4/10/2008 - Varka nashminkanog predatora

Verujte mi, vise ne znam kako i kada su se stvari promenile. Valjda nisam obracala paznju, previse sam vodila brige oko jednog mog slomljenog nokta, koji je uinvalidio neki mali procenat mog tela i duse, ali me ipak nije sprecio da kuckam, sada kada sam najzad obratila paznju. Nekada se znao red (i zakon) :D. Muski svet je prvi prilazio zenskom svetu, zenski svet bi se neckao i neckao, ali ne bi poricao da mu to prilazenje i uporno udvaranje prija, muski svet bi bio uporan i stvar bi se skoro redovno okoncavala srecno za obe strane, i vuk sit i sve ovce na broju, a nekada i divnim, slatkim recima ,,I ziveli su srecno do kraja zivota". Sta sada ne stima? Koja sijalica je pregorela?

Setajuci jutros, iznenada sam zapazila jednog zgodnog frajera sa druge strane ulice koji se kretao u istom pravcu gde i ja. I ne bi to bilo nista cudno, zgodnih frajera ima pa ima, nekih sasvim nesvesnih svoje zgodnoce i frajeroce...:D Ovaj tip preko puta je spadao upravo u tu kategoriju. Medjutim, ubrzo su u moj vidokrug usle dve pripadnice zenskog sveta koje su mi izuzetno privukle paznju, svojim ponasanjem, kvazi-velegradskom izgledu kao i aurom opasnih blajhanih mackica za koju su se svojski trudile da dospe do pogleda a i ocigledno uspavanog centra za muskost suprotnog pola - hej pa mi smo nekada bile plen, ali not anymore, sada MI lovimo, muahaha!

Uspela sam samo da primetim pirsing na nosu jedne devojke, dubok dekolte druge, mini koznu suknju prve, cizme a la folkstar druge, i vec mi se smucilo. Sminka preterana za jutro, po mom ukusu,  nije nimalo poboljsavala utisak. Ali, pazite, njih je bilo briga za MOJ utisak o njima, nije mi trebalo dugo da provalim da su one, zapravo jurile frajera preko puta, ocigledno su ga znale, makar iz vidjenja. I utisak odvratnosti prema devojkama je nadvladao osecaj zaljenja za tipa, nadala sam se da je dovoljno pametan da skapira ono sto sam i ja, da se igra promenila, da vise nije lovac osoba koja ne nosi stikle, nema grudi, a ima nastavak u donjem vesu, sada prava opasnost vreba iza ociju uokvirenih crnim kreonom i dugih, neprirodnih vestackih trepavica. I te oci, ma koji nivo inteligencije one skrivale u sebi, ocigledno su bile prepune vrcajuce lukavosti i iskustva u toj igri lovice, u kojoj su se vec samoproglasile za pobednike.

Posto vise nisam mogla da slusam njihove komentare o velicini, atraktivnosti i odokativno procenjenoj tvrdoci pozadine sirotog tipa, polako sam promenila smer i vratila se kuci da se na miru zapitam ima li muski svet pojma kakvi evoluirani predatori ih cekaju iza ugla...

Nekako mi je uvek bilo prijatnije kada bi se sve odvijalo po ustaljenom procesu, jesam zagovornih novih stvari, ali neke treba ostaviti upravo onakvima kakve jesu. Zene jesu postale nezavisna bica, svesne da mogu da dominiraju i da im to ide, ali ponekad razmisljam da li to prouzrokuje sve vecu stidljivost kod muskog sveta, (koja je na srecu jos uvek mala ali nikada se ne zna :P) i da je sam proces udvaranja bio mnogo lepsi i romanticniji pre nego sto se izmenio, ubrzao i postao flertovanje. Nekada su lukave varke muskaraca-lovaca bile mnogo bolje i efektnije, a sada nastupa i doba onih nasminkanih. Sreca, pa onim opasnim i bad, bad zenskim lovcima, karmin uvek ima bljutav ukus prolaznosti...

1/10/2008 - Vodic za zlobne komentare

Jedan takav ti moze doneti mnogo vise nego svi dobri koje su ti poslati od samog pocetka blogovanja. Iz njega naucis ponesto o karakteru osobe koja ga je poslala, i ako ga podrobno analiziras, mozda procitas nesto i izmedju redova. Doticna persona, pocasni kreator komentara moze biti i anonimna, ali to bi samo predstavljalo veci izazov da odgonetnes ko se krije iza tog misterioznog velikog A na pocetku...

Postoje dve vrste pisaca zlobnih komentara:  profi i amateri. Na srecu, ovi drugi suvereno dominiraju carstvom pisaca te vrste, sto je ok, ali to samo degradira one profesionalce i jednostavno, ne izgleda lepo i zanimljivo. Pisanje zlobnih komentara je umetnost i ne treba je bespotrebno kvariti dodavanjem ruznih (sto bi se reklo rogobatnih) reci kojima tu nije mesto. Treba biti pametan, lukav i na neki morbidan nacin duhovit da bi se napisao takav komentar koji nece ostaviti nisko misljenje o svom tvorcu, jer ko zeli da ga neko prozove glupim, a ispasce glup bude li se ponasao neozbiljno i neprofesionalno pri pisanju i ako se nakon izvesnog vremena kvalitet zlobnih komentara ne popravi, bice mentalno zbacen u jedan imaginarni kontejner u nekom matriksu bezveznosti, na kome jasnim i boldiranim slovima pise SPAM.

Sto se tice nesrecnika kojima je zlobni komentar upucen (a ponekad nisu svi nesrecnici :D), oni to uglavnom shvate pogresno i olako. Ne treba odgovarati na komentar, ma kakav on bio, zapravo, profi pisac ce napisati takav komentar da ce ti bukvalno vezati ruke i neces ni biti u mogucnosti da odgovoris, sto je njemu/njoj i bila namera. Ne da zapocne raspravu, vec da ti prenese izvesnu poruku. Tu poruku cesto nije lako rastumaciti. Treba razvejati maglu sarkazma koja obavija komentar i ukapirati na sta se konkretno odnosi, da li na vas licno, na vase pisanje, ili nesto sasvim trece. Ne shvatite me pogresno, kada kazem zlobni, ne mislim na onu vrstu zlobe koja je u cistom stanju fatalna i po nosioca i po zarazene, vec na onu vrstu koja je tu samo da ostro pecne, da se javi da postoji i oduva neke visoke oblake i lovorike. Tu treba pristupiti vedro, gledajuci pozitivnu stranu komentara, nauciti nesto. Medjutim, kada vam stigne nesto pisano od strane amatera u pisanju zlobnih komentara, vredi procitati (nikada se ne zna da li se u nekom amateru skriva talenat koji bi ga brushenjem doveo do statusa profija), ali ne treba preterano razmisljati, a ne daj Boze, uzvratiti istom merom. To ,,gadjanje" ruznim komentarima koji vredjaju opticki nerv svakog dobrog i finog sarkasticara bi delovalo kao da se vi i taj amater rvete u blatu u agoniji, neumorno, i svakim zescim naletom se samo vise ukopavate u tu braonkastu smesu nepoznatog porekla.

Da zakljucimo, pisanje zlobnih komentara je specificna vestina koja zahteva pre svega inteligenciju, zatim vestinu pisanja i zakljucivanja, a na kraju i izvesnu dozu hrabrosti da bi ste se javno prikazali kao njen autor. U suprotnom, neki amater moze lako da vas zameni, prisvoji vam delo, i zapocne rvanje u blatu, sto bi srozalo jacinu komentara, ciji je efekat prodrmavajuci. A da biste to ucinili, treba vam nesto sto bi sintetizovalo vasu poentu i prenelo je na najbolji moguci nacin onome kome je upucena, a sa njim i citavoj blog zajednici. Ukratko, trebaju vam muda... :D

7/8/2008 - Zeleni papiric za utehu...

Kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika? Srecno, zadovoljno ili pak uznemireno, zabrinuto? Da li imate tendenciju da planirate na sta cete sve potrositi svoju platu/dzeparac, da bi pravilno raspodelili troskove? Da li mislite da cesto nemate novca za sve sto zelite?

Zivimo u vremenu koje nas nazalost uci da je od neprocenjive koristi kada ti je najbolji prijatelj i pomagac veliki kozni novcanik pun suskavih papirica koji tako mnogo znace. Ime im je isto - novac, i na nesrecu, ljudi se uglavnom dele prema tome u cijem je vlasnistvu veca kolicina pomenutih papirica. Novac se uvuce u sve, u nauku (ekonomija, finansije), u svakodnevni zivot (kupovina potrepstina), cak u izreke (vreme je novac) i lagano truje sve sto mu se nadje na putu. Staro i mlado. Ne tako retko bila sam svedok ili sam cula za svadje oko novca i mogucnosti koje on donosi, ali neke stvari jednostavno nisu tako stvorene da bi se novac u njih uplitao svojim djavolskim sharmom i rusio koncepcije. Evo jednog primera:

Grupa tinejdzerki, pri izlasku u grad par nedelja pre mature, se nasla u ne bas prijatnom nadmudrivanju kome je svedocilo nekoliko osoba, medju njima i moja malenkost. Doticne cure su zajapurenih lica, uzbudjeno i sa nekim pritajenim lukavstvom raspravljale o maturskim kombinacijama, frizurama i sminki. Iskreno, nije me iznenadilo to sto je taj razgovor, koji je trebalo da bude sasvim bezazleno caskanje o danu D za njih, postao otvorena rasprava. Ni manje ni vise, oko novca.

 ,,Moja haljina je kostala vise od 500 evra", ponosno je izjavila jedna zestoko nasminkana devojka, ne skrivajuci zadovoljstvo zbog te cinjenice.

,,Auuu", odobravajucim uzvikom su propratile tu recenicu njene drugarice, sve izuzev jedne koja je odgovorila:

 ,,Samo 500?! Kladim se da sada tvoji roditelji nemaju sta da ti daju da jedes, hahaha! Moja haljina je kostala duplo vise, i to jos nije sve, cipele su cak bile skuplje nego sama haljina!"

Ostale devojke su zviznule i zadivljeno je pogledale, iscekujuci nastavak. Nasminkana devojka je pozelenela od besa i ljubomore:

 ,,Ne lazi, glupaco jedna, X mi je rekla da si narucila haljinu kod Mire krojacice, a moja je original Dolce Gabbana!"

Druga devojka se zlurado podsmehnula:

 ,,Da, da, Dolce Gabbanu samo mozes da sanjas, i nemoj ti meni da kazes da lazem, haljina je stigla iz inostranstva, hoces da vidis priznanicu da je paket bio isporucen?"

 ,,Uzmi ti tu tvoju nepostojecu priznanicu i njome obrisi ****, vidis kakva si ruzna i debela, tesko i da mozes da udjes u neku normalnu haljinu!", devojka je sve vise podizala ton razgovora, i na kraju se sve pretvorilo u zucnu svadju oko toga ko je vise platio svoju matursku haljinu i cipele.

Nazalost (koliko sam puta do sada vec napisala tu rec :D) takva scena i njoj slicne su skoro cest prizor medju omladinom. I sada tu se treba zapitati ko je kriv za tako uskogrudno materijalno rezonovanje? Da stvar bude jos gora, ovaj istinit primer nije usamljen slucaj. Zapitajte se koliko ste se puta brinuli zbog nekog neplacenog racuna, pozajmljivali novac, dizali kredite, pozeleli da imate makar malo vise novca da sebi povremeno ispunite neki kapric i sl.

Primetila sam da se novac cesto koristi za utehu. Da li postoji bolji prirodan lek za slomljeno zensko srce od celodnevnog sopinga? Ko zna, neka javi... :)))))

Ponekad takodje pomislim da bi novac imao vecu vrednost kada bi njime moglo da se kupi iskustvo, da se plati prodano vreme, kupi sreca, zdravlje, miran san, jos par godina zivota.... To su mnogo vaznije stvari od onih koje se mogu kupiti, pa opet, ljudi njih zanemaruju i slepo sledeci ambicije vezane za novcanu sigurnost, mogu biti skloni da svasta ucine samo da se dokopaju bolje placenog posla ili sl. zapravo, kada se bolje razmisli, velika vecina krivicnih dela se cini zbog novca. Razmislite zasto tako i dokle tako.

Ne vidim cemu sve ovo vodi, a opet se suocavamo sa cinjenicom da zivimo u veku zelenih papirica koji nam pruzaju utehu. I sada, nakon sto ste procitali sve ovo, odgovorite mi, kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika?

29/7/2008 - Tisina...

Kada ne znam gde bih, kada mi se cini da se cela planeta vrti a ja jedino stojim u mestu, kada za sekund zivot postane kao preslikan iz nekog loseg, dugog sna, trenutak u kome pokusavam da pobegnem imaginarnom progonitelju koji je zapravo utelovenje svih mojih potajnih strahova, i onda prekasno uvidim da su mi noge teske kao celik, ali ne prestajem da pokusavam, samo sklopim oci, hladnim sakama sakrijem lice od vreline realnosti i utonem negde duboko, u secanja, u mir, u tisinu.

Jer tisina je cudan pojam. Dozivljavam je kao vodu, izolovana, nekad mutna, nejasna, nekada kristalno bistra, nezavisna, okrepljuje, ona koja se najsnaznije dozivi kao prirodan element neophodan za opstanak, tek kada se oseti velika potreba za njom i njenim blagotvornim dejstvom, nekada huci, nekada sapuce, ali svejedno, postoji i svesna je toga... To je mir, spokoj, okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota i momenat kada se svaki kvadratni metar mesta koji zovete domom cini da dise u ritmu prirode.

Kada mi treba, ah, kada mi tako nezadrzivo treba taj slatki osecaj na usnama koji proizvode molekuli vazduha nepomuceni zvucima, oslobodjeni napetosti, stranog prisustva; kada pozelim da budem sama u miru, a znam da ne mogu; cekam noc, tamnu, misterioznu, cekam je netremice izmedju cetiri zida da dodje i odagna haos buke i uzurbanosti...

Cula sam kako tisina vristi. I to je uzasno, to je necujni zvuk apstrakcije koja zeli da ostane nevidljiva i da cuti, a da jasno i sa gadjenjem izrazi svoj buntovnicki stav prema svim tim suvisnim decibelima koji, poput visokih, namrgodjenih silueta, patroliraju slusnim kanalima. I sve bih dala da joj kazem da prestane, da ne proizvodi tu visoku frekfenciju koja iritira jer se oseca a ne cuje. Onda krenem negde, krenem u prirodu, poslusam instinkt i dodjem tamo gde je tisina jos cista, nepomucena, neiskvarena gomilom ljudi koji ne znaju da je cene i ne shvataju koliko znaci. Tada duboko udahnem vazduh pun srece i neobicne ljubavi, rasirim ruke i zagrlim citav svet. I cutim.

5/7/2008 - ***

Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.

Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.

Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...

A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....

25/6/2008 - Summer sunrise

Ususkani u udobnu monotoniju prolazecih dana, obavijeni poslom i raznim obavezama, i ne primeti se lagana gradacija vreline u vazduhu, povecava se koncentracija komaraca na metru kubnom, i dok trepnes, stiglo je leto. Ta rec je oduvek bila sinonim za sve lepe stvari i desavanja, za neke nove leptirice u stomaku koji se stvore, koji i imaju i nemaju veze sa zaljubljivanjem. I tako, pozelim jednu letnju noc, samo za sebe, divnu i carobnu, kakve samo noci sa opisnim pridevom ''letnje'' mogu biti. Ne trazim puno, samo nesto sto ce me za trenutak prenuti iz sumorne svakodnevne realnosti, prepune neke cudne napetosti i iscekivanja, mirisa rasterivaca komaraca u sobi, prasnjave vreline jedne iste male prostorije, 4 zida i jedan maleni prozor, i iritirajuce zvonjave telefona, nepoznatih glasova i nepoznatih ljudi...

Ovog leta zelim nesto posebno, poput osecaja hladnih kapljica vode na vreloj kozi, dok lezis na travi i posmatras neobicne forme oblaka, a neka draga osoba te prska vodom iz malene flasice i smeje se tako da ti se cini da je to muzika lepsa od pesme slavuja u smiraj dana; prvog zalogaja omiljenog sladoleda, i radosno prepustanje carobnom slatko-hladnom ukusu; neopisivog osecaja kada shvatis da konacno imas nedelju-dve samo za sebe i tvoje najblize; kljucanje adrenalina u venama dok biras i pakujes odecu u mali crni kofer, jer putujes, ides negde da budes jos blize suncu, vodi, da udjes u samu srz leta i vrelih noci, promenis sredinu, dises cistiji vazduh, das danima neku novu dimenziju, bezbrizno povecas brzinu i odvrnes muziku do daske, jer konacno ides, ides, ides....

Da, to je moja letnja fantazija....

10/6/2008 - Ah, ljudi se menjaju....

...i sada, kada bih mu ispricala, onaj profesor iz muzicke bi sigurno sigurno video moju drugaricu kao postovaoca srpske (i makedonske!) izvorne muzike blabla...

E pa samo ja i onaj ljubazni cika gore na nebu znamo koliki je moja drugarica poznavalac popularnih opa-cupa nota za uveseljavanje mase na teritoriji balkana i dijaspore by Ceca, Lepa Brena, Tina, Mina, Mia, Slavica, Stoja, Mile, Miki, Viki, Ciki, Biki & co.

eeeeeeeeeeee kuda ode ovaj svet.... Ljudi se tako naglo menjaju....

P.S. A nekada je slusala IRON MAIDEN! Ccc

P.P.S. Postovani,upravo citate post osobe pod svakodnevnom torturom muzike sa BN kanala + Grand show-a. Pocela sam cak i da sanjam napumpane plavuse kako me nadogradjenim kandzama dozivaju "come to the dark side..."

P.P.P.S. Iiiiiiiiiiiiiisuuuuuuuuuuseeeeeeeee daj mi lavljeeeeeeeeee srceeeeeee da preeziiiviiiiiiiiiiiiiiiiiiim daane buduceeeeeeeeeeeee....

P.P.P.P.S. Da, izjavljujem da sada znam napamet svaku Cecinu pesmu ukljucujuci "cvetak zanovetak" 

P.P.P.P.P.S. A zapravo slusam iskljucivo stranu muziku i domaci rok....

Ah mali ekrani, sta to radite danasnjoj omladini???

4/6/2008 - Svadja

Nedavno sam prisustvovala jednoj pravoj svadji. Tipicno zenskoj. Uvrede, psovke, najgori moguci pridevi i epiteti su leteli na sve strane, pa ti si onakva i ovakva, ti radis ovo i ono, tvoja porodica je ovakva i onakva i onakva i ovakva....i tako u nedogled. Dok sam kao zagovornik diplomatije pokusavala da izmirim dve zavadjene/zaracene strane, nisam mogla a da ne primetim da se covek moze najbolje proceniti po nacinu na koji se svadja.

Dve zenske osobe, obe punoletne, u godinama kada se imaju i muz i beba, ponasale su se kao nezrela deca, zajapurene, crvenih usiju od zestine, cvrsto stisnutih pesnica kojima su se unosile u lice jedna drugoj, rascupanih blajhanih kosa koje su bile savrseno isfenirane jos pre 10-tak minuta i polomljenih noktiju crvene boje, kao rezultat malopredjasnjeg klincha koji sam ja prekinula.

I nekako je cudno to da ma koliko njih dve glumile dame; pricale neki izvitoperen knjizevni jezik, vise po ,,beogradjanski"; dodavale strane reci i pozajmljenice u vokabular da bi im to dalo extra sarm; ma koliko one bile kvarcovane, do te mere da izgledaju kao negro-plavuse; imale skupu sminku na sebi; nosile Dior, D&G, Gucci ili ko zna koju jos brendiranu marku, gde jedan komad odece ponekad kosta vise neko neka prosecna srpska plata - one su pristale na neverovatne niskosti da bi dosle do kakve-takve ,,osvete" za neku izmisljenu uvredu, i pokrenule svadju za koju su, kako je sve vise odmicala, i zaboravljale pravi povod. To je bilo mucno i gledati, a kamoli prekinuti.

Smesna cinjenica koju sam takodje primetila, je da svima koji su se ikada posvadjali na slican nacin, nekako same sa jezika klize nepravilno akcentovane reci, narodni govor; cini se da to zapravo samim recima daje odredjenu dozu tezine i onda je sama uvreda socnija, odnosno, uvredljivija. To su radile i nase dve junakinje. Stvarno nisam mogla da razlucim da li je u toj situaciji bilo prikladnije plakati ili se smejati. Naravno, sve njihove fasade i maske su momentalno pale, istopile se, njih dve su dokazale koliko zapravo zele da budu deo neke aristokratije na dve noge, a smatrale su da ce to postici pukim fizickim izgledom. Njihova duhovna (ne)prosvecenost ih je odala. Jedna stvar je sto takva nazovi aristokratija ima slabu prolaznost kod vecine ljudi, a druga je sto su one imale potpuno iskrivljeno misljenje o drustvu i uopste zivotu. To se odrazilo i na svadju.

Smatram da svuda, pa i u svadji, treba postovati izvestan red, bonton, bukvalno treba imati i umetnost svadjanja. Treba teziti da se sa sto manje reci iskaze ono sto se misli, jasno, precizno, gotovo brutalno, a opet se ne rasplinuti, niti uplitati u svadju cinioce kojima tu nije mesto. Ne treba cak ni podizati ton, veci se efekat postize tihim, odmerenim, ubitacnim recima. Svadja mora da ima smisla, i oba aktera bi trebalo da puste protivnicku stranu da kaze sta misli, pa tek onda da nastave duel. Nazalost, tu ipak nema pravila, pravde jos manje, svadje se vode po principu ko-se-kako-snadje, ali onda ni sama izmisljena pobeda nije tako slatka kao pri uzajamnom nadmudrivanju posvadjanih strana. Jer, desava se da se tako oba ucesnika i pomire, (takav nacin svadjanja znaci da su pametni, a pametni popustaju) a prilikom ,,regularnog" svadjanja se cesto kazu stvari zbog kojih se ruse odnosi izmedju ljudi i kasnije je se gorko kaje.

Zato sam ja zakljucila da je bolje da ostavim dve plavuse da same razrese problem, ako uopste u tome uspeju, jer niti ja mogu njih da promenim, niti one mogu mene i moje metode da razumeju. Kada sada malo bolje pogledam, ko ne upozna svadju, taj ni mir ne moze ispravno da ceni...

23/5/2008 - Ko, sta?

Nagradno pitanje: Sta covek radi kada mu pamet prohuji sa vihorom?

Da znam odgovor, to bi znacilo da imam pamet, a posto je ona najavila godisnji odmor, ja ne znam sta bih sa ostatkom licnosti...

Zev, zev... Spremam diplomski. Muzika, of course, zahteva dosta koncentracije (citaj: pameti).... Iako nisam od onih koji totalno izgube kontakt za stvarnoscu kada im ,,cuperak kose tudje u glavu udje", opet mi ovo prolece nekako odvlaci paznju, pa ni kao veliki radoholic, opet mrzovoljno zurim u jednu tacku i zamisljam koncentricne krugove sa tom tackom u sredini. Zvuci vrlo zabavno, zar ne? Ko nije, neka proba, prilicno smiruje podivljale unutrasnje demone...

Politika i ja ponovo raskidamo vezu, iako znam da cemo se vrlo brzo pomiriti. I nije vise ono sto sam nekada smatrala da jeste, spolja je slatka a iznutra gorka kao ricinus.

Mislim da je doslo vreme za promene. Lisce pupi, sunce jako sija (globalno zagrevanje,ehej), nova vlada, novo drustvo, nove ljubavi, nov muzicki ukus, trazenje, trazenje, trazenje.....

Da li krug ima pocetak? A kraj? Mozda ovo leto pred vratima da odgovor da neko od pitanja koje redovno sebi postavljam, u nedostatku inspiracije i manjka filozofsko-religioznih tema.

Malo haoticno redjam recenice, a ne mogu ni da ih sve procitam i napravim neku smislenu konstrukciju od njih, jer vidite, ja pisem kao da gradim zgradu. Prvo je projektujem, odnosno osmislim koncept pisanja, a zatim krenem da postavljam temelj i dizem zidove. Pazim jedino da se cela skalamerija ne nakrivi kao toranj u Pizi, i da se slucajno ne srusi neki zid, jer onda moram all over again. Medjutim, trenutno me mnogo briga za apstraktnu arhitekturu i recenicnu gradjevinu... Pitam se zasto....

Sto me vodi na pitanje sa pocetka posta. Sta se radi kada ti pamet prohuji sa vihorom? Kada vise ne znas ni kako se zoves, a i kada te to i ne interesuje previse, samo se drogiras knjigama, zalis na nemire u svetu i slusas muziku koja ti prija. Ko si, sta si? Izem ti nominativ....

16/5/2008 - Napast!

Ne znam za vas, ali mene vec grickaju....

Krivim veliku kolicinu shecera u krvnom sistemu, pardon, malu kolicinu krvi u shecernom sistemu....

A kako ste mi vi ovih dana/noci?

14/5/2008 - Obavezno procitati!!!!

Ukoliko paaaazljivo ne budete procitali sledeca nekoliko reda, izgubicete nesto neprocenjivo i vecito ce vam ostati rupa u mozgu kao znak da ste svi vi blogeri bili dovoljno nevaspitani da moooj blog zaobidjete! (cemu su vas zapravo majke i ucile?)

Dakle, ahem, ahem...

Ja....ja... uh ne znam o cemu da pisem!!! Kako je to moguce?!!! Strashno sam se smorila, a i dalje ne znam sta da ostavim! Ne! Znam! Smajlici!!!!   Zar nisu slatki? Zapravo, ovi mi se i ne svidjaju toliko, evo drugih!  Hm... sta mi fali? Znaaam!!! Jos uzvicnika! !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! I opet: !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Vau kakav zanimljiv post!

E setila sam se o cemu cu da pisem, malo o mojim najdrazim bendovima i muzicarima/muzicarkama! Evo recimo, ja prosto OBOZAVAM Celin Dion, i svi vi koji je ne slusate ste TOOOOTALNO OUT jer definitivno ne znate sta propustate! Cik mi kazite nesto lose na njen racun, da vas sve lepo posaljem u persun! Hm!!!!! Sada bih vrlo rado napisala nesto iz njene biografije jer znam da vas sve to tako UZASNO zanima, ali nazalost, izgubila sam casopis u kome je sve to do tancina pisalo, a iskreno tako je SMOOOOR kopati po netu i traziti sve te podatke....

Eto, to je otprilike bilo to, mada mozda nije bas sve to to, ali je za mene to... Aaaa izvinite, zaboravila sam da vam kazem da mi je juce jedan tip na koga se palim prisao, i onda..... aaa vi ga i ne znate, dobro nema veze, zaboravite da sam bilo sta i napisala, ionako je to moja privatna stvar. Ali cekaj! OMG!!!! Ovo je blog, blog moze da bude i neka vrsta dnevnika, zar ne? Da, da, da, kako se ranije nisam toga setila... Hm, ali kada pocinjem dnevnik, pocinjem ispocetka, znaci licni podaci, zar ne? Dakle... Hajde ovako: Zovem se Tamara, u horoskopu riba, podznak vodolija, visoka sam 176cm, teska 63kg, imam crnu kosu, crne oci, crvena usta, crvene nokte...bla bla bla... volim plivanje, tenis, konje, umetnicko klizanje...bla, bla, bla... zaljubljena sam u knjige, muziku, slikanje.....bla, bla, bla.... pa mislim da sam vam isuvise toga rekla... Jaoooo vreme je da idem na fitnes, nazalost nemam vise vremena za pisanje, a ionako nisam ni znala o cemu da pisem, tek da ostavim neki post, ne znam zapravo ni cemu sve ovo sluzi, ali svi to rade pa cu i ja, valja se, zar ne?

Aaaa da i najvaznija stvar!!!! OSTAVLJAJTE KOMENTARE!!!! Obavezno!

Zasto necete??????!!!!

Ozbiljno ljudi.....

Pa vidite kakav sam inteligentan post napisala, savrsen za komentarisanje!

Naljuticu se.....

Stvarno!!!!!!!!

Tuzicu vas.......................

E sada KISSSS!!!!!!!

(izvinjavam se ako sam bila malkice preostra, ali ja uvek nadjem nacina da iskazem sva svoja zapazanja i nezadovoljstva u vidu ironije. Niste me shvatili ozbiljno, zar ne? Tako vas volim!)

5/5/2008 - Povratak korenima...

Ljudi cesto zamisljaju sta bi bilo kada bi bilo, kada bi oni nekako, nekim cudom, imali vlast u ovoj zemlji. To nista nije cudno. Medjutim ako se spoji nekoliko ozbiljnih, ambicioznih, ne-prezam-ni-od-cega ,,ljudova" sa visokim stremljenjima, sta se dobija? Predizborna kampanja. Ni manje ni vise. Eh, tu je sada najbitnije na vreme nabaviti tufere za usi od visokokvalitetnog pamuka, gusto pletenih, koji nece dozvoliti nijednom zvuku da dopre do vas, i tek onda mirno gledati TV, jer u suprotnom rizikujete da sa pojavom sarenih slogana preko malih ekrana, dovedete sebe u stanje frustracije, nemira, brige, ludackog smeha ili pak tvrdog sna. A ako ipak zelite da znate sta se to govorka, skinite tufere i slusajte na sopstvenu odgovornost, kako neke tamo uticajne face i najobicnije zivotne potrebe pretvaraju u drzavnu filozofiju koju dalje pretvaraju u zagonetku obavijenu velom misterije upletenim u enigmu. I sada ce oni da vam sve to razmrse i lepo vam pokazu u kakvoj ste zabludi bili kada ste za obicnu stvar mislili da je tako obicna kao sto zapravo jeste. E, nije!

Iskreno receno, dosta mi je laznih obecanja. Zapravo, jedino sto i moze da se cuje na TV-u su obecanja, u 80% slucajeva lazna.

,,Dragi, bicemo zauvek zajedno!" (latinoamericka serija) Pouka: ljubav je kucka.

,,Vase rublje bice od sada zauvek belo!" (reklama za prasak za ves) Pouka: kupujte uvek novo.

,,Prljavstina nestaje!" (reklama za deterdzent) Pouka: unajmite kucnu pomocnicu.

,,I zato, odaberite pravu Srbiju, mi cemo vam pomoci u tome. Narod zna." (predizborni miting) Pouka: zainati se i glasaj za pravo.

Ako uopste to ,,pravo" i moze da se odredi. Zapravo, mene bi prilicno zaintrigiralo kada bi neko (konacno) realizovalo nesto od tih silnih obecanja i lagarija. Mada, taj film necemo skoro da gledamo, ni glumacki kadar nije jos odabran....

I zato sada, drugovi i drugarice, kao sto lepo rece Kristina Agilera, back to basics, povratak korenima! Ovo je oduvek bila zemlja poljoprivrede, i zato svi molicu lepo, asov, moticicu i lopatu u ruke, pa na posao! Ako dovoljno duboko budemo kopali po stvrdnutom sloju zemlje nase smrdljive proslosti, sadasnjosti, i buducnosti, koji je prekriven blatom, glistama, djubretom i bezbroj puta pogresno riljan, mozda neke prave vrednosti i ugledaju svetlost dana. Dosta je bilo hvatanja zjala!

3/5/2008 - Napisano u naletu iznenadne potrebe...

17/4/2008 - Ah ti mali, cudni blogeri!

Dok se zivi sa uverenjem da je covek-bloger jedna neiscrpna masina sa dugogodisnjom garancijom i etiketom naizmenicnog kreativno-rekreativnog ludila, jos je dobro. Kada se shvati da taj mozdani izvor akcionog potencijala reci moze da presusi, ne valja. A kada se konacno razmakne zavesa i lepo se ukopca da nista nije vecno i da pravilo ,,puj pik ne vazi" moze da stupi na snagu, tek je lose. Bloger moze onda jednostavno da prohuji sa vihorom, kao da ga nikada i nije bilo, bez obzira na razloge.

Postoji nesto sto privatno nazivam ,,zakon podsvesne apsorbcije". To je u pocetku znacilo upijanje znanja, reci i obogacivanja vokabulara, najcesce putem citanja knjiga. Ili blogova. Prosto je neverovatno kako moze da se unapredi tehnika pisanja samo pukim citanjem tudjih skrabotina i konvertovanja nekih sitnih naznaka ideja u nesto realno, nesto sto cvrsto stoji na papiru i priziva oci da pogledaju. Pisanje je divno. Skoro kao magija.

Oduvek sam vredno apsorbovala sve zanimljive reci i opise, sve izraze na koje sam u nekim stivima naletala i koji su mi izazvali snazne osecaje lepote i pripadnosti, u veliku imaginarnu arhivu, smestenu tamo negde gore kod ,,sefa organizma". Obozavala sam to pohranjivanje i bila sam prilicno sitnicava u vezi tih stvari i izludjujuce perfektna u uredjivanju ,,mozdanog prostora". Bukvalno sam, jos od malih nogu, pripremala svoju buducu tamo-negde-gore kancelariju. To su bili lepi dani... A sta sam sada? Bloger. Cudna neka rec. U prvi mah nisam razumela njeno puno znacenje, ali sada shvatam da je to i stampac i skener, i pisac i citac. Jedino postane bezveze kada ,,bloger" postane B(l)OGer i umisli da mu je sve dozvoljeno, cak i da primeni pravilo ,,puj pik" i onda bestidno zbrise sa mesta zlocina a ostavi druge da vrse uvidjaj u taj uzasan akt, bekstvo. 

,,Jao, a zasto ne mogu da pobegnem, pa zaboga, nemam ni sta da pisem!?" reci ce ili ce mozda pomisliti neki cudni mali bloger (koji doduse i kucka ovaj tekst) i onda ce uzeti svoj blogovski odmor da bi se najzad skoncentrisao i fokusirao na neke stvari koje su ,,mnoooogo vaznije od onog glupog virualnog mesta, gde ionako niko nije onakav kakvim se pretstavlja" (citat jedne osobe). Eto. Mali cudni bloger je otisao. Masina se pokvarila, prohujala sa vihorom. Mali cudni bloger je medjutim, zgrabio dasak sunca, ali mu je podsvesno blog i dalje nedostajao. U tome je bio problem. Zeleo je da se vrati u svoju kancelariju. I uspelo mu je to, jednog dana, bio je totalno u pravu sto sve svoje spise iz arhive nije spalio ili na neki drugi nacin unistio i obezvredio, i sada je sve bilo tu, cekalo da je, samo da su jos fanfare pocele da sviraju. Cudni bloger je sada srecan.

Postoji i mnogo drugih, takvih blogera, koje najednom uhvati neka ,,buva", ne mogu da je se otarase, lepo ce da izlude od nje, samo uporno gricka, gricka, gricka, i onda je jedino resenje da se pobegne. A i ne slute da mozda zapravo oni sluze nekom drugom, svezijem blogeru za primer, da se upravo nad njima primenjuje zakon podsvesne apsorbcije. Oni samo naprasno nestanu, kao da ih nikada i nije bilo.

Ranije nisam razumela takve ljude i takve ,,buve". Sada kazem, ako ih ne razumem, nakon sto sam licno pokusala bekstvo iz sopstvene kancelarije, onda ne razumem ni sama sebe. Cudno...

15/4/2008 - Topli kutak misli

Ako postoji nesto sto sam zaista naucila, to je da nikada ne treba odustajati, ma koliko bilo tesko. Jeste zivot prevrtljiv, cas je majka a cas maceha, vrluda, vitoperi se, krivuda, ali se na kraju, kao i svaka druga reka, mirno ulije u okean ispunjenih ciljeva.

A jos sam se pitala zasto sam bila puna nekakvog neobjasnjivog nemira. Nemir, bez trunke poetike u sebi, samo cisto, 100% nemir, 100% neutoljena glad za necim... nerazumljivo, nepojmljivo, vecito trazeno a nikada ne nadjeno... neobjasnjivo... neizrecivo...

Hiljadu prefiksa i dve hiljade sufiksa scucurenih negde u pozadini svesti, horski su pevali i nisu mi dozvolili da protekne ni jedan jedini dan a da mi misli ne potraze onaj topli kutak koji sam sama osnovala, a zatim bedno i kukavicki izpuzala iz njega na ledene zrake sunca realnosti, trazeci neku promenu, odmor od odmora, a zapravo nalazeci samo nostalgiju za mastom, ushicenjem kreacije i onaj iritirajuci mali nemir.

Popodne mi mirise na visnje i vanilu, taj tako dobro poznati miris koji se javlja kada su dani noc, a noci dan, i kada sumorne prolecne kise prete da me ponovo vrate pred vrata nedoumice, ima li smisla nastaviti kada se vec jednom zatvori knjiga? Sakrila sam pogled na sustinu stvari, tako jednostavan odgovor, u zelenilo novih jutara i egzistirala kao da kutak nikada i nije postojao, ali prekasno shvatam kada se vezes za nesto, kada ti to postane navika, onda nema napustanja niti odustajanja. Nesto u bicu ne dozvoljava taj postupak. Ubiti navike, to samo stepenica nize od stvarnog zlocina. Taj stepenik nisam prekoracila. Kostalo je svaki gram secanja na ritualizovanu naviku, secanja na rutinu i zadovoljstvo obavljanja iste, da konacno potrazim taj moj licni prostor za misli i na veliku radost ga nadjem istog kakvog ga pamtim; moj odlazak nije imao nikakvog efekta koji bi me mozda pokolebao u samom povratku. I za divno cudo, vise nemira nema. Zivot je jednostavan, treba mu ugoditi, bez odricanja i besmislenih razmisljanja koja idu u krajnost i natrag. Nisam se odrekla. Tu sam, ususkana, toplo mi je i ostajem....

4/4/2008 - Medjuprostor

Osecam... tu je negde.... mogu samo da naslutim..... ali sam sigurna da postoji to mesto gde mogu da budem potpuno sama sa svojim Ja, a opet u velikom i zanimljivom drustvu. Mesto gde mogu da besnim bez granica, a da niko nece da me cudno gleda jer takvo ponasanje nije za javna mesta. Mesto gde mogu da slobodno placem, da se ne uzdrzavam, jer iako mislim da su suze slabost i gubljenje vremena, pozelim ponekad da na taj nacin oslobodim sve te otrovne kapljice koje me melanholicnim danima peckaju i peckaju. Neko tajno skroviste, samo moje, nestvarna realnost, iluzionisticka perfekcija, moj licni i personalni kutak gde ce sve moje patnje, zelje, tajne, nadanja i ideje moci da bezbedno ateriraju i nastane se na tom tlu. Medjuprostor, ni tu ni ovamo. Cardak ni na nebu ni na zemlji. Izmedju dva okeana ljubavi i nade. Hm, da... to je mesto za mene.....

*****

Oprostice dragi blogeri ovakav izliv mastanja, haoticnosti i neke neobjasnjive ceznje, pretpostavljam da je sve ovo samo prolazna prolecna depresija. Zaista sam postala cudna sama sebi. Moram da se zaljubim, pod hitno, u nesto zivo, za promenu. Ali ne ide, pa ne ide. Ovih dana samo cujem daleke zvuke klavira kroz maslinasto sivilo. 

*****

Cudno je kako se nekako sve smraci pred provalu oblaka. Gotovo da mozete da dotaknete napetost u vazduhu i cudan ali sladak miris sveze pokosene trave. Prolece je... A meni je ova pesma vec tri dana u glavi....

27/3/2008 - Why?

- Gledaj to ovako. Kada kazem da me boli glava, mislim upravo to sto kazem, znaci, boli me glava! I sta ti tu nije jasno?

- E ja nikada nisam siguran u to sta ti zapravo mislis. Jel znas da me prosto ubijas ovih dana?

- O da, ti ne znas, ja prosto obozavam da ubijam ljude koje volim.

- Mene ne volis. Osecam.

U pravu je. Ne volim ga. I to je bio kraj. Racunala sam svoj bioritam, emotivni ciklus mi je u veoma kriticnoj fazi, prelazi iz negativnog u pozitivno i tada najlakse uvredim ili se uvredim. Prosto se dalo ocekivati ovako nesto. A glava boli, uzasno. Aspirin ne pomaze. Brufen, preko glave mi ga je. Jedino se nadam da ce taj bol makar doneti povoljne vesti o promeni vremena, da malo grane sunce, da prestanu ove sumorne prolecne kise.

Razmisljam da na celo napisem ,,Oprez! Prilazite na sopstvenu odgovornost!". Stvar je u tome sto ovih dana neprekidno ,,ujedam", kao neki besan pas. Uh, od poslednjeg ujeda se sve drasticno promenilo. Sada su mi dosla tri ujeda u paketu.

Nisu mi dali da iznosim knjige o anatomiji van biblioteke. Lepo mi je doslo da uhvatim neku podeblju knjigu i gadjam nekoga zbog te nepravde. Medjutim, samo sam se bezveze iznervirala. Ujed br. 1.

Saznala sam za neke lazi i gluposti koje su neke osobe sirile o meni, iz ljubomore najverovatnije. Ujed br. 2.

Na kraju, za licnost koja mi je bogzna kako znacila u proslosti, se ispostavilo da je obican kreten. Dovidjenja. Ujed br. 3.

Zasto? Zasto na kvadrat. Zasto na kub. Hiljadu zasto, bez hiljadu zato. Taj film jos, izgleda necu da gledam. Mnogo ce proci pre nego sto dodje njegovo velicanstvo ,,zato" i odstrani sve probleme kao sto u reklamama za deterdzent, reklamirani proizvod odstranjuje tvrdokorne fleke.

Jedino sto je iz cele price ispalo dobro jeste vise ne igram dubl. Od trenutka kada kliknem na opciju ,,objavi post", zvanicno mogu da izjavim da sam singl. I to mi, za divno cudo, potpuno odgovara.

26/3/2008 - AniM za ljubav...

Ko posle moze da mi kaze da zabusavam?

Evo ti Ana, neke specificne stvari i blesave navike koje samo ja radim:

1) Imam specijalnu pozu za citanje, kada istovremeno citam i radim vezbe. Ovako se to radi. Sednes na fotelju, ne pravo kako treba vec sa strane, privuces fotelju ormanu, vratima ili sl. stavis nogu najvise sto mozes na taj orman, vrata whatever, i.... istezes se. Odlicno je kada prilikom istezanja citate neko teze stivo, to vam odvlaci paznju ukoliko niste u kondiciji, ali posto ja jesam, citam magazine i beletristiku za vreme ,,seanse".

2) U toku snova redovno shvatim da sanjam, sto je jako cudno, jer se to nikome ne desava cesce od mene. Znaci, umesto da mirno uzivam u krevetu dok me u mislima juri neko cudoviste, ja se tada uspanicim jer shvatim da sanjam, a ne mogu da se probudim. Medjutim i za to sam pronasla lek. Jednostavno pustim da me cudoviste uhvati i pojede, jer se onda budim prosto automatizovano. Samo je tu jedna zackoljica. Ne volim da budem uhvacena, jos manje pojedena....xixi 

3) Primeceno je da dok spavam ili uzaludno pokusavam da se probudim (videti pasus iznad), povremeno pricam na nekim cudnim jezicima. Najcesce je to neki izvitopereni engleski, ali se par puta desavalo da ,,buncam" i na latinskom. Mislim da se to zove glosolalija ili tako nesto. Nema tu sta dalje da se prica...

4) Moj perfekcionizam je takav da se zaista iznerviram ako neko upotrebi neku rec ili neki izraz u govoru, a ja to ne razumem. Tada sam u stanju da prekopam sve recnike koje postoje, da nadjem tu rec, naucim je, a onda joj trazim sinonime, antonime... itd. Pogadjate, ovih dana citam enciklopediju Britaniku...

5) Nikada nemojte da ostavite neki predmet na sto, a da je previse blizu ivice. Moracu da ga pomerim. Nikada nemojte da ostavite zavesu do pola navucenu. Moracu da je lepo namestim. Nikada nemojte da mi pomerite neku stvar sa mesta gde sam je ostavila. Pamtim fotografski, mnogo cu se naljutiti na vas. Nikada nemojte da me mucite gramaticki. Obavezno se iznerviram. I jos mnogo tih ,,Nikada nemojte"...

6) Imam neki svoj mali ritual sta radim prilikom gledanja odredjenih emisija, npr. dok gledam ,,Uvod u anatomiju" obavezno pijem sok od jabuke, a kada uzivam uz ,,Prevarante", toplo mleko sa secerom... Slicno radim kada citam neke knjige.

7) Obozavam pravljenje remiksa na neke poznate melodije. Skoro sam obradila pesmu grupe ABBA - Gimme gimme, tako sto sam napisala sasvim drugi, sasvim otkacen tekst i onda se snimila. To je tako zanimljivo ali i komplikovano, jer prilikom obradjivanja teksta mora da se posebno pazi na slogove i njihovo izgovaranje. Pokusajte i vi!

Bilo jos mnogo toga, nego ne mogu trenutno da se setim, ali imam samo jedno pitanje, jesi li zadovoljna AnaM? 

23/3/2008 - Navike ili vreme je za jos jedan krug

Svako od nas ima neki sitni delic koji ga razlikuje od ostalih. To su drage nase navike. Kako ja zaista volim da pocinjem, a ova igra vam je vec dobro poznata, bas me zanima da cujem koje su to vase navike bez kojih ne mozete da se zamislite. Odaberite jednu, neobicnu, i prstice za tastaturu! 

Toliko od mene, a sada tri blogera koji ce nastaviti aritmetickom progresijom su, recimo: poglavica, Freeda i bejb.... Nemojte da neko slucajno nije uradio...

22/3/2008 - Ufff....

I ruke su mi drhtale,

i kolena su klecala,

i olovka je izgledala kao cudoviste,

i papir je imao sigurno hiljadu kilometara u duzini,

i mozak je blokirao,

i lice je gorelo,

i usta su odbijala da govore,

i misli su hitale 200 na sat,

ali ostalo je zrnce pribranosti,

ostalo je parcence hrabrosti,

ostalo je mnogo znanja,

i.... polozila sam!!!