1/10/2008 - Vodic za zlobne komentare

Jedan takav ti moze doneti mnogo vise nego svi dobri koje su ti poslati od samog pocetka blogovanja. Iz njega naucis ponesto o karakteru osobe koja ga je poslala, i ako ga podrobno analiziras, mozda procitas nesto i izmedju redova. Doticna persona, pocasni kreator komentara moze biti i anonimna, ali to bi samo predstavljalo veci izazov da odgonetnes ko se krije iza tog misterioznog velikog A na pocetku...

Postoje dve vrste pisaca zlobnih komentara:  profi i amateri. Na srecu, ovi drugi suvereno dominiraju carstvom pisaca te vrste, sto je ok, ali to samo degradira one profesionalce i jednostavno, ne izgleda lepo i zanimljivo. Pisanje zlobnih komentara je umetnost i ne treba je bespotrebno kvariti dodavanjem ruznih (sto bi se reklo rogobatnih) reci kojima tu nije mesto. Treba biti pametan, lukav i na neki morbidan nacin duhovit da bi se napisao takav komentar koji nece ostaviti nisko misljenje o svom tvorcu, jer ko zeli da ga neko prozove glupim, a ispasce glup bude li se ponasao neozbiljno i neprofesionalno pri pisanju i ako se nakon izvesnog vremena kvalitet zlobnih komentara ne popravi, bice mentalno zbacen u jedan imaginarni kontejner u nekom matriksu bezveznosti, na kome jasnim i boldiranim slovima pise SPAM.

Sto se tice nesrecnika kojima je zlobni komentar upucen (a ponekad nisu svi nesrecnici :D), oni to uglavnom shvate pogresno i olako. Ne treba odgovarati na komentar, ma kakav on bio, zapravo, profi pisac ce napisati takav komentar da ce ti bukvalno vezati ruke i neces ni biti u mogucnosti da odgovoris, sto je njemu/njoj i bila namera. Ne da zapocne raspravu, vec da ti prenese izvesnu poruku. Tu poruku cesto nije lako rastumaciti. Treba razvejati maglu sarkazma koja obavija komentar i ukapirati na sta se konkretno odnosi, da li na vas licno, na vase pisanje, ili nesto sasvim trece. Ne shvatite me pogresno, kada kazem zlobni, ne mislim na onu vrstu zlobe koja je u cistom stanju fatalna i po nosioca i po zarazene, vec na onu vrstu koja je tu samo da ostro pecne, da se javi da postoji i oduva neke visoke oblake i lovorike. Tu treba pristupiti vedro, gledajuci pozitivnu stranu komentara, nauciti nesto. Medjutim, kada vam stigne nesto pisano od strane amatera u pisanju zlobnih komentara, vredi procitati (nikada se ne zna da li se u nekom amateru skriva talenat koji bi ga brushenjem doveo do statusa profija), ali ne treba preterano razmisljati, a ne daj Boze, uzvratiti istom merom. To ,,gadjanje" ruznim komentarima koji vredjaju opticki nerv svakog dobrog i finog sarkasticara bi delovalo kao da se vi i taj amater rvete u blatu u agoniji, neumorno, i svakim zescim naletom se samo vise ukopavate u tu braonkastu smesu nepoznatog porekla.

Da zakljucimo, pisanje zlobnih komentara je specificna vestina koja zahteva pre svega inteligenciju, zatim vestinu pisanja i zakljucivanja, a na kraju i izvesnu dozu hrabrosti da bi ste se javno prikazali kao njen autor. U suprotnom, neki amater moze lako da vas zameni, prisvoji vam delo, i zapocne rvanje u blatu, sto bi srozalo jacinu komentara, ciji je efekat prodrmavajuci. A da biste to ucinili, treba vam nesto sto bi sintetizovalo vasu poentu i prenelo je na najbolji moguci nacin onome kome je upucena, a sa njim i citavoj blog zajednici. Ukratko, trebaju vam muda... :D

29/7/2008 - Tisina...

Kada ne znam gde bih, kada mi se cini da se cela planeta vrti a ja jedino stojim u mestu, kada za sekund zivot postane kao preslikan iz nekog loseg, dugog sna, trenutak u kome pokusavam da pobegnem imaginarnom progonitelju koji je zapravo utelovenje svih mojih potajnih strahova, i onda prekasno uvidim da su mi noge teske kao celik, ali ne prestajem da pokusavam, samo sklopim oci, hladnim sakama sakrijem lice od vreline realnosti i utonem negde duboko, u secanja, u mir, u tisinu.

Jer tisina je cudan pojam. Dozivljavam je kao vodu, izolovana, nekad mutna, nejasna, nekada kristalno bistra, nezavisna, okrepljuje, ona koja se najsnaznije dozivi kao prirodan element neophodan za opstanak, tek kada se oseti velika potreba za njom i njenim blagotvornim dejstvom, nekada huci, nekada sapuce, ali svejedno, postoji i svesna je toga... To je mir, spokoj, okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota i momenat kada se svaki kvadratni metar mesta koji zovete domom cini da dise u ritmu prirode.

Kada mi treba, ah, kada mi tako nezadrzivo treba taj slatki osecaj na usnama koji proizvode molekuli vazduha nepomuceni zvucima, oslobodjeni napetosti, stranog prisustva; kada pozelim da budem sama u miru, a znam da ne mogu; cekam noc, tamnu, misterioznu, cekam je netremice izmedju cetiri zida da dodje i odagna haos buke i uzurbanosti...

Cula sam kako tisina vristi. I to je uzasno, to je necujni zvuk apstrakcije koja zeli da ostane nevidljiva i da cuti, a da jasno i sa gadjenjem izrazi svoj buntovnicki stav prema svim tim suvisnim decibelima koji, poput visokih, namrgodjenih silueta, patroliraju slusnim kanalima. I sve bih dala da joj kazem da prestane, da ne proizvodi tu visoku frekfenciju koja iritira jer se oseca a ne cuje. Onda krenem negde, krenem u prirodu, poslusam instinkt i dodjem tamo gde je tisina jos cista, nepomucena, neiskvarena gomilom ljudi koji ne znaju da je cene i ne shvataju koliko znaci. Tada duboko udahnem vazduh pun srece i neobicne ljubavi, rasirim ruke i zagrlim citav svet. I cutim.

28/2/2008 - Abrakadabra

Jeste li ikada pozeleli da vas zivot ,,zacini" malo magije? Ja jesam. Svakog sumornog dana kada se cini da nista za inat nece da krene kako valja, ja pokusam da zamislim kako bi bilo da mozemo jednostavno da prosapucemo neku carobnu rec ili zamahnemo carobnim stapicem, i da se sve lepo postavi na svoje mesto. Tada sklopim oci za trenutak i kada ih ponovo otvorim, vidim situaciju drugacije. Lepse. Magija je proradila i sada se vec mnogo optimisticnije radujem novim izazovima.

Ponekad nije dovoljno samo ubediti sebe u nesto, potrebno je da mi sami budemo carobnjaci i smuckamo opojan napitak srece ili izgovorimo ,,abrakadabra". Recept se razlikuje od osobe do osobe ali jedno je sigurno: dodajte mu par kapi nade, esenciju ljubavi, par toplih pogleda i vasu omiljenu poslasticu i uspeh je zagarantovan! Samo, magija nece funkcionisati ako ne verujemo u nju. U tome je kljucna stvar. Samo sa vedrim osmehom na licu mozemo da pokazemo zivotu da smo sposobni da prodjemo i kroz uspone i padove bez problema i budemo srecni.

Magija ne postoji? Izmislili su je samo preterano euforicni ljudi koji jos veruju u bajke? Sve je to na nivou predskolske dece? Ma ko kaze! Postoji! Provereno!

24/2/2008 - Kraj

Jednog lepog suncanog dana, nas dvoje smo raskinuli. Cisto sumnjam da je to zauvek, imam tu nezgodnu tendenciju da mu se ponovo vracam iako negde unutar sebe stalno ponavljam koliko ga mrzim i da ga vise ne zelim u mom prisustvu. Dosadilo mi je vise da se stalno otvaraju neke Pandorine kutije i da sva moja netrpeljivost, podmuklost i arogancija izlaze iz nje. Od danas sam iskljucivo dobra osoba. Od danas, kada sam najzad skupila snage da okoncam tu moju vezu sa Alterom. Ionako smo vec duze vreme bili u svadji.

Jeste li ikada imali osecaj da u vama postoje dve osobe, ali su one opet tako istovetne, kao da su jedna, a rade svaka za sebe? Vasa dobra i vasa losa strana.  I onda jednog dana kazete vasoj losoj strani da joj je istekla viza za posetu vasim kontrolnim centrima, i vise ne bude ,,Dobar dan, ja sam gospodjica Zlocimirka", vec iskljucivo cujete: ,,Dobar dan, kako ste, ja sam gospodjica Dobrila". I onda vas ta Dobrila ili Dobrivoje toliko nerviraju, samim svojim postojanjem, ponekad pozelite da vam se vrati vasa ,,Zloca strana" jer jednostavno iziskujete nacin da malo i vi budete losi. Bilo bi isuvise jednostavno kada bi samo mogli da prebacimo negde deo nase lose strane, a onda kada nam to zafali, da je jednostavno vratimo. I tako u nedogled. Nazalost, nije izvodljivo, pa ja moram mog zlog Altera da bacam u neke tamnice, da ga okujem u silne lance, ali opet nista time ne postizem. I zato je morao da nestane. Ko bi rekao da ce toliko da mi nedostaje? Stvarno cudno....

17/2/2008 - d-mol i uzasna metereopatija

     Postoji tako jedna cudna, mala crveno-crna kreatura u mojoj glavi koja me izludjuje. Uglavnom spava, ali zaista zasmeta kada je budna. Kaze, radi u metereoloskoj stanici, i tako je precizno nastimovana da hvata najmanje signale promene vremena. Izvestaj mi tada salje direktno u male sive celije mozga, ali igrom sudbine, uvek pogresi i zakaci ga na moje receptore bola. Lekari to zovu metereopatijom, ali za mene to znaci da ona dosadna mala kreatura ponovo igra rokenrol mojim zivcima. A ja se jos cudim sto se tada osecam kao zver u kavezu, zarobljena izmedju cetiri zida koji se, cini mi se, svakog trenutka sve vise zgusnjavaju i priblizavaju. 

    Mislim da je glupo sto neki ljudi smatraju da je metereopatija neka vrsta psihickog problema. Ja sam vam ziv primer da nije. U principu, to je kao neki nevidljivi i neopozivi ugovor tipa, mozes-da-vidis-buducnost-ali-treba-mi-nesto-za-uzvrat. To ,,zauzvrat" je uglavnom vrlo neprijatno, recimo kao osecaj kada glava boli od previse misli, ako znate na sta mislim. Kod mene se menja, neki put boli glava, drugi put usi, a nekad i ne boli uopste. Juce su me bolele ruke, tacnije prsti. Lepo sam htela da poludim, i nisam znala sta sve nisam uradila da bi makar malo prestalo. Sviranje klavira je trenutno olaksalo stvar, kuckanje na blogu takodje, masaza ruku neznatno, ali nije htelo da prestane, a ona kreatura kao da mi se podsmevala: ,,Ha ha ha, eto ti metereopato, menja se vreme, dolazi prolece, razglasi svima...."

    Nije mi dugo trebalo da shvatim da se svadjam, placem i smejem u d-molu. Zato i te moje izlive metereopatije svrstavam u d-mol fazu. Zasto? Pa, tada se ponekad osecam prilicno demoralisano, ponekad imam zelju da demoliram sve oko sebe i slicno..... uh, naravno da se salim, ali nije lako ni meni, ni ostalim neafirmisanim prognozerima vremena.

    Ali kao da sam sinoc osetila jos nesto, nesto mnogo strasnije nego sto promena vremena ikada moze biti. Promena neceg drugog. Necu precizirati, svi vi znate o cemu je rec. Za tu priliku veceras sviram jedan Bahov preludijum. D-mol, naravno....

14/2/2008 - Javljam se za rec...

Koliko ja vidim, ovde vec maltene svi uveliko pisu o ljubavi, danu zaljubljenih, bla bla bla. E sada cu ja nesto da kazem po tom pitanju!

(gong) 

Dan zaljubljenih, ili Sveti Trifun ili Sveti Valentin..... uuupss! Uzela sam pogresan govor! Molim za izvinjenje. Odmah nastavljam....

(suskanje papira. Specificna uzima gutljaj vode i znacajno se nakasljava)

Dakle, dame i gospodo, ovde sam da vam predstavim potpunu banalnost dana zaljubljenih, kako se to vec kaze. Moji licni stavovi su da svako treba da voli i bude voljen svih 365 odnosno 366 dana u godini, a ne da se izdvajaju posebni dani posveceni ljubavi. Ionako je premalo ljubavi na ovom svetu.

Svi ti praznici su bezvredni. Poredimo 14. februar sa na primer 8.-im martom. U cemu je razlika? Kada dodju ti posebni dani, cvecare u Srbiji dozivljavaju iznenadni procvat i naglo im poraste profit, a vec sledeceg dana ili u roku od nedelju dana, srpski djubretari imaju pune ruke posla... Cemu to? Zasto bi nas hvatalo neko groznicavo uzbudjenje kada se pomisli na to sta bismo poklonili najdrazoj osobi na Dan zaljubljenih, ili panika kada ustanovite da su svi dobri pokloni ili prodati ili preskupi za vas skromni budzet? Zasto moramo bas neposredno materijalnim stvarima da dokazujemo ljubav? Da su se svi srecno zaljubljeni parovi ljubili bar jedanput svakog dana u godini, to bi bio dovoljan poklon za oboje. Odrzanje veze.

Zasto ljudi moraju da sistematizuju i isplaniraju bas sve u zivotu? Zar ne bi bilo lepse kada bi neke stvari bile spontane, npr. da mladic pridje devojci i sapne joj: ,,Danas je nas dan zaljubljenih, samo nas i niciji vise", da svako moze da bira kada ce nabaciti ocaravajuci volim-te-dragi/draga pogled i prepusti se uzivanju?

(pauza. Jos jedno znacajno nakasljavanje)

U ljubavi nema pravila. Pokusati da se uvedu pravila u tu najlepsu igru bilo bi kao pokusati da gvozdenim lancima okujete Sunce. Nema sanse, sva pravila se tope i nestaju.

I zato su ti praznici nepotrebni. Mozda ja gresim, treba gledati i sa druge strane, mozda neko voli da se oseca posebno tog dana, da ima neki razlog vise da se smeje i da voli. Ali, cemu dodatne motivacije? Za ljubav uvek treba biti motivisan, a to sto ce nas voljena osoba izvesti u luksuzni restoran, kupiti nam najlepse cvece, najskuplji poklon ili bilo sta slicnog tipa, je sasvim sporedno. To treba da bude samo zavrsna podloga na predivno vece, a poenta je da to moze biti bilo koji dan....

Sta ako ste sami? Ako vec hocete da nesto slavite, to ne mora ni da bude iskljucivo sa muzem, deckom, ljubavnikom  (xe xe), vec moze biti i sa porodicom, prijateljima, rodjacima..... Bitno je da su ljudi zajedno i da se vole. Hvala na razumevanju.

(pauza)

A gde je aplauz???

14/1/2008 - Izbor

    Mrzim izbore. Dobro, da ne preteram, ne volim izbore. I to ne samo u politickom smislu, vec i u opstem, zivotnom. Znam da su neizbezni, ponekad i neophodni, ali ih ne volim iz mnogo razloga, a najveci i najgluplji je, da se plasim onog pogresnog. Recenica: ,,Ko se nije rodio, taj nije ni pogresio" ili neka od tih verzija, stoji na mestu, ali ja usled delovanja nepopravljivog perfekcionizma, specificizma, idiotizma, i jos mnogo takvih ,,izma" ne zelim da verujem u nju, i svakog dana se uporno trudim i radim na planu njenog osporavanja. Ne ide. Odbijam da shvatim zasto. Covek sam sebi namece izbore.

   Ranije sam se pitala cemu to, kada moze da se bezbolno uljuljka u lagodan zivot jednim pokretom carobnog stapica ignorisanja, ali sada shvatam da je ta bezbriznost bila samo opticka varka. Ne postoje carobni stapici kojima bi odstranili sve neprijatnosti iz naseg zivota, mada bih jako volela da postoje. Izbor je ili da biramo izmedju dva zala ili dva dobra. Treceg nema. Kad bi morali da biramo izmedju dobra i zla, ne bi fakticki bilo nikakvog izbora, jer bi zahvaljujuci moci intuicije koju samo nasa vrsta poseduje, vec predvideli takav slucaj i odlucili se za nesto. Komlikovano, zar ne?

   Ja nisam uspela da predvidim tako nesto u mom zivotu i nacinila jednu gresku o kojoj mi se bas i ne prica u detalje, ali bila je povezana sa prijateljstvom i ljubavi. Poznata sema, prijatelj si sa nekim duze vreme, srecan/na si u ljubavi, i onda buuuum, prijatelj ti izjavi ljubav, i onda moras da biras izmedju prijateljstva ili ljubavi. Kako to, kada se tada i sva osecanja izmesaju, ne znas sta zelis, ne znas sta osecas, i samo hoces da se cela farsa zavrsi a da nijedna strana ne bude povredjena. Nisam znala sta da radim, razum je nalagao da sacuvam prijateljstvo jer ce ljubavi uvek biti, ali mi je vec postalo neprijatno sa tim prijateljem. Odlucila sam da obe stvari ostavim po strani i da se posvetim sebi, i to je bila pogresna odluka, jer sam izbor samo odlozila, pobegla od problema, a kada sam to konacno shvatila, obe stvari bile su zauvek izgubljene.

   I zato ne volim da biram, jer ne znam (ili delicem svoje podsvesti ipak znam) kako ce se sve odigrati nakon izbora. Razmisljam pre nego sto ucinim bilo sta sto me moze dovesti do toga. Jednom sam se opekla, drugi put ne zelim i necu.

10/1/2008 - O cemu se ovde radi?

Koliko puta sam bila u prilici da cujem tvrdnju: ,,Momci ne vole pametne devojke"... Meni tu ipak nesto ne stima. Da li to onda znaci da vise vole glupe primerke koje ce bez pogovora da im uslisavaju sve zelje i koje sluze samo za gledanje i pratnju, nego pametne devojke koje ce sa njima, izmedju ostalog, voditi neke normalne razgovore? Sto je najgore, tu tvrdnju sam cesce cula iz ustiju zenskih osoba, nego muskih. Kao da se oni nista ne pitaju, a mi zene samo izmisljamo i prepravljamo njihove reci. Smesno.

Da se osvrnem na moje licno iskustvo, jedan momak sa kojim sam do nedavno bila u ,,vezi" je sve cesce poceo da mi govori da sam ,,isuvise pametna za njega". Nije nego! Naravno da sam osetila da ce brzo da sa te price predje na raskid, pa sam ja raskinula uz reci da on ,,nije dovoljno pametan za mene". Pa neka razmislja zasto. Ipak vise volim da ja ostavljam, nego da budem ostavljana, tako manje boli.

E sada ja razmisljam na tu temu. Uzevsi mene za primer, ne mogu da vidim sta je to moglo doticnom decku da zasmeta. Jeste da sam ponekad prilicno gadna, posebno kada mi nesto ne ide od ruke, ali sam u principu dobra osoba. O pameti da ne govorimo, xexe....

Ipak ja mislim da su te reci samo kamuflaza za ono sto pojedini muskarci kada to izgovore, zele. Mozda njima smeta pamet devojke, jer je onda ona dovoljno razumna da ne dozvoli neke stvari u pogresno vreme, ili ako je veza ozbiljna, da primeti ako se npr. njen decko cesto vidja sa sumnjivim osobama, sumnjivim devojkama, na sumnjivim mestima u sumnjivo vreme....itd.

Stvarno bih htela da cujem i vase misljenje o svemu tome, jer ja jednostavno ne mogu da dokucim o cemu se ovde, uopste radi, ko sta misli, i kome sta smeta, (a vi ste svakako mnogo iskusniji od mene), i da bih pokusala da izbegnem da mi bilo ko drugi kaze: ,,Ti si previse pametna, a momci ne vole takve"....

4/10/2007 - Kategorije blogera

Blogeri su jako cudna vrsta ljudi. Ja ih delim u tri kategorije: stalan, povremen i samo navratim tip. Iskreno, moja malenkost spada u sva tri tipa, jer se desava da potpuno zaboravim na moju novu, blog personu, a neki put jednostavno moraju da me odvlace sa kompa.

Elem, ako se zagledamo bolje u tu crvenu stranicu pred sobom, sta se prvo uoci?

Blogoye? Neeeee....

Shoutbox? Neeeee......

Blog opcije? Ma neeeee.......

Mogu da se kladim da barem 80% posetilaca bloga se prvo zagleda u Blog vesti, pa onda u one odlomke najnovijih postova levo. A tu takodje bitnu ulogu igraju i nadimci. Koliko ih samo ima! Svaki od njih opisuje nesto o osobi koja se tajanstveno krije iza njih,bezbojan lik, prozirna senka, a samo ona zapravo zna ko je u stvari. Ili ne zna... Tu ni My Profile ne pomaze puno.  Blogeri nalaze razne nacine da prikriju ili promene svoj identitet, tako da niko ne moze biti siguran da li je sve ono sto pise u Profile-u istina ili opsena. Neki blogeri, zeljni popularnosti, cine sve da bi privukli komentatore, ostavljaju postove prepune raznih filozofija i slicnoga, ali ne uspe svako na tom putu trnja i kamenja. Popularnost je, narocito medju blogerima, prolazna, jer svakog dana otprilike se uloguje neki sasvim nov bloger, koji ce mozda svojim zanimljivim postovima i razmisljanjima da privuce ostatak online pisaca. Zato je moj savet svima da budu ono sto jesu, i da ne dozvole da pisu nesto, samo zato sto ostatak blogera pise bas to, ili izvesnim stilom.

Stalan tip blogera je bezbedno ususkan u sopstvenoj harmoniji reci, oni, naime, vec imaju izgradjen stil pisanja, a tudji blogovi i stilovi im samo sluze za usavrsavanje sopstvenog.

Povremeni tipovi su ti koji verovatno nemaju puno vremena da ,,vise" na blogu, pa dodju kad dodju, napisu nesto i......... zbrisu.

Samo navratiim tip je neko ko ,,samo navrati" da pogleda sta ima novo na blogu, retko vec poseduje svoj. Njima bih savetovala da pod hitno naprave svoj blog, jer ce samo tako osetiti srecu kada neko, na primer, ostavi komentar na njihovom blogu, ili kada vidi da ima puno blog prijatelja.

I za kraj ovog posta jos samo : UZIVAJTE U BLOGOVANJU!!!

16/8/2007 - Srbijo,najlepsa bajko,Srbijo....

Ok,evo i mene nakon dvonedeljnog lencarenja negde u Vojvodini, povremenog bazanja do najblizeg kioska da kupim novine i tabloide i neprekidnog caskanja sa rodjacima koji su me tamo i ugostili.

Elem, shvatila sam nesto...  Kakva Grcka,kakva Turska, kakvi bakraci! Ovog leta mi uopste nije trebalo more da bih se osecala srecnom. Nije mi bilo vazno ni da li cu plivati u velikom bazenu, u srednjem, ili samo brckati noge u onom najmanjem,zaista. Zapravo, bio mi je dovoljan samo jedan lep zracak ovog naseg srpskog sunca, da se osecam divno,prijatno i nekako na ,,svom terenu". Umesto prizora plavih,penusavih valova sa prozora vile u nekom primorskom mestu, ja sam opcinjeno zurila u zelenilo i bogatstvo prirode koje me je okruzivalo i nimalo nisam zavidela onima koji su u mojoj masti vec leskarili na belom pesku. ( i sigurno se smrtno dosadjivali kada bi se uporedili sa mnom.)

Tamo negde u prirodi je sam nasla svoj mir, koji bih volela da mogu da podelim sa svima koji to zele. Sanjarila sam otvorenih ociju,misli su mi slobodno lutale,ko zna, mozda upravo tim nepregledim ravnicama ili krsevitim planinama,ali je najlepsi bio jedan mali, magican osecaj da je sve to nase. Moje. Tvoje. Made in Serbia.