| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Blog prijatelji:
Ostali Linkovi:
Dobro...
...da vidim...
...ko to kazhe da je napolju pakao?
Mozhda je zima...
...samo...
...je...
...mi pogreshno nazivamo...
...vrutjinom...
Da...
...mozhda je nama hladno...
...ili...
...barem...
...hladnjikavo...
A...
....mozhda...
....je mene vrutjina...
....koju bi...
...mozhda mogli zvati i hladnotjom...
....spichila u glavu...
...pa...
...malkice...
...buntzam?
Hmmmm...
...djaFo tje ga znati...
- Ćao – rekla sam
- Hej, malena, pa gde si ti...
Zbunjeno sam ga gledala nemajući pojma ko je.
- Ne znaš? Ne poznaješ me?
- Izvini...
- Ma, ok je... Prošlo je dosta vremena... Ja sam Dejan.
- Dejan? Dejan? Dejan? - pokušavala sam povezati ime sa likom - Mali Dejan????
- Aham...
Gledala sam zbunjeno u ovu gromadu...
- Nemoguće!!! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se bojao sopstvene senke?
- Pojeo sam ga!
- Hajde sada lepo zini i ispljuni ga ili ćeš imati posla samnom!
Prišao mi je smejući se, bratski se izljubismo i krenusmo.
Išla sam za njim gledajući njegovu pozadinu na kojoj je mogao svako da mu pozavidi. ’’E, zato si ovde, prase jedno... da smanjish tvoju’’ pomislila sam i brzo se prekorela skrećući pogled na njegov potiljak. Iz misli me je prenuo njegov glas.
-Dugo nisi trenirala?
-Predugo. – nasmešila sam se. – Plašim se da bi mi duša na nos izašla ako bih potrčala za autobusom.
-Evo, ovde se možeš presvući. – sačekaću te rekao je pokazujući ka zatvorenim vratima.
Ušla sam unutra i presvukla se u svoju novu trenerku i patike pitajući se šta će mi sve to... Pa ipak sam izašla opremljena kako dolikuje. Čekao me je, baš kako je i rekao te zajedno krenusmo stepenicama zadubljeni u neobaveznu konverzaciju.
A onda me je zaslepila svetlost neonki dok smo prolazili kroz dugački hodnik koji je u stvari bio pasarela koja je povezivala dva krila zgrade. Na kraju hodnika su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih zastao je na trenutak i otvorio ih.
-Izvoli, stigli smo. – rekao je i ja. Krenula sam. Na dovratku sam zastala i sve je obavio mrak
Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula napolje. Napolju će oprati veš. Izašla je, pogledala u sunce i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Tada je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi kada sneg zaveje. Spustila je košaru sa vešom i otišla do bunara po vodu. Nije joj bilo teško. Kućni poslovi su joj pomagali da pregura dane. Već je izručila petu kofu vode u korito i na trenutak je zastala. Skinula je maramu kojom je povezala kosu da joj ne bi smetala.
Odjednom su se pojavili iz šume. Na crnim konjima, sa zlokobnim maskama na licima. Znala je da će umreti i pre nego je prvi došao do nje. Znala je da će, ali nije znala razlog zbog čega ona... kao da im je razlog bio potreban... Nije mogla pobeći, znala je... kao što je znala i da se ne može odbraniti i zato je mirno stajala čekajući pomirljivo svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle bi pocrkati od gladi pre nego što prve komšije shvate da je nema. A onda su stigli do nje. Kružili su oko nje ispuštajući divlje krike ali se ona nije pomerila. Nije ih ni pogledala i to ih je smirilo. Nisu navikli da žrtva bude smirena i ne pokazuje strah ili ne pokuša bekstvo. Jedan je sišao i prišao joj. Pogledala ga je pravo u oči i to ga je, izgleda iznerviralo.
- Veštice!!! – viknuo je i udario joj šamar. Pala je na travu. Prinela je ruku usni iz koje je curela krv i lagano se pridigla nameštajući suknju. Nije rekla ni reč. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta kad joj je prebacio platnenu vreću preko glave i prebacio je preko je konja. I sam je uzjahao i krenuli su ispuštajući divljačke krike. Činilo joj se da se vreme oteglo u nedogled...
Kada su stigli bačena je kao džak sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana nemajući orijentaciju. A onda je osetila da neko stoji iza nje. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Gurnuo ju je i to je bio znak da krene. Išla je trudeći se da se održi na nogama i pored svog guranja i dobacivanja. Nije znala koliko je prošlo kada su konačno zastali i kad su joj skinui džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina nekoga dvorca i da je mrak uveliko pao.
Ispred nje je stajala spodoba u crkvenoj odori. Gledao ju je mrkim pogledom iy koga ništa dobro nije sledilo.
- Znači, ti si jedna od onih koje podrivaju našu crkvu. - upitao je sablasnim glasom – Ti si ta koja se bavi veštičarenjem i okreće narod protiv Oca našega?
- Ne...
- Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo? Da ćemo nasesti na tvoje laži?
- Ja nisam...
- Prekini sa lažima... Neće me zavarati te tvoje oči, kučko lažljiva...
- Ali...
- Dosta!!! Vodite je!!! Bacite je u podrum, sutra će biti spaljena na lomači...
- Neeeeeeeeeeeee... - vrisnula je i protiv svoje volje... iako je od početka znala da dolazak crnih konjanika za nju znači samo smrt...
Zatvorili su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke vezavši je uz memljiv, vlažan zid. Nije pružala otpor jer je znala da ništa ne bi postigla. U neku ruku je bila srećna. Gledala je oko sebe pokušavajući da razazna obrise naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je... Bila je to jedna od soba za mučenje... jedna od onih o kojima se pričalo, a iz koje niko nije izašao. Neće ni ona, znala je to, ujutru će pre Sunca biti spaljena... jer je veštica koja nije... ali to što nije bije ni bitno... Oni su rekli da jeste i to je jedina istina...
Stajala sam na vratima i gledala. Bila je to velika prostorija, mnogo veća nego što je pamtim. U njoj su bile kojekakve metalne skalamerije poređene što po zidovima, što po sredini prostorije, a na njima su bili ljudi... namučeni, znojavi, sa izrazima lica koji su jasno pokazivali koliko je koja osoba mučena... Iskreno, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku koja je imala napućene usne kao pastrmka i koja je treptala na onog batu koji je dizao tegove i jedino što je primećivao bio je njegov odraz u ogledalu, a nikako njeno lice koje je lagano ali sigurno poprimalo boju plavog patlidžana...
I tada sam shvatila... U srednjem veku su postojale sobe za mučenje pune kojekakvih skalamerija smišljenih da čoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama i za čije korišćenje plaćamo... Ludih li bića.
Okrenula sam se ka Dekiju.
- E, jesi li za kafu?
- Molim??? – izbečio se na mene kao da sam mu ne znam šta predložila.
- Hoćeš li na kafu?
- Ti... Ti to ozbiljno?
- Najozbiljnije...
- Ako si ti normalna... OK... hajdemo...
Kafa je bila ok... ćaskali smo o svemu i svačemu i baš je bilo prijatno... samo... još uvek se pitam da li je ona pastrmkica iz teretane pretekla...
Jbg, Zerče... nikad od tebe ribe biti neće...
(MwkFa D` ZeRtZ)
:o)))
Povadila sam stvari iz ormara i zamenila ih novim...
...u cipelarniku se kochoperi nova obutja i stare starke...
...iz imenika sam pobrisala stotine telefona i ostavila one drage, malo drazhe i najdrazhe...
...i...
...to je to...
...ostalo mi je josh samo da se i ja resetujem...
...i...
...krenem...
...od nule...
...iliti...
...pochetka.
Aj, u zdravlje...
...do...
...novoGa vidjenja.
:o)))
Sve je to zbog kishe...
...protjitje...
Ludi, Ludi, Ludi ZeRtZ!!!
:o)))
Vreme je…
…da krenem…
Danima odlazem taj odlazak…
…i…
…upletena u sharenu pauchinastu mrezhu…
...ostajem…
…a…
…znam…
…da trebam krenuti…
I tako…
…ignorishem tupkanje patika odlozhenih u kut…
…i ignorishem besno udaranje starih pertli o parket…
…svaki put kad mi noga sklizne u sandale…
…i visoka shtikla izduzhi list noge…
…ne obratjam pazhnu…
…na besno guzhvanje staroga rantza…
…i muklo rezhanje njegovog rajfeshlusa…
…svaki put kad mi se skupe prsti oko ruchki elegantnih tashni…
…i kad iste prebatzim preko ramena…
…ispravljajutji ledja kao da zhelim da dotaknem nebo…
Stoljim i gledam…
…a…
…ne vidim…
A ti ne shvatash…
…koliko boli tjutanje…
…kako ubija lutanje…
…kad volish…
…a odlazish…
…jer ne umesh…
…ne mozhesh…
…ne smesh…
I sada sam reshena…
…dok u glavi mi tutnji oluja…
…i u stomaku krdo leptira besni…
...a ti tjutish...
Uzimam patike…
…i obuvam ih…
…ahhhhhh…
…one znaju moje puteve kroz shashave zemlje i svetove…
…i…
...mozhda tje me jednom dovesti i do tebe…
…i…
…mozhda tje to biti pravo vreme…
..i…
…pravo mesto…
Uzimam ranatz…
…u njega stavljam tvoju sliku…
…da samnom bude…
…po besputjima kojima planiram potji…
…da chuva me…
…od straha i samotje…
...u tim divljim predelima...
A ostavljam ti srtze…
…to je sve shto imam…
…pa radi s njim shta hotjesh…
…ali znaj…
…da ono samo pravi probleme…
…pa da…
…ono me je dovelo tebi…
…i napravilo sav ovaj haos…
…Shareni…
I...
...iako se potajno...
...onako njanjavo...
...krajnje bljakasto...
...zhenski...
...(fuj!!!)
...nadam da tjesh me zaustaviti...
...mada znam da netjesh...
...radim ono shto najbolje umem...
...odlazim i nestajem.
Sve je…
…OK…
Sve je…
…OK…
Sve je…
…OK…
Nije mi nishta…
…sve…
…je…
…u…
…najboljem…
…redu…
…bash…
…onako…
….kako…
…bi…
…trebalo…
…biti…
Sve je…
…OK…
Sve je…
…OK…
Sve je…
…OK…
Uz prve prolećne pljuskove...
...i…
…nestale...
...ostavljajući…
...samo...
...crnu...
...i...
...belu...
I...
...dž@be mi sve...
...kad...
...č@k...
...ni to...
...što...
....k@o jež se umot@m u lopticu...
...i...
...n@oštrim bodlje...
...ne...
...pom@že...
...d@...
...se s@krijem...
...preD...
...tolikim š@renilom..
.Koračala je ulicom nesvesna pogleda koje je privlačila i osmeha koje je izazivala. Vraćala se iz škole… njeni još nisu stigli sa posla te nije morala žuriti. Prolazeći pored velike, poznate, kafane zavirila je kroz staklo. Dule je bio tamo te je umarširala trudeći se da izgleda mnogo starija nego što jeste…
- Hej, Riđa… - osmehnuo se čovek koje je stajao s druge strane šanka.
Besno ga je pogledala.
- Ima li u ovoj birtiji šta za popiti ili samo pričate, kao babe?
- OK, spusti oružje… neću te više tako zvati. – rekao je Dule smejući se drčnom devojčurku riđe kose – Ima, ali nećemo ovde piti… idemo na jedno mesto.
- Kakvo?
- O, dosadna li si… Samo pođi, videćeš.
- Ali ja hoću ovde da sedim…
- A-a… poslušaj jednom bez pobunjivanja. Čekaj da se javim Miri i možemo krenuti. - rekao je i nestao iza vrata koja su vodila u stražnji deo kafane.
Ubrzo se vratio u pratnji debeljuškaste, crnokose ženice.
- Hej, lepotice… morala sam doći da te pozdravim.
- Priznaj da si samo htela da proveriš da li sam te lagao. – progunđao je Dule.
- Ja ne priznajem, a ti dokaži ako možeš. – nasmejala se crnka mužu i poljubila ga, a zatim se okrenula ka crvokosom devojčurku. – Čuvaj ga.
- Od koga?
- Od drugih žena…
- Ha! Ma koja bi njega? Kladim se da si i ti shvatila grešku kad si se udala za njega.
- Kreći, odmah… smore
Obe su se nasmejale, poljubiše se i njih dvoje krenuše.
- Gde ćemo, Duki?
- Slušaj, mala… vremena su zajebana, a ti si nedokazana. Iskreno, brinem za tu njuškicu. Želim da te upoznam sa nekim ljudima, čisto da budem siguran da ćeš biti sigurna kad budeš lunjala ovuda.
- Hajde, matori… pa ja sam velika cura, šta si se ufrkisao?
- Ma, onako… neće da škodi, u svakom slučaju. Učini to svom čika Duletu. Ako budem morao da odem, da znam da nećeš biti sama.
- Da odeš? A gde ćeš ti to?
- Ma… nigde… Samo, kažem ti, vremena su gadna… nikada se ne zna.
- Opet pričaš o ratu?
- Opet?
- Danas svi pričaju samo o ratu...
- Nećemo o tome, OK? Nije to za tu tvoju čupavu glavicu. Evo, stigli smo. – rekao je Dule zaustavivši se ispred ulaza u neki kafić.
- E, neću unutra... ne sviđa mi se...
- Hajde, nemoj mi reći da si se uplašila?!? – rekao je Dule znajući da će samo to uspeti da je ubedi da uđe.
- Uplašila? Ma, daaaaaaj... samo mi deluje fuj...
- OK, upadaj...
Ušli su. Unutra je bilo mrachno... Crn šank, crne stolice, stolovi... stepenice koje su vodile na sprat... Mračno, da mračnije ne može biti. Gledala je oko sebe pokušavajući da uoči makar jednu sitnicu koja bi joj se dopala kada se sudarila sa ogromnom prilikom, namrshtenom, ćelavom i istetoviranom... rmpalijom kojije imao oko vrata takvu lančugu da je o nju, čak i onoliki, mogao da se bez problema obesi.
- Đe si, brate... – progovorila je grdosija – Oklen ti ovo pilence?
Prostrelila ga je pogledom. Mrzela ga je i pre nego što je saznala kako se zove.
- To je moje dete...
- E? Nijesam znao... Izvini...
- Ma, ne... ali kao da jeste. Iskreno, volim je kao sestu... a i napast je, taman kao mladja sestra.
- E, onda... – progovorio je rmpalija obilazeći oko nje kao mačka oko mleka -... bih ja mogao malo i da je...
Zastao je u pola reči kad ga je pesnicom pogodila po sred nosa, trenutak pošto ju je lupio po dupetu.
- Jebaću ti kevu... – zarežao je držeći se za njušku iz koje je lila krv.
- Slušaj, pederčino... Možeš ćale da mi budeš... Ako me još jednom uhvatiš za dupe ili bilo šta slično, oči ću ti iskopati... – zasiktala je.
Rmpalija je zbunjeno gledao u nju. Od slatkog, naoko umiljatog, devojčurka pretvorira se u crvenokosu furiju koja nije izgledala nimalo naivno. Pogledao je u Duleta koji se smejuckao...
- Ne gledaj me ništa... ova divljakuša je vaša...
- Jbg, ovakva guja može da nikne samo u onoj vukojebini... – rekao je rmpalija počevši da se smeje. – Izvini, Riđa, ja sam Mijat.
Gledala je ispruženu ruku neko vreme, a onda je ubacila svoju u njegovu.
- Anastasija. I, molim Vas da me ne zovete Riđa...
- Ali... – počeo je Mijat, a onda se zaustavio kada je video Duletov osmeh. – U redu, šta ćete popiti?
Uveliko su ćaskali kada je stiglo piće.
- I, šta misliš?
- Ne znam... Nije dobro, brate...
- Nije, ali šta da se radi...
- Zato sam je i doveo... Želim da je paziš, ako budem morao da odem.
- Može ona i sama da se pazi... video si...
- Može... može da upadne u nevolje bez problema...
- Ok, Ok...
Nezinteresovano se igrala slamčicom, a onda je usatala...
- Gde ćeš?
- Kući..
- Moraš?
- Ne, ali ionako pričate o meni kao da nisam tu... Dosadni ste, matorci...
- A ti si napast kakvu nisam sreo. – rekao je Mijat, a ona mu se isplezila. – U svakom slučaju, ovde si dobrodošla u svako doba.
- Ma, da... pa da me startuje neki majmun, kao ti danas...
- Neće... I da znaš, čujem li još jednu psovku odraću te kao mačku...
- Uuuuu, frajeru... uplašio si me...
- OK, nemoj da bude da te nisam upozrio.
Ćutala je. Imala je utisak da je ozbiljan i uopšte nije želela da proverava da li je u pravu. Pozdavila se sa njima i otišla...
Dani su prolazili, a ona je sve češće svraćala u Rupu, kafić u koji ju je prvi put Dule odveo... Mijatov kafić. Upoznala je sve ’zveri’ koje su tu dolazile... ’zveri’ koje je zavolela i koje su je obožavale. Onako mrgudasti, narogušeni i tetovirani u njenom prisustvu su se ponašali kao male mace. I ona se osećala sigurno uz njih...
Onda je počeo rat... i oni su odlazili i dolazili. Iako je stalno bila sa nima, pokušavali da je sačuvaju od tog ludila i ružnih priča. Kidala se kada bi videla da nekog od njih nema i plakala kao kiša, od sreće, kad bi se pojavili. Vreme je prolazilo, ona je od devojčurka izrasla u pravu lepoticu. Bila je njihova oaza normalnosti u jednom nenormalnom svetu.
Pre odlaska na mtursko veče je svratila u kafić. Obučena u jednostavnu, dugačku haljinu, sa štiklama, izgledala je lepo.
- Lepa si, Riđa. – rekao je Gaja
- Hvala. – odgovorila je postiđeno.
A onda se pojavio Mijat noseći ogromnu kesu.
- Ovo je za tebe, mačko. Idi u magacin i presvuci se. Tamo je Barbara, pomoćiće ti.
- E, neću ništa... dogovorili smo se... Meni pokloni ne trebaju.
- Napravi izuzetak. Jednom je matursko veče.
Kada je izašla, momci su ostali bez teksta. Visoka, vitka u zagasito bordo krinolini, sa onom njenom riđom kosom skupljenom u punđu i blagom šminkom, ličila je na princezu.
- Jebote!!! Jebote... – prvi je progovorio Mijat.
- Au, brate... – začulo se sa svih strana.
-... samo jedno znam... Najebaću se mrtve majke svakome ko je, makar, mrko pogleda...
To veče je stigla u BMWu na matursko veče.
- Obećaj mi jedno... – rekao joj je Mijat pre nego što je izašla iz kola.
- Šta?
- Kad se budeš udavala... Neka na svadbi dva puta bude Save the last dance for me... Prvi put za tvog ćaleta, drugi put za mene...
Jedva je zaustavila suze. Poljubila ga je u obraz i izašla.
I opet su dani prolazili... i opet su odlazili i dolazili... i opet je bilo sve crno i mračno...
A onda je uvedeno novo pravilo... onda kada je naišla na nekoliko pištolja u šanku kada je otišla po vodu. U kafić nije smela ulaziti ako joj nije dat znak da može ući.
- Aman!!! Kakvo je to sranje? Dolaziću kad mi se dolazi.
Mijat je udario šakom o sto i dreknuo - Rekao sam ti da ne psuješ, jebote!!! Dame ne psuju!!!
- Vraga... Vi psujete kao kočijaši, a ja ne mogu. E, jebi se! Psovaću ako mi se psuje i ti ne možeš da mi zabraniš. I nisam dama...
Njegova šaka se našla na njenom obrazu. Zavladao je tajac. Oboje su bili u šoku. Bio je to prvi šamar koji je dobila u životu. Polako je ustala i krenula. Zastala je na vratima i pogledala ga direktno u oči.
- Ne želim više da te vidim. – progovorila je bezbojnim glasom i izašla.
Više nije prolazila tuda. O njima je znala samo ono što je pročitala u novinama.
-Jebote, kad će više pohvatati ove budale. – govorili su svi u njenoj okolini, a njoj se srce cepalo.
Bilo je lepo, prolećno veče. Vraćala se sa posla kada joj se učinilo da čuje stenjanje. Zastala je i oslušnula ali se ništa nije čulo. Ponovo je krenula i ponovo je začula isti zvuk. Krenula je u tom pravcu i videla čoveka na zemlji. Potrčala je ne razmišljajući i bacila se na zemlju pored njega. Bio je to Mijat.
- Riđa... – promucao je.
Raskopčala mu je jaknu i ugledala krv.
-Jebote... Jebote... – bilo je sve što je uspela da progovori. Mozak je radio ogromnom bzinom.
Skinula je jaknu, napravila od nje smotuljak i pritisla na ranu.
- Riđa...
- Ćuti, jebote... Hoćeš li ućutati??? – cvilela je ne znajući šta da radi
- Hajde... koji ti je... Ti nikada nisi bila pička. Šta si se sad usrala?
- Ne seri...
- Ne psuj!!!
- Nosi se... Što mi ovo radiš???
- Zato što te volim?
- Ćuti, matori!
- Neću! Stariji sam od tebe petnaest godina, stoko mala... Nisam deda...
- Jesi...
- Možda je tako bilo kad si imala petnaest i udarila me po nosu...
- Mijate, molim te... ćuti... Možeš li ovo pritisnuti?
Pokušao je, ali nije imao snage. Gubila je poslednji tračak nade, a onda je uzela ciglu i stavila je preko jakne.