Svoje mjesto za šankom u kafiću na uglu zaposeo sam i još ne posve probuđen, još u proteklim razdobljima života ili sna, jer večito ostaje utisak iz detinjstva kada se ujutro sve odsanjano pričinjava vekovima življeno a odživljeno kao neki nebulozni san, još u velikim zamislima i njihovim ispunjenjima, što se uvijek iznova vraćaju i omamljuju omaglicom boljitka, uvlačeći u bezbroj puta nadvladan vrtlog iz kojega pobednik – ja – već prokrčih staze kojima se provaljuje u zrelost, već prođoh odajama prerano upisana očinstva i ljubavi, drugoga i trećeg stepena obrazovanja, stipendija, diploma, nagrada i stimulacija, te shvatih da od svega sjaja i bljesaka vrhunaca, od totalnog uspona preostaje samo totalan pad. Plitkoga daha pratim parove nogu, glave i nanizane automobile u prolazu, u jutarnjem skoku, koji se u moj prozor uvukoše kroz uzane trake svetla, na prozorima, između nabranih zkaavesa, kao znaci prirode Heraklitu, koje treba odgonetnuti, , koji proleti da bi se u svojoj bezličnosti i tajanstvenosti ponavljao beskrajno dugo, sve dok traje soljica kafe. Deo onih tockova u koordinatnom sastavu, kojima nastojim uvezati, povezati, razvezati sve krpice života, otkriva se u spasu od duga vremena i lika u vodenom ogledalu na limu šanka. Bi će da su se koordinate premestile u drugo središte i artikulirale se u reči, bi će da se načas otela poza nemoćnika, prosula se žuč, navukao sam rukav kaputa i, pridržavajući ga prstima, obrisao sam lokvicu vode na limu i s njom zgužvano lice pipničarke, glupo nacereno, poput faca s kranahovskih grupnih portreta grofovske maloumne dece.
Postoji li uopste nešto izvan tih konvencionalnih svakodnevnih desavanja, ljudi na ulici, u kancelariji, nešto drukčije, postoji li način da ti, obični ljudi, postanu drukčiji? Ili smo osuđeni na dva u osam, koji su četiri u šest, na ponovno izdanje zbirke eseja o hipostaziranosti duhovnih interkurzija između istinitosti i načina da se ona ozbilji u filozofiji Hansa Georga Gadamera, koji su zapravo prevara lukava, štreberskog umeća da se prečicom dohvati besmisao, ono što se na kraju svodi na upošljavanje misli ili na zaborav bitka; osuđeni na lice, uopsteno na dušu i telo, telo i dušu koji su uopsteni. Iznova podigoh glas, umesto čoveka izgovorih životinja i stadoh se smejati sebi, prospem sodu i iskezim svoju nečistu njušku njemu, vlastitom odrazu, njemu koji je nestajao, šireći se u koncentričnim krugovima do bojazni od nepostojanja, do pitanja koje muči, muti svest i traži osvetu za sva zla nanesena čoveku, bačenu u jamu iz koje se samo na kukama vraćaju obešena kržljava tela i ponovo u krugu dolaze na binu na kojoj nikako da se pojavi deus ex machina, da razreši ovu lošu šekspirijadu koja traje. Ali na pametno pitanje tek jeka bezdana, zapravo šuplja, mukla cutnja; cutnja istorije, cutnja bića, cutnja postojanja, cutnja koja se mnozi kao inteligencije brojnih naraštaja obrazovanih, kao lupetanje Historia est magistra vitae, kao bubanje nepravilnih glagola, kao latinske i grčke imenice, deklinacije e, a, o, e, i, kao fraza, kao poslovica koja živi vekovima i nastavlja svoj život u nesagledivu budućnost kao laž u odori overene istine, kao zbirke logaritamskih tablica i latinskih poslovica, koje nikoga nisu naučile pameti, a ponajmanje one kojima se zavukoše u svest kao Davidova zvezda u vidu cvrge, jedinice, topa, drugoga reda.
