Volim da se hranim zdravo- i tu je uvek voće

Ponekad preterujem sa brzom hranom i pićem, ali se trudim da to popravim

Volim da čitam knjige.

Volim da pišem priče, inspiracija sama dolazi... 

Volim da surfujem po netu kada su dani ovako sivi i dosadni, a ja još na bolovanju.

Sve u svemu sada se osećam ovako

jer mislim da sam napravila dobar  tag...

Ne tagujem nikoga posebno, samo mislim da i svi oni koji se nisu uključili u igru, treba da se uključe..

Jako je zanimljivo, verujte mi.

 

Samo da se javim da sam tu, i da pitam da li me je neko tagovao?

Moram to da znam, da bih mogla na vreme da odradim svoj domaći zadatak.

Pozdrav svima!

Дуго ме овде није било, скоро месец дана. Догодило се много ствари од тада, прво губитак нашег Косова, затим дешавања на приватном плану.

О Косову ћу писати на мом другом блогу, а овде само о приватним стварима.

Нисам се удала. Нисам се заљубила. Још сам на боловању, предстоји ми и бањско лечење.

Из једног стана преселила сам се у други - иста зграда, само сам прешла из приземља на први спрат.

Селидба је дуго трајала, и од данас почињем са намештањем стана. Купила сам много нових ствари, чак и нову компјутерску столицу. Одушевљена сам.

Срећна сам и што је стан светао и што има три терасе.

Укратко, сада сам прилично ок што се тиче психе- не плачем и не тугујем одавно, а што се здравља тиче, биће и оно потпуно ок ускоро.

Велики поздрав свим блогерима, а посебно мојим блог пријатељима.  

Izgleda da ja ovde pišem samo kada sam tužna. To je istina, kada sam srećna, nemam puno vremena.

Iz meni nepoznatog razloga, već dva dana plačem.

Možda je to zbog vremena, sivog, kišnog i dosadnog?

Nije me bilo ovde osam dana. Sasvim dovoljno da se dese neke stvari koje su u svima nama probudile radost ali i tugu.

Senku na uspeh naših tenisera ostavlja odlazak jednog od najboljih glumaca naše glumačke pozornice.

Milenko Zablaćanski, strepnja i nada da će njegovo srce ipak biti jače. Da ima dovoljno snage.

Ne, srce nije izdržalo, zauvek je prestalo da kuca.

Svi ćemo ga pamtiti po maestralno odigranim ulogama u pozorištu i na televiziji.

Pitam se, već godinama ovde, u ovoj zemlji, svaki januar donese nešto tužno.

Sve je manje radosti. I zašto uvek umiru oni najbolji? 

Tuga, beskrajna, beskrajna kao svemir...ta tuga mi ne da mira.

Ali danas imam hrabrosti da napišem odakle sva ta tuga.

Mladen Vojičić Tifa, najbolji glas ex Yu, bio je i moja prva ljubav.Sada prema njemu osećam prijateljstvo, zapravo prema celoj njegovoj porodici.

Davno smo se čuli, njegovu ženu sam takođe davno upoznala, ali smo izgubili kontakt kada je počeo taj prokleti rat.

Imam jaku želju da mu čujem glas, da ga vidim, i da znam da mu je sada malo bolje, posle smrti njegovog oca i posle početka lečenja. 

Ex drug je bio u mogućnosti da mi da i mejl i njegov broj mobilnog. Ali, nije mi učinio tu malu uslugu, za koju je znao koliko mi znači.

Tužna sam i plašim se....Kad god sam pomislila na nekog dragog prijatelja koga dugo, dugo nisam čula i videla, tom nekom se desila nesreća...

Moj Zvonko, moj Branko....više ih nema, i bol ostaje do kraja života...

Molim sve blogere sa područja BiH da ukoliko imaju neku informaciju o Tifi da mi se jave preko pp-a.

Pisaću i jednom časopisu, moliću ih za diskreciju, jer ne želim da nas opsedaju novinari, jer znam da to ne bi prijalo ni Tifi a ni meni....reč je o PRIVATNOM dugogodišnjem poznanstvu, i nema potrebe da se medijski eksponiramo. 

Ovaj blog je nešto drugo. Ovde niko ne zna, osim admina, moje privatne podatke.

Tužna sam, previše mislim o njemu i o ostalim članovima porodice, ne želim da se nešto ružno desi.

Izgubila sam jedan deo srca kada su iz mog života otišli tata, bake, dede, Zvonko i Branko....ne bih izdržala još jedan gubitak....

Ne mogu više da izdržim a da mu ne čujem glas...jedno su pesme, a drugo naši razgovori...

HELP!!!!!!!!!       

Ali ne znam zašto...

http://www.youtube.com/watch?v=GWo6XEEWqko

Свим блогерима који славе Бадњи дан и Божић по Јулијанском календару желим Срећан Бадњи дан и све вас поздрављам са традиционалним поздравом

Мир Божји- Христос се роди-Ваистину се роди

Нека овај Божић донесе вама и вашим породицама здравље, срећу, радост и благостање!

Срећан Божић! 

Екипи која уређује овај блог, мојим блог пријатељима, и свим блогерима који су овде, желим да Нова 2008. година донесе добро здравље, много, много среће, много љубави, успеха, да Нова 2008. буде веселија и лепша од ове којој се ближи крају.

Читамо се следеће године.

Свима желим све најбоље!

Tek sada sam pročitala post mog starog prijatelja, post objavljen na jednom drugom mestu. I odmah mi čovek dao inspiraciju da nešto napišem i ja. Ali-ovde  da napišem...ne tamo.

Kad jednom odlučiš da odeš, bilo da se radi o pravom ili virtualnom životu, treba da odeš tiho, bez mnogo objašnjenja, skoro bez pozdrava. Tako bar ja radim.

Imam dovoljno godina da mogu razumno, potpuno zrelo da razmislim, i kada donesem neku odluku, ne želim da je menjam.

U pravom životu otišla sam iz jedne stranke, doduše na ružan način, sada sam u drugoj stranci, i tu ostajem do kraja.

Raskinula sam jednu vezu koja mi nije prijala, na jedan bezbolan način. I više nikada neću ponovo biti sa tom osobom.

Na netu sam promenila mnogo foruma. Ostala sam samo tamo gde mi prija.

Otišla sam sa jednog blog sistema, jer mi se više ne dopada. Otišla sam bez pozdrava. Ne volim da jasno i preglasno saopštavam svoje odluke.

Sada sam ovde, i ostajem ovde. Imam ogroman broj prijatelja ovde, sve mi odgovara ovde, i nemam nameru da tražim neko " treće mesto "...kad oni VIP-ovci ne žele da pišem tamo. Nema veze, nisam fancy, i ne moram da budem u fancy društvu koje mi ne odgovara ( NE MISLIM NA PRESS!!!!, već na jedan in blog ).

I zato kad jednom odeš, idi bez straha. Pravi prijatelji će naći način da te nađu. To je bar lako u ovom beskrajnom net prostranstvu.

- Ovaj post posvećujem mom big brotheru koji me trpi sve ove godine, a koji i ovde sada piše...zahvaljujući meni -

Kada se nakon neprospavane pijane noći budimo mamurni,

i kada zaključimo da su suze izlišne kad ljubav zauvek prestane

kada se razočaramo u svet oko sebe

kada shvatimo ko su nam prijatelji, a ko nisu

sve se to zove otrežnjenje...

I ostavlja trag u duši, skriveni bol poraza,

ali iza svakog otrežnjenja izlazimo

mudriji, jači i bolji....

Bol će proći, i trag u duši će nestati

važno je samo da se otreznimo.

Samo to i ništa više.

И чини ми се да ћу остати, и да ћу писати редовније.

Ускоро ћу  објавити и наставак " Легенде о Великом Краљу " - извињавам се, из оправданих разлога нисам наставила писање тог " костура будуће књиге " . Морала сам да размислим о многим стварима везаним за ту књигу.

Драго ми је што видим да је овде све више и више блогера, и занимљивих постова.

Толико за сада, следећи пост биће много опширнији.

ПС- Како вам се свиђа ова зимска позадина?   

ZNAM

Vratila sam se kući. Operacija je bila uspešna. To je najbolja stvar u celoj priči.

Pre tri nedelje provela sam dva dana na VMA koja važi za dobru kliniku, ali sam otpuštena kući jer nisu mogli da obezbede potrebnu salu.

Za te tri nedelje nekoliko puta sam se čula sa mojim divnim, zlatnim, sjajnim lekarom zahvaljujući kome celu priču neću dati u novine i na TV.

Zakazao mi je prijem za 14.11. i rečeno mi je da će operacija biti 15.11.

Sve šta mi se tamo dalje dešavalo podseća pomalo na tragikomediju...

Dakle, primljena sam na VMA 14.11.2007. Ubacili su mi krevet u sobu br.1, i tamo sam zatekla tri bakice, jedna od njih je bila slepa i dementna.

Ručak je bio grozan, očekivala sam da na VMA ipak budu bolji uslovi nego u " običnim " bolnicama, ali nisu.

Tog popodneva upoznala sam jednu super ženu iz Niša i jednog mladića iz Sarajeva, koji nije prestajao da priča viceve i da se smeje.

Uveče sam ubila tri bubašvabe koje su komotno šetale po sobi.

Nisam spavala jer je slepa bakica non-stop kukala.

Nisam ni večerala jer sam bila druga na programu.

15.11. oko pola 10, samo sat vremena pre operacije dolazi u sobu glavna sestra i smeje se:

" Baby, jel si već čula...izvini!? "

Da, pomerili su, po ko zna koji put operaciju, ovog puta jer nisu dobili salu u kojoj može da se smesti potrebna oprema.

Odlepila sam od besa. Svašta sam rekla toj glavnoj sestri, zatim sam otišla u trpezariju, namerno zapalila cigaretu iako je zabranjeno pušenje, i počela sam da okrećem telefone...Zvala sam dva moja prijatelja, mamu, drugaricu, sestru...

Jedan od lekara sa tog odeljenja sreo me je na hodniku i pitao me " Da li će intervenisati glavni kabineti u državi, da li ćemo biti na TV-u ? Podigla si ogromnu prašinu."

Ušli smo u lekarsku sobu i rekla tom lekaru da ja zapravo njima pomažem da dobiju bolje uslove rada.

Želela sam da odem iz bolnice, bez operacije...ali, posle razgovora sa mojim divnim lekarom, smirila sam se.

Glavna sestra mi je rekla da sam sve samo ne običan pacijent...i ništa joj nisam odgovorila.

Slepa bakica je premeštena u drugu sobu, ali noćni šou je nastavio deda koji je urlao, zapomagao, i kome su na kraju dali morfijum da zaspe.

Ubila sam još nekoliko bubašvaba i pokušala da zaspem, ponovo bez večere...a večera je bila sastavljena od dve kifle, jogurta i kockice Imlekovog plavog putera.

Probudio me je oko šest piskutav glasić mladog bolničara. Na glavnoj viziti zamenik načelnika odeljenja zvanično me je obavestio " Gospođice, Vi ste prvi na programu "...Moj lekar i lekar koga poznajem preko zajedničkog prijatelja dali su mi signale očima, i ja njima-naravno....veliki osmeh...

Dobijam koktel inekcija i uvoze me u hodnik ispred sale. Čekam 15 minuta da uđem u salu.

U sali kažem " dobro jutro " anesteziolozima i sestrama, i tu ponovo počinje zabava...:)

Mlađa žena-anesteziolog počinje da se buni jer me prvi put vidi i ne poznaje istoriju bolesti. Šef anesteziologa nudi mi lokalnu anesteziju, ja je odbijam. Ulazi lekar iz tima koji treba da me operiše i besnim glasom pita " Hoćete li već da uspavate devojku, već kasnimo "...

Mom dragom lekaru je slava-Đurđić, i došao je samo mene da operiše.

Konačno mi daju anesteziju i upadam u san, jedino što čujem su reči šefa anesteziologa " ovo su jaki sedativi ".

Šamarima me bude dve sestre iz sale, ja ne otvaram oči i samo im ponavljam " budna sam ". Osećam dodir po kosi i na obrazu i čujem mog lekara " Otvori oči, to sam ja, odmah idemo na odeljenje..." Otvaram oči i kažem mu da se ok osećam. Zajedno sa mnom iz sale za buđenje izlaze i moj lekar i još dva lekara koji su odradili operaciju.

Pre ulaska u lift moj lekar me pita da li hoću da idem kući sutradan, jer je operacija uspela i da li da on zove moju mamu. Naravno kažem - hoću.

U sobu dolaze zajedno moj lekar i mama, i saznajem da on odmah sprema otpusnu listu i da mama treba da razduži pidžamu u prijemnom odeljenju.

Čestitam mom lekaru slavu, zovem komšinicu da joj čestitam rođendan i padam u san.

Popodne se budim, ustajem, idem da pijem kafu i večeram nešto bezveze. Pomažem i baki iz moje sobe-dodajem joj novine, papirnate maramice i vraćam se u krevet.

Piskutavi glasić mladog bolničara budi me oko pola 2, i kad je video da sam budna kaže mi da je i on sve čuo o meni i mojim " visokim vezama ".

Čitam te večeri, posećuje me i dežurna sestra koju sam upoznala još u kabinetu kada sam prvi put dolazila na pregled. Pričamo i smejemo se dok posmatramo lica bakica i dedica koji spavaju još od osam.

Sutradan se pozdravljam sa dežurnim lekarom, dobijam od sestre inekciju antibiotika i dolazim kući...Srećna i dobro raspoložena.

Sve što sam saznala i videla tamo neću objavljivati u novinama i to samo zbog mog dobrog i dragog lekara.               

Nedelja je dan koji nikada nisam volela. Današnje buđenje mi prija. " Armika " u pozadini, i cigarete i nes. Lutanje po omiljenim net stranama i novi post na ovom blogu.

Napolju rominja kiša, i hladno je. Moja soba je topla, i očekujem danas neke lepe novosti, tako da u startu mogu da poželim bar jednu lepu nedelju.

Iduće nedelje u ovo vreme, biću u bolnici, odlučila sam. I čim sam donela odluku već mi je lakše. Verujem u Boga, u sebe, u lekare. Biće sve u redu.

Zbog milion informacija koje imam u glavi, nestaje mi inspiracija.  Ne mogu da pišem.

Možda je to dobro. Postoje dani za plakanje. I dani za smeh. Dani za posao. Dani za muziku. I dani za pisanje.

Ova nedelja je dan za uživanje i za sanjarenje.

Veliki pozdrav svima koji čitaju ovaj blog.  

PRATIM TE

Baci pogled preko ramena kad pođeš
Kad po meni ko po suhom lišću prođeš
Pa me makar laktom u grudi pogodi
Makar grub tvoj dodir bio još mi godi

Baci osmeh ispod uvojaka barem
Da u tvoje misli bar na kratko stanem
Ko u usporenom filmu se spotakni
Preko mojih nogu ruku mi dotakni

Ref.
PRATIM TE,SVE U KORAK SVAKU STOPU POLJUBIM
SVAKU SUZU,SVAKI UZDAH OSJETIM
TU SAM DA TI NADU VRATIM
AKO PADNEŠ DA TE UHVATIM
PRATIM TE
I KAD NE GLEDAM PO KORAKU TE ZNAM
SVAKI DRHTAJ TVOGA TIJELA OSJEĆAM
TU SAM DA TI NADU VRATIM
AKO PADNEŠ DA TE UHVATIM
PRATIM TE

Kad se ispod tvoga kišobrana stisnem
Ja sam sretan iako na pola kisnem
Pa me makar laktom u grudi pogodi
Makar grub tvoj dodir bio još mi godi

PRATIM TE....

Krv u glavu udari
I ko struja oživi
Ovo tijelo bar na kratko ozdravi

PRATIM TE...

************************************

Toše, hvala ti na ovoj i na svim ostalim predivnim pesmama.

Živećeš u srcima svih nas koji smo te voleli i slušali tvoju predivnu muziku.  

Kako sam- " igram, pevam, lako mi je, niko ne zna kako mi je ".

Tako se osećam sada, par nedelja pre operacije oba kolena.

Završavam raznorazne poslove, moram, ko zna kako će oporavak teći.

Plašim se, i u isto vreme hrabrim sebe da će sve biti u redu, da će mi sigurno biti bolje.

Nema ni LJ od ljubavi, i praznina boli. Čovek bez ljubavi je pola čoveka, kaže jedna pesma.

Nabacujem osmeh na lice, tu masku sreće, jer ne želim da svi vide da tako mnogo, tako mnogo, nedostaje mi ljubav, da volim i da budem voljena.

Stavljena je tačka na prošlost, sama sam je stavila, i lažem sebe....jer bolje je tako.  

Najdraži moj Zvonko,

Voljeni ne umiru dok žive oni koji su ih voleli.

Živiš u mom srcu, u mojim mislima, u mojim snovima.

Život mi je bez tebe prazan. Tvojim odlaskom nestao je deo mene. Zauvek.

Darovao si mi nešto najvrednije- prijateljstvo.

Taj dar sam sada izgubila i moje je srce slomljeno na milion delića.

Bol zbog tvog odlaska trajaće večno.

Nosim te u svojoj duši, u svom srcu, i nikome ne dam da te ukrade.

Zvonce moje, bio si moj stariji brat, brat koji me je čuvao, pazio, vodio računa o meni, brinuo o meni.

Na neki način bila sam deo tvoje porodice. To se nikada neće promeniti.

Teško mi je sada. Boli me i sama pomisao da otvorim poslednje stranice novina i da u njima vidim tvoju sliku.

Osam godina je prošlo. Osam godina bola, suza, čežnje da ti bar još jednom čujem glas.

Osam godina su starije tvoje ćerkice, rastu deca, osam godina tvoja R i ja plačemo kada se vidimo, i zbog tog plakanja izbegavamo susret, zbog dece, dragi moj prijatelju.

Postao si anđeo, anđeo koji će me sačekati kada nestanem i ja.

Srešćemo se opet na onoj zvezdi, ponovo okupljeni...Gaga, ti, Vučko...ja...Ta zvezda postoji. Ona je večna kuća svih pravih prijatelja.

I neću ti reći zbogom, već samo doviđenja.

- Posvećeno Zvonku Osmajliću, čoveku koga sam volela i koga volim i dalje kao starijeg brata

- Posvećeno mom PRIJATELJU koga više nema a koji živi u mom srcu.

Između ostalih brojnih obaveza van Interneta stižem i da se bavim mojim najdražim hobijem-net forumom.

Ja sam jedna od admina na forumu

www.okruglisto.com

Ovaj forum se razlikuje od " velikih " foruma kao što su forum B92 i RTS.

Otvoreni smo za sve političke stranke.

Otvoreni smo za komunikaciju o medijima, religiji, zabavljamo se, imamo muški i ženski kutak....i zaista smo malo drugačiji od drugih.

Ako želite, imate volju da pišete, dođite!

- Са осмехом на лицу

- Пуна позитивне енергије

- Жељна промена на свим животним пољима

- Весела и добро расположена

- Носталгична помало

- Емотивна

- Имам и нови животни мото

- Искрена, пре свега и изнад свега 

Један дан чини чуда. Постала сам позитивно луда.