Sreten Božić

Poznati Mladenovčani

Sreten Božić - književnik i antropolog

Sreten Božić, alijas Boro Wongar, pisac iz Melburna, rođen je 1932. godine na Bukulji, u Trešnjevici kod Aranđelovca, od oca Stevana i majke Darinke. Imao je teško detiNjstvo za vreme rata. Završio je samo četvororazrednu osnovnu školu u rodnom selu.

Dalje školovanje je onemogućio rat, a ljubav prema pisanoj reči usadio mu je otac recitujući mu srpske narodne pesme dok su zajedno radili u polju. Posle rata je pohađao stručnu školu za mlinara u Novom Sadu, koju nije završio jer mu je uskraćena stipendija.

PisaNje je započeo poezijom po dolasku u Beograd, početkom pedesetih. Bio je član kNjiževnog kluba Radničkog univerziteta “Đuro Salaj”, kao jedini pisac sa sela. Pesme je objavljivao u Mladoj kulturi, Našem vesniku i dr. Dobitnik je nekoliko nagrada za poeziju u periodu 1955-57. godine.

Bio je novinar u lokalnim listovima, a 1956. u Mladenovcu je čak pokušao da štampa novine, ali mu je zabranjeno jer je bio sin “reakcije”.

O svom boravku u Mladenovcu govori u pismu koje mi je poslao iz Australije:
”Ja se sećam Mladenovca dobro. Još kao mališan dolazio sam sa ocem jednom na pijac tamo i sećam se spomen česme podignute bolničarkama iz Prvog svetskog rata od kojih su neke bile iz Australije. Jedna od njih, Miles Franklin je kasnije postala poznati pisac ovde u Australiji. O tome sam pisao u jednom ovdašNjem kNjiževnom časopisu a takođe to pominjem i u svojoj autobiografiji “Jazbina dingosa“ (Dingoes Den).

U Mladenovcu sam radio nekoliko meseci 1950. u fabrici keramičkih opeka (Šamot) koja je bila pored pruge blizu klanice. Proveo sam jedno vreme u Mladenovcu 1956. pošto sam prethodno napustio novinarski posao u “Vestima” iz Užica. U Mladenovcu sam pokušao da dobijem posao na pokretanju lokalnog lista, ali Đorđe Đurić - Šarac nije mi poverio posao.

Đorđe je naš komšija iz Gor. TrešNjevice i kao partizan krio se kod nas za vreme rata. Odmah posle rata Đorđe je pozvao moga oca Stevana na veliki narodni skup u Kragujevcu da govori na tribini. Stevan je govorio o tome da bi novi državni poredak trebao da ukine smrtne kazne, jer je dosta Srba izginulo tokom rata. Stevan je potom proglašen reakcionarom i dobio tri godine zatvora, a moj najstariji brat Milosav, koji je još bio maloletan, poslat je na Sremski front.”

Sreten je emigrirao 1958. prvo u Italiju, a potom Francusku. U Parizu provodi dve godine i upoznaje se sa krugom okupljenim oko Muzeja čoveka, sa Sartrom i Simon de Bovoar, gde prati neposredno rasprave o antropološkim i etnološkim problemima.

Godine 1960. stiže u Australiju. U Australiji radi različite poslove i krstari Njome, između ostalog, bio je i istraživač i kopač zlata, građevinski radnik i rudar u rudniku uranijuma, zajedno sa Aboridžinima. Stigao je u Kimberley (Alice Springs, DarNjin, Mandora) na kamili preko Tanami pustiNje. Umalo nije umro u pustiNji ali ga spašava jedan Aboridžin po imenu Warlpiri man.

Susreće se sa Aboridžinima i biva primljen u njihovu sredinu, upoznaje ih i otkriva jedan nov i potpuno drugačiji svet koji živi u najdubljem skladu sa prirodom. Živeo je oko deset godina sa plemenima Aboridžina u SredNjoj i Severnoj Australiji. Inspirisan njihovim životom piše, pod književnim pseudonimom B. Vongar, izvedenim od imena koje su mu dali Aboridžini (Wongar znači - donosilac poruke). Autor je desetak knjiga o Aboridžinima sa milionskim tiražima, od kojih su najpopularnije Karan, NJalg i Raki.

Objavio je ukupno 14 knjiga, romana, kratkih priča i pesama, od kojih su, uz Njegove antropološke studije, najpoznatiji romani - Walg (Materica), Grešnici - priče iz Vijetnama, Raki (Konopac za vešaNje), zbirka kratkih pripovedaka The Track to Bralgu (Pruga za Bralgu), zbirka poezije Bilma i dr. Sartr je 1977. objavio nekoliko Njegovih kratkih priča u kNjiževnom časopisu Les Temps Modernes, visoko ih oceNjujući, a zatim i Simon de Bovoar je nastavila da se interesuje za njegovu literaturu, a njegova antropološka dela se izučavaju i na univerzitetima.

Piše na engleskom jeziku i uglavnom objavljuje u SAD, a prevođen je na mnoge jezike. NJegova knjiga Pruga za Bralgu - Babaru, prevedena na srpski jezik, izašla je 1983. u izdaNju Narodne knjige, Beograd. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989. godine.

Govori srpski, engleski i aboridžinski.

Sretenova “Nuklearna trilogija”, štampana u celom svetu, otkriva javnosti posledice od britanskih nuklearnih eksperimenata u Australiji na zajednicu Aboridžana (kao dodatak ovoj trilogiji Sreten je

Sreten je oženio Aboridžinku Djumala i dobio sa njom dvoje dece. Ženu i decu iznenada gubi jednog dana kada dolaze kod njega dvoje siledžija-agenta sa naredbom da podigne sav svoj novac iz banke i krene sa njima. Odveli su ga na aerodrom i spakovali u avion koji je odleteo van zemlje.

Kada se vratio u Australiju nije više mogao da pronađe ženu i decu, posledNje što je o Njima čuo bilo je da su stradali u ciklonu Tracy. Danas živi sa drugom suprugom Lindom u Melburnu u predgrađu Sant Kilda, Australija. Veliku pažNju posvećuje svojim psima, australijske rase dingo.

Za Sretena se do 1991. godine mislilo da je Aboridžin, dok nije početkom rata u bivšoj Jugoslaviji obnarodovao da je Srbin. U jednom od svojih brojnih intervjua Sreten kaže da je skupljao priče u Aboridžinskom narodu kao što je to nekada radio Vuk Karadžić u srpskom narodu.

Iz Sretenovog nomadskog života sa Aboridžinima, prema čijoj je civilizaciji (razumevaNju prirode, harmoničnom i miroljubivom načinu života, mitologiji, umetnosti) osećao duboko divljenje, proizašla su brojna dela: pesme, drame, kratke priče, i “Nuklearni ciklus” koji sačinjavaju četiri romana, od kojih je Raki (1994, 1997) poslednji.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije tako oprečne eksploatatorskoj kolonijalnoj “etici” anglosaksonske civilizacije) Sreten je shvatio i povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima i svih ostalih osvajanih naroda, čije se istrebljeNje tokom istorije tumačilo kao progres i napredak.

Roman Raki je duboko doživljena epifanija o vezi koja postoji između stradanja koje je u svojoj istoriji doživljavao narod na Balkanu, i stradanja kojima su izloženi Aboridžini u Australiji. U Sretenovom radu je osuda genocidnosti i varvarizma, takozvane civilizacije, koji prate progres Zapada kroz Severnu i Južnu Ameriku, Južnu Afriku, i drugde. Danas arhetipska kritika i novi istoricizam upotpuNjavaju razumevaNje Vongarovih izvanrednih ostvarenja.

Dokumenta i slike, demonizovanog aktiviste B. Wongar-a, iz rudnika uranijuma i nuklearnih proba, koje su ugrozile život Aboridžina na Njihovoj zemlji, posle višegodišnje borbe, stigli su do australijskog parlamenta i šokirali javnost.

Sreten Božić je postao priznati pisac u Australiji i čitavom svetu ali danas se više druži sa australijskim psima (dingos) u njegovoj kući u Caulfield-u, nego sa ljudima.

Sreten je 1984. dobio priznanje za svoju literaturu u Australiji - nagradu-stipendiju od 25.000 dolara. Dobio je i American Library Association ANjard (1982) i Pen International ANjard (1986). U 1997. dobio je nagradu Literature Fund of the Australian Council za izvanredan doprinos australijskoj literaturi, takođe PEN International nagradu, pa American Library Association nagradu i nagradu Observer-a za poeziju.

Sreten je dobio mnogo nagrada. Iako nije dobio Nobelovu nagradu, on je pohvaljen i podržan od nekoliko najprefinjenijih umova dvadesetog veka, kao što su Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alan Paton, Tomas Keneli, Tomas Šapkot...

Najaktuelnija je pohvala Imamu Amiri Barake koji je štampao poslednji Sretenov roman Raki. On kaže:
”Vongarov svet je magičan i divan, koliko je strašan i surov. Ima u Njegovom radu nečega što apsolutno ne liči na bilo šta što sam dosad pročitao. Istinit i magični Vongerov realizam je nemoguće kategorizirati i klasifikovati.

Put koji smo prešli putujući sa Vongarom kroz Njegov rad je veoma težak, neobičan, ali uvek dostižan, prepoznatljiv, kroz slike rata i nepravde oko nas, kroz slike našeg sopstvenog drugog lica, lica pravde i ljubavi.” štampao srpsku čitanku za prvi razred). Rukopis njegove poslednje knjige Raki uzela mu je iz kuće australijska policija (države Viktorija) i nikada mu nije vratila. Knjiga je ipak završena po sećaNju a bavi se Aboridžinima koji su umrli u australijskom zatvoru.