Neću
I po 100 puta da hoceš a ja opet – neću. Neću ni da ti pod prozorom raste 1000 mimoza, neću ni za celo jezero, necu ni za sve breze ovog sveta. Neću ni za polje bubamara. Ni da mi sneg navučeš u dvoriše, ni da dovedes Panonskog sa bandom da mi peva pod prozor, ni da ti kosa poplavi i oči ozelene, ni za sve istine, ni za jednu laž, neću, neću, neću!
Ni za kap morsku. Ni za loptu tufnastu. Ni za svu boju zlatnu. Neću pa da je poslednja čaša belog, neću ni da znam da ce sutra od mog dvorišta pa sve do Morave napraviti ravnicu, neću ni da nestane svih... Neću ni za bilo koji asfaltirani put. Ni za jedan skriveni dodir, ni za jedan ukradeni poljubac, ni za jedno dočekano jutro u zagrljaju. Neću.
Ni za sve ananase ovog sveta, ni za sve sladolede od vanile, ni za vagon jagoda. Neću ni da mi pevaš, ni da za dan naučiš da sviraš gitaru.
Neću.