- Ćao – rekla sam

 - Hej, malena, pa gde si ti...

 Zbunjeno sam ga gledala nemajući pojma ko je.

 - Ne znaš? Ne poznaješ me?

 - Izvini...

 - Ma, ok je... Prošlo je dosta vremena... Ja sam Dejan.

 - Dejan? Dejan? Dejan? - pokušavala sam povezati ime sa likom - Mali Dejan????

 - Aham...

 Gledala sam zbunjeno u ovu gromadu...

 - Nemoguće!!! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se bojao sopstvene senke?

 - Pojeo sam ga!

 - Hajde sada lepo zini i ispljuni ga ili ćeš imati posla samnom!

  Prišao mi je smejući se, bratski se izljubismo i krenusmo.

  Išla sam za njim gledajući njegovu pozadinu na kojoj je mogao svako da  mu pozavidi. ’’E, zato si ovde, prase jedno... da smanjish tvoju’’ pomislila sam i brzo se prekorela skrećući pogled na njegov potiljak. Iz misli me je prenuo njegov glas.

 -Dugo nisi trenirala?

 -Predugo. – nasmešila sam se. – Plašim se da bi mi duša na nos izašla ako bih potrčala za autobusom.

 -Evo, ovde se možeš presvući. – sačekaću te rekao je pokazujući ka zatvorenim vratima.

 Ušla sam unutra i presvukla se u svoju novu trenerku i patike pitajući se šta će mi sve to... Pa ipak sam izašla opremljena kako dolikuje. Čekao me je, baš kako je i rekao te zajedno krenusmo stepenicama zadubljeni u neobaveznu konverzaciju.

A onda me je zaslepila svetlost neonki dok smo prolazili kroz dugački hodnik koji je u stvari bio pasarela koja je povezivala dva krila zgrade. Na kraju hodnika su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih zastao je na trenutak i otvorio ih.

 -Izvoli, stigli smo. – rekao je i ja. Krenula sam. Na dovratku sam zastala i sve je obavio mrak

 Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula napolje. Napolju će oprati veš. Izašla je, pogledala u sunce i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Tada je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi kada sneg zaveje. Spustila je košaru sa vešom i otišla do bunara po vodu. Nije joj bilo teško. Kućni poslovi su joj pomagali da pregura dane. Već je izručila petu kofu vode u korito i na trenutak je zastala. Skinula je maramu kojom je povezala kosu da joj ne bi smetala.

 Odjednom su se pojavili iz šume. Na crnim konjima, sa zlokobnim maskama na licima. Znala je da će umreti i pre nego je prvi došao do nje. Znala je da će, ali nije znala razlog zbog čega ona... kao da im je razlog bio potreban... Nije mogla pobeći, znala je... kao što je znala i da se ne može odbraniti i zato je mirno stajala čekajući pomirljivo svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle bi pocrkati od gladi pre nego što prve komšije shvate da je nema. A onda su stigli do nje. Kružili su oko nje ispuštajući divlje krike ali se ona nije pomerila. Nije ih ni pogledala i to ih je smirilo. Nisu navikli da žrtva bude smirena i ne pokazuje strah ili ne pokuša bekstvo. Jedan je sišao i prišao joj. Pogledala ga je pravo u oči i to ga je, izgleda iznerviralo.

 - Veštice!!! – viknuo je i udario joj šamar. Pala je na travu. Prinela je ruku usni iz koje je curela krv i lagano se pridigla nameštajući suknju. Nije rekla ni reč. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta kad joj je prebacio platnenu vreću preko glave i prebacio je preko je konja. I sam je uzjahao i krenuli su ispuštajući divljačke krike. Činilo joj se da  se vreme oteglo u nedogled...

 Kada su stigli bačena je kao džak sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana nemajući orijentaciju. A onda je osetila da neko stoji iza nje. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Gurnuo ju je i to je bio znak da krene. Išla je trudeći se da se održi na nogama i pored svog guranja i dobacivanja. Nije znala koliko je prošlo kada su konačno zastali i kad su joj skinui džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina nekoga dvorca i da je mrak uveliko pao.

 Ispred nje je stajala spodoba u crkvenoj odori. Gledao ju je mrkim pogledom iy koga ništa dobro nije sledilo.

 - Znači, ti si jedna od onih koje podrivaju našu crkvu. - upitao je sablasnim glasom – Ti si ta koja se bavi veštičarenjem i okreće narod protiv Oca našega?

 - Ne...

 - Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo? Da ćemo nasesti na tvoje laži?

 - Ja nisam...

 - Prekini sa lažima... Neće me zavarati te tvoje oči, kučko lažljiva...

 - Ali...

 - Dosta!!! Vodite je!!! Bacite je u podrum, sutra će biti spaljena na lomači...

 - Neeeeeeeeeeeee... - vrisnula je i protiv svoje volje... iako je od početka znala da dolazak crnih konjanika za nju znači samo smrt...

  Zatvorili su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke vezavši je uz memljiv, vlažan zid. Nije pružala otpor jer je znala da ništa ne bi postigla. U neku ruku je bila srećna. Gledala je oko sebe pokušavajući da razazna obrise naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je... Bila je to jedna od soba za mučenje... jedna od onih o kojima se pričalo, a iz koje niko nije izašao. Neće ni ona, znala je to, ujutru će pre Sunca biti spaljena... jer je veštica koja nije... ali to što nije bije ni bitno... Oni su rekli da jeste i to je jedina istina...

 Stajala sam na vratima i gledala. Bila je to velika prostorija, mnogo veća nego što je pamtim. U njoj su bile kojekakve metalne skalamerije poređene što po zidovima, što po sredini prostorije, a na njima su bili ljudi... namučeni, znojavi, sa izrazima lica koji su jasno pokazivali koliko je koja osoba mučena... Iskreno, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku koja je imala napućene usne kao pastrmka i koja je treptala na onog batu koji je dizao tegove i jedino što je primećivao bio je njegov odraz u ogledalu, a nikako njeno lice koje je lagano ali sigurno poprimalo boju plavog patlidžana...

 I tada sam shvatila...  U srednjem veku su postojale sobe za mučenje pune kojekakvih skalamerija smišljenih da čoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama i za čije korišćenje plaćamo...  Ludih li bića.

 Okrenula sam se ka Dekiju.

 - E, jesi li za kafu?

 - Molim??? – izbečio se na mene kao da sam mu ne znam šta predložila.

 - Hoćeš li na kafu?

 - Ti... Ti to ozbiljno?

 - Najozbiljnije...

 - Ako si ti normalna... OK... hajdemo...

 Kafa je bila ok... ćaskali smo o svemu i svačemu i baš je bilo prijatno... samo... još uvek se pitam da li je ona pastrmkica iz teretane pretekla...

 Jbg, Zerče... nikad od tebe ribe biti neće...

(MwkFa D` ZeRtZ)

:o)))