Ne umem da šutim o važnim trenucima tišine. Sjećam se svaki put kad nisi rekao ništa a rekao si sve. I mnogo više nego što to reči mogu. U noćima svirali bi tiho gitare i pjevušili o moru i ljubavima koje ostanu. Ponekad, lice bi mi se ozarilo i otvorila bih tvoj veliki koncertni klavir što smo ga imali nasred naše dnevne sobe, i bez daha gledala u crne i bele tipke, bez umijeća da ih dotaknem, bez moći da pokrenem nijeme usne. Riječi nisu htele preko njih. Zbog tebe sam bila napola ovde i napola ondje. Napola latinična napola ćirilićna. Napola ekavska i napola ijekavska. Zbunjena. Više nisam razumela ni vlastiti jezik. Otele bi mi se riječi koje nisu bile reči. I gledali su me. I slušali s pažnjom. Nisu znali šta mi je, ni tko sam a kamoli odakle sam. A bila sam javna osoba. Svima poznata. Slušali su moje pesme. Gledali spotove na televiziji. Čitali knjigu koju si napisao a nisu ni znali da sam ja jedan od njenih likova. Onih bitnih. Onih koji ostaju. Ti si pisao priče, potom i pesme sve više, živeli smo u Zemunu i jutrima šetali obalama Dunava. Pričao si mi priče čije si reči hvatao koracima po ulicama svoga grada koji nisi mogao napustiti. Znaš li kako je meni bilo napustiti moj?

Puno smo pričali o mami. Ostala je neverovatna čežnja u nama oboma za njom. U meni više tuge, u tebi više ljubavi. Ostali smo mi. Ja i ti. Otac i dete. Sudbinski vezani. Dijeleći talente i osećanja za jednake stvari. Nisam ti morala objašnjavati zašto volim čaj od mente i kako tijelom slušam glazbu. Umijeća si mi prenio nekom negenetskom vezom koja nas je zbližavala više od bilo kakve genetske. Voleli smo se. Kao deca, kao drugovi, kao muško i kao žensko, jednom smo drugome bili sve. Podsećala sam te na mamu. Ti si meni bio jedina sigurnost. Godine su prolazile, mnogo toga se zaboravilo, mnogo novog otvorilo, ali ti i ja, mi nismo hteli da odemo iz prošlosti. Nismo mogli. Nismo ni pomišljali. Bili smo nerazdvojni. Dok bi kuhao sedela bih na kuhinjskom elementu i pričala ti o snovima. Noćima smo sedeli u mraku i prebirali žice na gitarama, jagodicama gladili tipke na klaviru, pisali svatko svoje, pevali. I čeznuli za njom. Ja sam odrastala i postajala ono što sam oduvek želela, snovi su se ostvarivali, ali nije bilo nje da me svedoči. Ali imala sam tebe. I još se imamo. Vreme tu ništa ne može da promeni. Ti, ona i ja ostajemo. Zauvek, razumeš? Zauvek.