Постала сам викенд блогер- пишем сваког викенда

Недељу иза нас обележеле су политичке параде и шараде, увек присутне у предизборним кампањама.

Избори расписани за 11 мај, некима су прилика да поново уђу у парламент.

Поједине странке сматрају да су ови избори историјски и референдумски.

Али, једина истина је у томе, да су ови избори ванредни парламентарни и редовни покрајински и локални избори.

У сенци формирања предизборних коалиција, остају оне некима мале, а већини народа велике ствари.

Обележена су два датума, 11.03 -дан када је у Хагу преминуо Слободан Милошевић, и 12.03. дан када је на бруталан начин извршен атентат на премијера Зорана Ђинђића. 

Са места председника ФСС отишао је Звездан Терзић. Џаји и Цветковићу продужен је притвор.

у београдској " Арени " наступао је велики Хозе Карерас, а после њега Крис Реа.

Такси је поскупео, али такси удружења не поштују одлуку о поскупљењу. Саобраћајна контрола пише казне.

И струја, после годину дана поскупљује.

Будући ђаци - прваци почели су припреме за полазак у школу.

Време је променљиво, топло је, затим пада киша, и тако у круг.

Пролази овај март.

Месец у коме су се угасиле неке љубави, месец у коме су се родиле неке љубави.

И сваки је дан, прича за себе, јединствен и непоновљив.

Читамо се поново за 2-3 недеље, толико времена нећу бити у Београду.

Поздрав и новим, али и старим блогерима.

Уживајте, долази нам пролеће.

Da li se još neko seća one Crvenkapice, vuka i bake?

Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.

Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.

U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.

Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.

Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.

Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.

U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.

Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.

Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.

Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.

Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.

Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.

Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.

Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.

Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.

Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.

Tako je čudna družina došla do bakine kućice.

Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.

Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.

Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.

O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.

Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.

Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.

Uzela je mob i pozvala je roditelje:

Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.

Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.

Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.

Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.

Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu ) i baka je ispratila i lokalni čuvar.

Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.

Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.

Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.

Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.

Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..

Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.

Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.

Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.



Не тако давно, у мирнијем делу града,  у пространој кући на спрат, са великим двориштем живели су отац, мајка, њене две кћерке из првог брака и његова кћерка из првог брака. На први поглед сложна породица. Отац је имао велику фирму у којој је радила и његова друга супруга. Често су путовали по свету. Лили и Лулу имале су по двадесет година, биле су близнакиње просечног изгледа. После завршене гимназије нису наставиле студирање. Користиле су сваки слободан тренутак за одлазак у омиљени кафић, за дружење са својим пријатељицама, и за смишљање нових послова којима су затрпавале нежну и тиху полусестру Снежану.

Снежана је била тиха, нежна, лепа плавуша, остала је рано без мајке, и помагала је оцу у фирми док није довео нову жену и њене две кћерке. Њиховим доласком у кућу, њен живот се променио, на горе. Поред обавеза на факултету, Снежана је морала да комплетно сређује велику кућу и двориште. Морала је да обавља све веће и мање куповине. Премало времена је имала за себе.

Веровала је да ће једног дана нешто да се промени и да ће срећа покуцати и на њена врата.

Једнога дана њена маћеха је дошла кући са гомилом флајера.

-         Девојчице моје, брзо дођите, викала је још из дворишта

Лили и Лулу су потом радознало гледале флајере, а и Снежана је, кришом, док је скупљала чаше за прање са баштенског стола, бацила поглед на њих.

Компанија познате манекенке расписала је конкурс за МИС ЛЕТА...


Од тог дана у њиховој до тада мирној кући настала је узбуна. Лили и Лулу су свакодневно доводиле козметичаре, масерке, фризерке, остатак времена су проводиле у куповини, а једног дана у кућу је стигао и фотограф који ће направити прве снимке ових близнакиња.
Наравно, обе су се пријавиле на конкурс.

Једног дана, по повратку са факултета, Снежана је свратила до седишта компаније и пријавила се. Никоме у кући није рекла шта је урадила.

Када је дошло и то Д вече у кући је владала паника. Лили, Лулу и њихова мама ужурбано су се спремале за избор.

Тата је те вечери био у Њујорку, на службеном путу.

Када су близнакиње и маћеха отишле, Снежана се на брзину спремила, и позвала такси да је одвезе у један елитни клуб у коме се одржавао избор за мис.
Лили и Лулу су биле запањене што виде и своју полусестру међу такмичаркама.

Те вечери Снежана је изабрана за мис лета, а њене две полусестре заузеле су девето и десето место.

При одласку из тог клуба Снежана је заборавила мобилни телефон.

Пар дана касније, у дворишту се појавио један познати глумац, млађе генерације, који је био у жирију када се бирала МИС ЛЕТА.  Тражио је Снежану. Желео је да јој врати заборављени мобилни телефон.

После три изласка на пиће са њим Снежана је схватила да се заљубила.
Њен живот је почео да се мења.

Лили, Лулу и њихова мајка биле су чак и помало срећне због Снежане-када она оде цела кућа и сво богатство биће њихово.

Снежана није марила за материјалне вредности. Једино је желела љубав.

Пар месеци касније, завршила је новинарство на факултету политичких наука.

Годину дана касније удала се за познатог глумца, и запослила се у једном женском магазину као колумниста.

Након две године Снежана и њен супруг су добили несташну, малу девојчицу.

Имали су све. Љубав на првом месту и породичну срећу.

Лили и Лулу се још нису удале. По цео дан проводе у кући, дочекујући своје пријатеље.

Отац још увек има велику фирму и ради до касно у ноћ.

Њихова мајка је тренутно на једном великом крстарењу на које је отишла са својим богатим другарицама.   



 

- Nije slučajno što sam veći deo svog života posvetila pisanju i politici

- Nije slučajno što sam otkrila dobre i loše strane Interneta

- Nije slučajno što imam puno prijatelja i još više poznanika

- Nije slučajna ni ta ljubav koja je trajala u mom srcu do pre par meseci

- Nije slučajno što se, na neki način, nalazim na životnoj prekretnici

- Nije slučajno ni što do zvezda stižem malo preko trnja, malo bržim putem

Ništa u mom, i u svim našim životima nije slučajno.

Sve se dešava sa nekim razlogom.

Neko otkrije pre taj razlog, neko kasnije. 

 

Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.

Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.

Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.

Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.

Dobro je, ponela sam doručak od kuće, mislila sam u sebi. Te jadne i čemerne 1993, iako sam imala dovoljno novca, prodavnice su bile prazne...i doručak je bio kifla sa puterom i ajvarom. Ajvara je bilo kod kuće na pretek :)

Sedim i uslužujem stranke, ljubazno i fino.

Gužva je velika, neki se bune, ali kad vide izbezumljenu klinku sa druge strane odmah prestaju.

Dolazi na red jedna baka. Oronulog, umornog lica, stari kaput na njoj, neke stare čizme...

Ne zna da popuni obrazac. Pažljivo joj popunjavam, zatim izlazim iz kancelarije i vodim je do kancelarije gde treba da preda taj obrazac.

Nastavljam sa radom. Baka se vraća i kaže mi " Dolazim brzo ponovo kod tebe ! "

Gledam je u čudu.

Posle sat i nešto gužva se smanjila. Baka se vratila.

" Evo dete krofne, što si tako bila ljubazna...podeli sa ovim devojkama, nemam para a i nigde nema čokolade ".

Pruža mi kesu, u kesi uredno u foliju spakovane krofne. Sa džemom od kajsija.

Koleginica sa susednog šaltera počinje da plače, a ja joj kažem " Ne treba bako, odavno sam doručkovala ".

Ona je uporna, ponavlja mi da ćutim i gura onu kesu ispod šaltera.

Nikada te krofne neću zaboraviti. Bile su to najlepše i najslađe krofne koje sam ikada jela.

Ne zaboravljam ni baku, oronulog, umornog lica, u starom kaputu...

Sećanja naviru i reči se nižu, teku kao reka, ona nabujala...Osamdeset i neke slušala sam istu muziku koju i danas slušam -EKV, Azru, i imala sam neke snove, neobične, ali mnogo lepe.

Pušila sam sarajevski Bond, meko pakovanje, krišom od roditelja, krišom od profesora jedne beogradske gimnazije.

Visoki telefonski računi zbog moje prve dečije ljubavi-šmekera iz Sarajeva, današnje velike zvezde.

Doduše, u Sarajevu sam imala i drugarice sa kojima sam se dopisivala ( pravili smo koverte od iseckanih sličica iz nemačkog magazina za mlade - " Bravo " ), i njima sam telefonirala često.

Danas se pitam gde je moja sarajevska raja- Jasna, Dino, Amir...Kako su, da li su me zaboravili, ili živim negde duboko u njihovim srcima?

Sećam se velikih odmora, i tadašnjeg žestokog momka voždovačke kaldrme-Žapca. Dugo već počiva na nekom od beogradskih groblja...a u to vreme, bila sam jedna od retkih koja je smela da mu priđe i da se pozdravi sa njim. Sećam se i kada je i gde ubijen.

Aki...moj drugar sa kojim sam delila čokolade sa lešnicima na poslednjim časovima, kome sam ponekad pisala sastave iz književnosti. Izgoreo u požaru koji se dogodio u Zemunu, u stanu jedne " problematične " ličnosti-1994.

Marko. Prvi opozicionar u našim redovima. Gde je on danas?

Srđan. Povučen, tih, ali uvek nasmejan.

Nataša i Marta, dve divne devojke koje su bile uvek uz mene kada mi je bilo teško. 

Vesna. Danas već mama dvoje dece, tada fan " Crvene Jabuke ". Moja najbolja drugarica od koje me je zauvek udaljila politika.

Jelena, pa još jedna Jelena, Aleksandra, Dragana, i još jedna Aleksandra...

Gotovo svih imena se sećam. Neka su pala u zaborav, ali znam da bi mi to oprostili.

Sramota je, ali moram da priznam da više nisam sa tim društvom u kontaktu. Život nas je razdvojio.

Jedno vreme sam kontaktirala sa mojim najdražim profesorom- sa kojim sam igrala na maturskoj večeri.

Povremeno se vidim i čujem sa mojim profesorom istorije, čija sam predavanja obožavala. Bilo je zanimljivo čuti koja su omiljena jela bila Napoleonu, i šta je Julije Cezar radio u slobodno vreme.

Često se pitam da li smo mi, generacije sedamdeset i neke, izgubljene generacije, generacije X, Y...

Onaj koji sada počiva u dvorištu uništio je našu mladost. I godine inflacije, sankcija, ratovanja, bombardovanja...

Tračak nade da ipak postojimo dao mi je D, na svom blogu, jer pisao je o nama. Postojimo još uvek- samo smo sada stariji, pametniji, lepši i bolji, i više nećemo nikome dozvoliti da nam neko snove ukrade.

A kada ti snove ukradu, nikada nemoj gubiti nadu, reči su jedne pesme...

I ne gubim nadu....      

Možda Bog želi da sretnemo nekoliko pogrešnih ljudi prije nego sretnemo onu pravu osobu,

tako da kad ju napokon sretnemo budemo svjesni

koliko moramo biti zahvalni na tom daru.

 

 

Kada se vrata sreće zatvore, otvore se druga,

ali često tako dugo gledamo u zatvorena vrata

da ne primjećujemo ona koja su nam se otvorila.

 

 

Najbolja vrsta prijatelja je ona s kojima možete

sjediti cijelu večer ne progovorivši ni riječi,

a kad odlazite osjećate se kao je to bio

najbolji razgovor u životu

 

Potrebna je samo minuta da vam se netko svidi,

sat da vam se zaljubite, dan da nekoga zavolite,

ali potreban je cijeli život da zaboravite

 

Ljubav započinje osmjehom, raste poljupcem

i završava suzom

 

Istina je da ne znamo što imamo dok to ne izgubimo,

ali je istina i da ne znamo što nam nedostaje

dok to ne nađemo

 

Sanjajte što želite sanjati, idite kamo želite ići i budite

što želi biti, jer samo je jedan život i samo

jedna prilika da učinite sve ono što želite učiniti

 

 

U životu postoje trenuci kada vam netko toliko

nedostaje, da ga poželite izvaditi iz svojih

snova i zagrliti u stvarnosti

 

 

Dati nekome svoju ljubav ne znači i da će oni voljeti vas

Ne očekujte ljubav zauzvrat,

samo želite da im bude u srcu, ali ako ne bude

budite zadovoljni što je u vašem.

 

Ne idite za izgledom - može zavarati.

Ne idite za bogatstvom – može nestati.

Idite za onim tko vas čini radosnim,

jer treba samo jedan osmjeh da uljepša loš dan.

 

Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje,

već oni koji najbolje iskoriste ono što imaju.

 

Imajte dovoljno sreće da budete nježni,

Dovoljno izazova da budete jaki

Dovoljno tuge da budete suosjećajni

I dovoljno nade da budete sretni

 

Uvijek se stavite na tuđe mjesto – ako se ne osjećate dobro, vjerojatno se ni ta osoba ne osjeća dobro

 

Sreća postoji za one koji plaču, one koji su povrijeđeni, one koji traže i one koji se trude, jer samo oni znaju cijeniti ljude koji dotaknu njihov život.

 

Svaka budućnost se gradi na prošlosti. Ne možete uspjeti u životu ako si ne oprostite pogreške i ne zaboravite slomljeno srce.

 

Kada ste se rodili – plakali ste,

a vi oko vas su se smiješili.

Živite tako da, kad umrete vi budete

nasmiješeni, a svi oko vas plaču.

 

Pošaljite ovu poruku onima koji vam nešto znače, onima koji su dodirnuli vaš život na bilo koji način, onima koji vas nasmiju kada je potrebno, onima koji vam daju nadu kada ste depresivni, onima za koje želite da znaju koliko cijenite njihovo prijateljstvo

 

Ako to ne učinite, ne bojte se – ništa vam se loše neće dogoditi, samo ćete propustiti priliku da ovom porukom nekome uljepšate dan.

 ***********

Ovaj tekst sam dobila u jednom mejlu, sada ga delim sa vama.

Sanjajte lepe snove dragi moji blogeri i drage moje blogerke. 

В-као сва имена која почињу са словом В

На вратима пусте пустиње како сам од миља звала тај кафић на периферији града, стајао је плавокоси дечак. Имао је можда једанаест или дванаест година. Нисам могла да му одредим године.

Био је збуњен, погледом је тражио некога. У делићу секунде схватила сам да гледа у мене. Позвала сам га да уђе.

-         Ви сте Роза...

-         Да, ја сам, - одговорила сам и пре него што је стигао да до краја изговори моје име. Одмах сам знала ко је он.

-         Тата Вам шаље ово писмо. Замолио ме је да Вас потражим. Он је данас поподне отпутовао.

-         Хвала ти. Хоћеш сок? – сада сам ја била збуњена.

-         Не, касно је, идем кући. Довиђења.    

 

Брзо је изашао из кафића. Нисам стигла ни да га поздравим. У рукама сам држала његово писмо.Плашила сам се да отворим коверат и да прочитам шта пише.

Дебели конобар који личи на Ренеа пустио је музику са радија. У кафани пуној дима чула се песма « Овај Д мол ме развали, неки би то тугом назвали..»

 

Платила сам, и изашла у још једну зимску ноћ.

 

Код куће сам отворила коверат, и почела да читам:

- Малена моја, ово сам писао у ноћима без сна, у ноћима које сам проводио са тобом у мислима. Можда ти се неће свидети...али то није ни важно. Признајем, кукавица сам, и зато своје речи стављам на папир, уместо да их гласно изговорим.

 

-         Малена, тако сам звао моју збуњену, тужну, често депресивну девојчицу. Ја сам био њен чаробњак, и бојио сам њен свет шареним бојама среће. Желео сам да је насмејем. Лепа је када се смеје. Лепа је и када је тужна. Малена је мени лепа увек.

Ја, мангуп са београдског асфалта, адвокат, и угледан у својој професији, алкос и романтик, луталица, пронашао сам мир у њеним очима. Желео сам да проведем остатак живота са њом. АЛИ...Она је одлучила за нас обоје. Није желела да растура једну породицу. А та породица је одавно растурена, и оно што је растурено, не може поново да се растури.

Мајка мог сина одавно је само то- мајка мог сина. Варала ме је годинама, и ја сам варао њу. Свађе су биле свакодневне. Лутао сам и пио, и тражио срећу. А онда сам срео њу-моју малену.

Био сам срећан са малецком. Али, нисам знао да јој то кажем- да је постала моја мирна лука. Нисам знао да јој кажем да је волим. И сада, док покушавам да све заборавим, ја и даље мислим на њу. На моју једину-малену.

Питам се да ли је здрава, да ли је тужна или весела, питам се да ли је пронашла срећу. Да ли ме је заборавила, питам се.

Јесте, сигурно ме је заборавила. Како да воли једног усамљеника и једну луталицу, једну птицу којој треба много простора за лет...а сада је та птица рањена...и збуњена, збуњена својим осећањима....осећањима која су јака. «

Малена, опрости ми што нисам био одлучнији, одлучнији у свему. Не могу да напишем сада ЗБОГОМ, јер не могу да се заувек опростим од тебе.

Видећемо се малецка моја, обећавам, и зато ово писмо завршавам са ДОВИЂЕЊА...

 

Плакала сам док сам читала писмо. Нисам знала где је отпутовао, када се враћа.

 

Одлучила сам да ствари иду својим током. Да чекам...И чекала сам.

 

Била сам сама. Радила сам, поподне излазила, увеч