SANATORIJUM
JEDAN SAVET: NEMOJTE NIKADA DA PISHETE OVAKVA SRANJA OD PRICHA, JER NI JA LICHNO NE ZNAM SHTA SAM HTEO DA KAZHEM...
GOSPODIN SAVRŠENI
Šta je sad ovo?
Otvorio sam oči i već sam na nogama. Ne ljuljam se, nisam nervozan. Čak sam dobro raspoložen. Samo mi je malo mutno pred očima. 'Aj'mo ponovo. Ne, i dalje je mutno, kako je mutno! Eto najzad vrtoglavice, taman sam se zabrinuo. Možda je od spavanja, sav se ukrmeljavim u snu; kad se probudim, oči su mi kao u krave.
Utroba mi gori za jednom jakom turskom. Čekaj. Ne pijem kafu. Gorku kafu?! Oouu! Mrzim vrelo. Mrzim gorku kafu.
Sada bih da se umijem. E, ovo je već smešno, bilo bi, da ne hodam gotovo naslepo. Zašto se ta slika ne izoštri jednom?
Mala nužda od pet sekundi?! Ništa velika?!? I još se nisam iskašljao i zapušio šolju tim...
Uhh, al' je hladna voda, čekaj opet, nikada mi voda nije bila hladna. Da nije zato što se umivam ovako prevremeno? Ali, zašto bih to radio? Koji je dan? Neverovatno! Utorak. Nikada, ni kad sam u najboljoj formi, ne registrujem utorak. Ostale dane katkad, utorak ne. Mada, ništa ne ukazuje da nisam u priličnoj formi. Glava mi je puna misli. Mora da je danas nešto važno, neka slava, proslava, venčanje...žurka... Nek' se misli roje još malo, dok se ne sredim. Nijedna grumulja mi nije povredila jagodice prstiju, moje drlje, doduše, nisu neuništive, ali se ipak upornije drže. A sad, ništa. Da nisam najzad dosegao zrelost? Što da ne, onako, prekonoć. Mentalno i emocionalno ružno pače se pretvara u...
Još da obrišem lice i namažem ga kremom...E, sad stvarno čekaj! Prvo, slika mi nije ništa bistrija, drugo, krema na lice. Ništa od sazrelosti, osim ako se zrela gospoda stvarno ne mackaju odmah posle buđenja, gorke kafe, male male nužde i umivanja.
Da ja lepo pobegnem iz kupatila i vratim se u svoju sobu. Noge znaju put, ako li su oči trenutno malo rastrojene. Eto ga, i noge otkazuju poslušnost. To jest, poslušne su preko mere, kao bikovske, guraju ravno napred, pod se trese. Sopstvena šala mi deluje odvratno: nemam drlje kao krava, ali imam noge kao bik. Do juče bih se tome smejao pola dana, nego sumnjam da bih do juče to i mogao da smislim.
Ruka mi je brzo uzela nešto sa stola, pa se još brže približila mom licu. Ovo je nesumnjivo uvežban i koordinisan pokret, jer bih ja teško izjutra prošao neurologa.
Odjednom vidim odlično, bolje nego ikada. Dovoljno dobro da vrisnem. Naočari! Stavio sam prozore, piksle, cvikere! Jao meni! A tek na šta lličim u ogledalu...? Čekaj tu, ili idi odmori! Ja u sobi nemam ogledalo i uopšte ne izgledam ovako. Ličim na...
Ček', ček', vrati se ovamo!
Jasno mi je, jasno...Pročitao sam dovoljno zaumnih priča, da bih se i dalje ponašao kao glupan.
Poznajem ovo lice, plavu kosu i još plavlje oči. O, kako ih mrzim. Krije da je onoliko slep, ha ha. Ova pikanterija jedva čeka da poput bombe grune po tabloidima. Nosi naočare dizajnirane kao one iz ''Matriksa'', a ništa ne vidi, ho ho. Dioptrija, dioptrija.
Gospodin Savršeni, hrli prema vrhu, mrze ga i dive mu se, ali nije njima preoteo djevu, ne. Šta će sad? Da fruštukuje.
« Sad ću da fruštukujem», kaže on, a oko njega nikoga. Onda peva, uz neviđeno falširanje: « Mamica mu spremila / u čelo ga ljubila / zatim se izgubila / ne vraćaj se, mama / ručak sprema moja dama.» Ni metriku ne poštuje, idiot.
Sve bolje od boljeg, ali šta ću ja tu?! Ma, pusti to i uživaj. Ako je i ovo van pameti, neka je, ej, šta se sve dešavalo ljudima po raznoraznim pričama i romanima. A ovo, gola stvarnost! Viči, oduševljavaj se i zgražavaj se, kažem sebi. Kakav crni DVD, iza matriksovskih đozluka i ne primećuješ visinu rezolucije, nema je koliko je dobra, a program ide uživo.
Sam je u stanu, očigledno. Zato je sebi dozvolio jedan vetar sladunjavog mirisa. Prošao kroz njega, kao kroz oblak parfema (sad verujem onima koji su negde osetili i potvrdili, jednoglasno, da mu je ''prdež na rahat lokum'').
Bez upozorenja, ponovo se iskrivi i zamuti slika. Ovo grebe. Grebe. Grebe! Uff, ovo grebuckanje je podnošljivo, mada je vidljivost slabija. Savršeni će pod hitno morati kod očnog za druga sočiva. Onakav vizionar, često počinje rečenicu sa ''vidim'' i ''videću'', a vrtoglavica ga leluja tamo-amo, sve imam utisak pašću, strašno. Valjda dok se naviknem. Ako može on, vala ću i ja, sa sočivima ne vidi mnogo gore od mene.
Opet on, a već je na ulici. Sad je više na šerbet. Muka s crevima, neće to tek tako. Poširana jaja za doručak još nisu sišla. Jučerašnji rad.
Bogami, sad sam zbunjen. Znam ovu ulicu, nije Grad toliko veliki da u svaku nisam zašao barem jednom, a ova je, uza sve, još i Glavna ulica. Zgrade u njoj su male i sive, usred tih straćara se uzdiže stospratna kula gradske Skupštine. Jooj, em ne vidi, em projektuje! Paleta boja mu je kučeća – siva, u nijansama, ali samo dok ne dođe do mesta gde je parkirao auto. Jeste, Porshe se isparava zlatnom i po danu, ali se odjednom pretvara u korodirani ''Stojadin'', opet u Porshe, opet u ''Stojadina'', lako je, znam da vozi BMV i da je nezadovoljan. Oj-ha, djeva nije pravila pitanje, kakvi! Možda sada gunđa?
Vozi oprezno. Delikatan je u saobraćaju, vezan pojas, volan i menjač obloženi nekakvim veštačkim krznom. Sive boje, jašta. Ima kasetofon u kolima, uvaljuje mu TDK i pušta. Ne čuje se ništa; dok on to ne shvati, traka je dopola sažvakana. ''Magazin – najbolje''. Ooo, ljudi moji...
« Kupim plejer, kupim plejer...», mantra on, dok kraj njega promiču samo ''Fiće'' i ''Trabanti''. Kao da ne vozi Gradom, kroz vetrobran sagledavam užasnu naseobinu, neću preterati ako kažem da klizi nadole, ni u šta.
Dobro je, stigao je na radno mesto. ''Roleks'' pokazuje devet, ali ja znam da je blizu jedanaest. Imam i ja creva, a moja su strejt.
Glavni je tamo, nema šta. Subjektivno doteruje pogled, slažem se, poboljšao ga je, ne kao s naočarima, međutim, kudikamo iznad mogućnosti prozuklih sočiva.
Tako i ja vidim, najzad smo egal. Samo, on stvari vidi baš drugačije. Podređeni izgledaju kao iz lutkarske predstave. Ciče, skviče i njište dok mu nešto saopštavaju. Jedva se suzdržava da ih otvorenom šakom ne zalepi preko lica. Neće, ne ide to sa angažmanom, a on je kandidat.
Predsedava sastankom, kakva komika od prisutnih. Pangalaktički stvorovi.
« Na početku da naglasim...Osvrnuću se na ovo kasnije...Smatram da...Složićete se...Prema tome...Zaključiću sa...», opasan je u njihovim očima, dok izlaže plan.
Kreten. Kupim plejer...
Posle sastanka, pravac kući. ''Roleks'' pokazuje dvanaest, što se poklapa sa mojim mišljenjem. Taj sat je čudo. Platio si, ima da ti pokaže i trideset sedam časova i petnaest minuta, ako treba. Nije lako do kući. Prvo jedna, pa druga, novinarske ekipe žele mišljenje, izjavu, snimak, fotografiju. Unosi se u mikrofon, nesvesno flertuje sa novinarkom zamašne pozadine i još većeg nosa, šta, ne vidi on to na taj način, vonjevi im se poklapaju, došapne joj da niko(!) ne čuje: « Imaš feromone k'o svinja.», našta mu ona odgovori kratkim grlenim groktanjem i nabiranjem nosine. Očito se već znaju. Gle, stvarno se uzbudio! Pišonja mali...
O-ho-ho, šta to čuvamo ispod kreveta?! Tek je jedan, ali nemoj, čuješ, nemoj! Eeej nećeš valjda po ćasopisu, aman! « O, slatko, med, med, uuu...katakomba.», izjavio je zidovima. On voli tako da priča. Odavno tvrdim da je nenormalan. Eno ga, sad je kandidat. Stigao da se preznoji do jedan i tri minuta. Pričaće sa decom, jeste, i to je u planu. Što da su deca zapostavljena, ako je reč o školi? Doturiće se i za salu, i za kabinete, Savršeni se pita. Ovde i ja malo preterujem, možda neće pričati sa decom, evo, neću da preterujem. Dolazi mu djeva, pusti sad mališane. Donosi mu ručak, ona spremila, da jednom preskoče restoran. Prvo pihtije, onda kavurma, mama joj je malo pomogla, kad, u zlo doba, stiže njegova mama. Namestila se za ručak, nema zbora. Djeva, guta li guta knedle. U njegovim očima – ostacima očiju – izgleda za poludeti u telu i kao mongoloid u licu.
« Dušo, odlično je, osim što ima zrnce začina više. Znaš, mog sina često dave... Aha, pusti nam neku lepu muziku, dušo. Tamo ti je Pjotr Iljič. Čjakovski, znaš? Super.»
Fuuj! Papci, uši, crevca!
« Mom sinu se zavežu creva...Dobro, caco, ne šutiraj me tako, slabe su mi vene. I tu nema ničeg sramotnog...Neka zna devojka, ha ha, pa njoj te u ruke dajem, ha ha, da te upozna sa više strana, a ne samo sa...hi hi, šalim se dušo. Shvataš šalu? Suuper.»
Ima nečeg poštenog u iskrivljenoj vizuri, kroz koju hteo-nehteo sada gledam. Djeva je i pre bila retardirana, samo što je to postalo lako uočljivo. Alal vera, majko, razvalila si je! Zašto ti nisi kandidat, peške bih došao da glasam za tebe.
Koliko treba biti glup, tup i nadasve proračunat, da bi na nogama sačekao kraj tročasovne rafalne paljbe u pretpostavljeni centar?
« Doviđenja, majko.», ispratila je djeva gošću na kraju. Zadivljujuće. Iako joj se čelo snizilo, a donja vilica joj se duplo uvećala i iskočila od tolikih napada, Savršeni se bacio na nju.
« Nema ti spasa...ej, gotova si...e, ovo će biti...», brljao je i muljao.
Aha, hoće! A šta ćemo sa ćasopisom?! Katakomba, je li?
Uveravam sebe kako nije neobično što obitavam u telu mog najomraženijeg neprijatelja. On je uspešan, vazda je u pravu, postoji stepenište samo za njega u mermeru isklesano, jednosmerno, prema gore.
« Vidi malog pišonju. Što je sladak.», raznežila se djeva, gurkajući ga tamo-amo. « Mali pišonja...moj malecni pišonja. Ma, volim ga i takvog.»
Približili su se licem u lice. Kako se oseća ona kavurma, narode moj! Sad će zaspati, navijam, od njega nema vajde, ona se rasprostrla, izgažena dovoljno da joj to izgleda normalno. 'Ajde endorfini, spremite se GABA-kiseline, udrite!
Nisam baš toliko sumanut, da provedem vek u caci.
Ujutru hoću samo jednog krmeljivog namćora, koji spava dok jutro ne prođe.
Pošalji komentar ::
18:31 - 23/3/2008
Poslao/la snoshka
Being Boris Malkovich.
Permanent Link
19:15 - 23/3/2008
Poslao/la Anoniman
Tumaranje nakon sna.
Čačkanje za sposptvenim ja i smislom. Od jutarnjeg kravobičkog preoznavanja preko đozluka do keve, deve, klope, kola i ostalih nepotrebnih nužnosti.
Valjda ipak znaš ;)
Permanent Link
19:16 - 23/3/2008
Gore ja :)
Permanent Link
19:31 - 23/3/2008
Не, није теби лако.
Permanent Link
19:40 - 23/3/2008
Poslao/la Sanatorijum
#snoshka i #lady, ima tu istine. ali ipak smatram da je ova, ovako skrojena pricha, nevidjeno sranje. stoga sam je i objavio, kao negativan primer. posle tju da sednem i da je doradim i da je prekrojim i da je prosto dovedem u red.
Permanent Link
21:33 - 23/3/2008
Poslao/la nemiri
skidaj naočari
Permanent Link
00:26 - 24/3/2008
skidjam. bez pogovora ;)
Permanent Link
00:29 - 24/3/2008
;)
Permanent Link
11:20 - 24/3/2008
Poslao/la fbiana
ne pipaj nishta, da ti prste ne izlomim.
Permanent Link
15:22 - 24/3/2008
zhelela si mi retji neshto, mozhda?
Permanent Link
15:36 - 24/3/2008
jesam, pa sam zaboravila, ali si ti i dalje bio u samrtnoj opasnosti.
Permanent Link
17:03 - 24/3/2008
znachi, stanje redovno, jer u tvojoj blizini ja sam vazda u nesmrtnoj neopasnosti.
Permanent Link
17:19 - 24/3/2008
Poslao/la nisamluda
Meni se ova prica dopada,puna je naboja,
narocito mi se svidja ovaj deo
"Mala nužda od pet sekundi?! Ništa velika?!? I još se nisam iskašljao i zapušio šolju tim..."
Onako-dobra igra reci:)
Permanent Link
23:15 - 26/3/2008
#nisamluda, sigramo se, sigramo se...
Permanent Link
14:34 - 25/4/2008
"Gospodin Savršeni, hrli prema vrhu, MAZE ga i dive mu se." trebalo ga je samo pomaziti.
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |