Историјска занимљивост завичаја
ГОРЊА И ДОЊА ТРЕШЊЕВИЦА ЈЕДНО СЕЛО
Садашњим генерацијама мештана, вероватно и мештанима околних села и вароши јасеничког окружја , недовољно је присутно сазнање да су Горња и Доња Трешњевица, фактички, једно село.Данашња административна и атарска подељеност Трешњевица (аранђеловачка и тополска) није препрека заједничком животу и међусобној солидарности. Писани извори искона и историјске прилике, услови, начин и време досељавања предака, треба сматратити као део те хронике који сведоче о постојању једне Трешњевице као сеоског насеља.
Први писани извор датира из 1476. године, турски тефтер број 16. У њему је јасеничка Трешњевица пописана као село ТРЕЧНА у саставу рудничке нахије (Сивриџе-хисар) са 88 села ове области, 36 у Лепеници, 4 у каза Брвенику и 48 у Некудиму. По турској управно-административној подели они су припадали Смедеревском санџаку. Тадашњи спахија Трешњевице, Вујнице, Горње Сарачне и Рашевке био је хришћанин Лазар*1.
Други писани извор је у црквеним књигама Београдске митрополије 1735.године где се још спомињу и Јарменовци*2.
Трећи писани извор је у тексту и војним картама 1718. године од пуковника Лангера, за време аустријске окупације Србије од 1718. до 1739.Ту је Трешњевица уписана као Czresnoviza-Trzisnoviz*3.
Четврти историјски запис датира из 1804. године у првој писаној борбеној запвести Вожда коју је упутио трешњевичком јунаку Петру Кари за ослобођење Рудника. У борбеној заповести се између осталог каже: Поздрављам тебе Мојсило Ранитовићу, поздрављам тебе Петре Каро и поздрављам тебе Андрија Пријанчевићу из Трешњевице, сакупите људи колико можете, више и боље, што пре и доведите у Јасеницу, ...чувајте је да Турци не дођу овамо*4...
Атарска и административна подела озваничена је после II српског устанка, 1818. касније 1819. и 1822. О томе сведочи II књига Мите Петровића Финасије и установе обновљене Србије.
У службеним тефтерима (чибука, харача, спахијских прихода...) кнежевне Србије од 1820. до 1837. уписане су Горња и Доња Трешњевица као два села. То је исто учињено и у државним пописма 1834., 1863. и 1884.Од краја XIX века до данас у свим државним и осталим документима слове називи обе Трешњевице.
Према хроничким истраживањима, Трешњевица је атарски била подељена пре 1818. и 1804.године, највероватније у периоду 1740-1780 али то није озваничено све до изласка првих тефтера после II устанка када је млада кнежевина Србија почела да стиче аутономност, односно самосталност и независност. Истраживања су такође, непобитно, потврдила да постојећа подела није нарушила географску, историјску, етнолошку, духовну и родбинску целовитост ова села.
Врло је интересантна подела Трешњвица која је раније била као једно село али са два већа краја, горњим и доњим, што је био пример и са многим селима у Србији, који су имали горњу, средњу и доњу малу.
Код поделе Трешњевице, такође су необични повод и узрок који и данас невидљиво таје у сваком човеку са ових простора. Срећом да ови чиниоци нису подстаканути спољашњим утицајима. Они су, очигледно, у наслеђу архетипског ДНК чиниоца који се код јасеничке популације тешко превазилази.
Горњани и доњани су били дуже време у ривалским односима, од 1740, када је почело досељавање садашње популације мештана, па до почетка новог Миленијума, када је завладала бела куга. Мештани горњег краја иако доста територијално и демографски већи, били су домаћински сиромашнији од доњана. То се није у већој мери испољавало код старије генерације колико код омладине која је доживљавала супериорност и ифериорност међусобног ривалитета.
Наиме, у турско доба, сведочи деда Јеремија*5, горњани и доњани имали су централну прославу Св. Духова, (Тројице) у Порти*6 код данашње основне школе и Радојчића кућа. На благој косини хектарске ливаде ту се и данас налази велики храст, стар преко 250 година. То је запис, дрво где се окупљају мештани на светачке прославе. У турско доба, како сведочи деда Јеремија, на овом месту, прво се одржавала божија служба, потом литије около храста.
По завршетку црквеног протокола народ је обично организовао трпезу и весеље, до касних вечерњих сати.
Омладина је својом забавом и весељем стварала посебно расположење, што је и природно на таквим прославама. Међутим, за време тих забава, или вашара, долазило је до туча, због преотимања девојака за играње у колу и због преотимања и наручивања музике.
Доњани су увек у томе предњачали јер су били домаћински богатији. Горњани су били сиромашнији и инфериорнији по приоритету за девојку или музику, тако да су то тешко подносили. Повода или узрока за тучу у којима је често коришћен ловачки нож, није требало превише и ако су тог дана били Св. Духови. Туче су биле редовна појава које су се завршавале са лакшим повредама али без смртних последица. Међутим, каже деда Јеремија,... за време једних литија, омладина се толико масовно и жестоко потукла, да су Турци са водом војника морали интервенисати како би се спречило међусобно убијање и крвави обрачуни.
Након ове крваве туче на Св. Тројицу, надлежни муселим Рудничке нахије, забранио је прославу и ношење литија Трешњевичанима неколико година, што је тешко пало и доњанима и горњанима. Трешњевичани су сакупљали снагу и учестано молили Сали-бега да им врати прославу сеоских литија. Муселим Рудничке нахије је ипак удовољио молбу Трешњевичана, али због мира у селу и покореном рајом, одлучио је да доњани славе недељом а горњани понедељком. Наљућени доњани су због већ ранијих туча као и задње крваве туче, одлучили да се оделе од горњана и да имају своје село.У тој љутини на горњане присвојили су гробље у засеоку Палучак. Комшијама у засеоку Вучљивица забранили су да сахрањују своје мртве на овој локацији па су чак су и један колски пут запречили како би прекинули све везе са горњанима.
Срећом ова љутња, временом је слабила тако да су деобене ране данас зацељене, а генетске везе повратиле заједнички суживот и духовне нити. Вероватно да је и бела куга томе највише допринела. Утирање мештана у оба административна села упутила су их на пуну међусобну солидарност како би се лакше опстало на селу.
Реновирање асфалтног пута од Шаторње до Корушца и реновирање црквеног храма у Горњој Трешњевици 2006. и 2007. где су Доњотрешњевичани уз помоћ тополске општине несебично узели учешћа, најбољи је пример заједничког суживота. Фамилијарна и родбинска испомагања у пољпривредним и осталим радовима, редовна су појава.
Заједничка дружења недељом, светачким празницима у Порти и на фудбалским утакмицама, само су део мозаика заједниког суживота и неговања традиција јасеничког искона.
Административни збир пет Трешњевица данас у Србији ( сјеничка, параћинска, ариљска и јасеничка), почетком новог миленијума, судећи по представљеним везама, може бити слободно смањен на четири. Живот тополске и аранђеловчке Трешњевице избрисао је све поделе које су настале на најстаријем светишту искона.
НАПОМЕНЕ:
1*-Миле Недељковић, Записи о Шумадији, књ.I II, Крагујевац 2000. стр.30, књ.I
2*-Д. Руварац, Митрополија Београдска 1735. спом. С.К.А, XLII, стр.201.
3*-Off. Langer, Serbien unter d .kais Regierung 1718-1739, ( Mit. d.k.k. Kriegsarchivs), str.245,6.
4*.-Радослав Петровић, редактор, Грађа за историју I српског устанка, Бгд.1954. стр. 53.
5*-Деда Јеремија, ауторски синоним, Јеремије Павловића, учитеља и хроничара Јасенице и Качера око 1920. Он је ''ближи'' рођак аутору.
6*-На овом исконском светишту десио се крвави догађај и 1930. на Св. Илију када је Чумић Милорад убио револвером Бранка Шевића из Блазнаве. Несретни Шевић био је трешњевички зет.
Милан Ч. Даниловић