kREAcija,REAkcija,rekREAcija
2/3/2008
odjavni
lepo smo se druzili. aj cao1/3/2008
MISLITE O TOME, MNOGO MISLITE O TOME
"Svi ćemo umreti, i po tome smo svi srećnici. Većina ljudi nikada neće
umreti, jer neće ni biti rođeni. Potencijalni ljudi koji su mogli biti
ovde, na mom mestu, ali koji zapravo nikada neće ugledati svetlost
dana, premašuju broj zrnaca peska u Sahari. Među tim nerođenim dušama
svakako ima većih pesnika od Kitsa i većih naučnika od Njutna. Znamo
to, jer skup mogućih ljudi što ga stvara naša DNK, daleko premašuje
skup rođenih ljudi. Uprkos toj neverovatnosti od koje nam se muti u
glavi, ipak smo tu vi i ja, u svoj našoj običnosti... Ovde smo mi
povlašćeni - dobili smo na lutriji rođenja i pored tako male šanse da
se to dogodi. Kako se onda usuđujemo da žalimo zbog neumitnog povratka
u pređašnje stanje iz kojeg se ogromna većina nikada nije ni pomakla?"
Ričard Dokins "Rasplitanje duge" (odvojio je ovaj odlomak za svoj
epitaf)
29/2/2008
AP (ANONIMNI PROKRASTINATORI)
Zato sto ste juce bili bezobrazni i minirali mi ozbiljnu temu, evo vam svima jedna DIJAGNOZA :D :(preuzeto sa psihologija-bloga )
Prokrastinacija
Prokrastinacija je oblik ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija i zadataka za kasnije. Psiholozi često pominju prokrastinaciju kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi nose sa anksioznošću vezanom sa otpočinjanje ili završavanje posla. Prokrastinacija može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Dok je prokrastinacija u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje individue. Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja.
Ova animacija veoma dobro prikazuje neke konkretne oblike prokrastinacije. Na listu ovih ponašanja možemo dodati i blogovanje. :)
28/2/2008
malo obavestenje
moj putopis sa krfa (a nadam se uskoro i jos neke) mozete procitati i na gDestinaciji . pa dobrodosli ste i tamo...28/2/2008
NEMOJTE CUTATI
A propo posta kod spes , a i raznih drugih postova, desavanja i situacija citiram prilicno dobar clanak. Malo je duzi, ali vam ipak preporucujem da procitate do kraja.Izvor je Vreme
Mentalno zdravlje:
Pogled na unutrašnji mrak
Svaki drugi čovek u Srbiji pati od blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca konstatovana je kao oboljenje. Depresija je najčešći uzročnik samoubistva i četvrti po redu "potrošač" zdravstvenih fondova. Kakva sve može da bude i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo
piše: Jovana Gligorijević, Marija Vidić
|
"Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu da utičem. Evo već godinu dana čekam da okine, životarim i samo kukam."
"Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa? Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu, gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom."
"Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška? Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je raskrčim."
Ovako posetioci različitih internet foruma na kojima se okupljaju oboleli od depresije opisuju svoje stanje. Prema istraživanju koje je 2006. godine po nalogu Ministarstva zdravlja sproveo Institut za javno zdravlje "Milan Jovanović Batut", svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca ona je konstatovana kao oboljenje. Međutim, to ne znači da depresija češće pogađa žene. "One se češće obraćaju za pomoć stručnjaka, muškarci to ređe čine zbog stida. Agresivniji su, prave gluposti", objašnjava u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Vučo, psihoanalitičar.
Šta je depresija i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo?
|
ZAŠTO UMIRU ŠIMPANZE: Vučo kaže da je granica između tuge i depresije fluidna i da zavisi od posmatrača. Po njemu, treba razlikovati dve vrste depresija – psihotične i nepsihotične: "Psihotične su uzrokovane nasiljem. Kod njih ima mnogo ‘hardverskog’ uticaja i one se leče lekovima. Za razliku od njih, nepsihotične su često uzrokovane gubitkom koji ne mora nužno da bude stvaran, već se određena životna situacija tako doživljava." Dobra ilustracija za ovu tvrdnju jeste slučaj jedne od učesnica pomenutih foruma koja kaže da je prvu depresivnu epizodu imala sa pet godina kada je njena majka otišla na posao i ostavila je kod komšinice. "Moderna istraživanja mozga pokazuju da se kod njih javlja sistem panike, karakterističan za sve sisare. To su osećaji straha i tuge izazvani gubitkom. Zato se dešava da bebe šimpanze umiru kad se odvoje od majke iako su voljene i pažene, psi uginu ukoliko im ode gazda", kaže Vučo.
|
Psiholog Petar Jevremović izričit je u tome da treba praviti razliku između depresije i depresivnosti, naglašavajući da se pod depresijom podrazumeva isključivo grupa psihičkih oboljenja koja mogu imati različit nivo ozbiljnosti na psihotičnom i neurotičnom nivou, dok se depresivnost tiče sentimenta, odnosno osećanja.
Vučo objašnjava da depresija nije samo oznaka bolesti već razvoja našeg mentalnog aparata. Citirajući Sigmunda Frojda koji u knjizi O žalovanju i tugovanju kaže da je depresija reakcija na našu agresivnost prema bliskim osobama, Vučo dodaje da depresivni ljudi imaju sado-mazohistički odnos prema sebi, a da, iako privlače pažnju okoline, odbijaju pomoć zbog osećaja krivice.
POD MASOM SREĆE: Da je agresija jedan od bitnih obeležja depresivnosti, potvrđuju i reči Petra Jevremovića koji kaže da se u samoj srži jednog takvog sentimenta nalazi agresija sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj i koju ne možemo da prepoznamo, pa je okrećemo prema sebi: "Ono što čini depresivca jeste hostilnost koju on ne može da ispolji." Zato, po Jevremovićevom mišljenju, depresivnost ne treba vezivati za pojavne oblike. Premda većinu depresivnih karakteriše tužan izraz lica, bezvoljnost i prisustvo crnih misli, mogući su i potpuno suprotni efekti poput preterane aktivnosti. "Dešava se da je depresija maskirana maničnom odbranom. Iza preteranog aktivizma može se naći depresivnost, tako da manifestacija ima mnogo, ali suština depresivnog iskustva je nemogućnost da se sa drugima podeli ono u sebi živo", kaže Jevremović, dodajući da je važno da čovek, šta god da mu se desi, bude u stanju da zadrži kvalitetne odnose sa okolinom, a da je njihovo gubljenje upozoravajuće.
Pored agresije, u depresiji se može javiti i autoagresija, koja u najgorem slučaju vodi do samoubistva. S obzirom na to da ova bolest jeste jedan od najčešćih uzročnika samoubistva, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava da će do 2030. godine depresija biti jedan od četiri glavna uzročnika smrti i radne onesposobljenosti, odmah iza srčanih oboljenja, cerebrovaskularnih napada i side. Pored toga, podaci SZO-a pokazuju da je depresija na četvrtom mestu liste bolesti na koje odlazi najveći deo tereta zdravstvenog osiguranja. Studija "Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji", rađena 2003. godine pod pokroviteljstvom Evropske unije i Evropske agencije za rekonstrukciju, pokazala je da u ovom pogledu Srbija ne zaostaje za svetom. I kod nas se depresija nalazi na istom, četvrtom mestu, a prethode joj ishemijska bolest srca, cerebrovaskularne bolesti i rak pluća.
SZO još procenjuje da će do 2020. godine depresija postati drugi svetski zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni problem broj jedan. To je posledica konstantnog rasta broja depresivnih u svetu koji se prati od 1910. godine. Najmanje deset odsto svetske populacije ima šansu da jednom u životu oboli od depresije. Ona se može javiti još u detinjstvu, a najčešća je u starosnoj grupi od 15 do 44 godine. Većina stručnjaka slaže se da je to za čoveka najbolnije životno iskustvo s kojim se može suočiti.
Bez obzira na to što većina onih koji su prošli kroz depresiju može da navede događaj koji je uzrokovao njihovo stanje, Jevremović smatra da nije bitno šta je okidač, već šta se nalazi u osnovi: "Kvalitet života u porodici, da li je osoba u porodici stekla imunitet na gubitak. Osobe koje nisu na funkcionalan način ugradile u sebe mehanizme iz porodice, koji postaju lični mehanizmi, imaju veće predispozicije za oboljevanje."
Aleksandar Vučo navodi da je depresija veoma povezana sa narcizmom i da ponekad služi održanju čistog i uzvišenog lika: "Depresivni nude sebe kao objekat drugima, ali retko mogu da im se posvete. To zavisi od jačine i dubine depresije."
Mnogi od njih boje se da imaju decu, jer nisu sigurni da će biti u stanju da se o njima staraju. Imaju potrebu da budu praćeni, negovani, da im se posvećuje pažnja. Zbog toga se često dešava da depresija nije jedini psihički problem, već je prate socijalna fobija, panični napadi, razne druge fobije ili hipohondrija.
PROLAZNICI SPUŠTENE GLAVE: Zbog svega toga, oboleli se nalaze u začaranom krugu iz kog je bez stručne pomoći nemoguće izaći. Zato je vrlo bitna reakcija najbliže okoline. Oba sagovornika "Vremena" slažu se da depresivnima ne vredi predočavati argumente i ubeđivati ih da nije sve tako crno kao što njima izgleda. S druge strane, i kod najbližih dolazi do frustracije zbog nemogućnosti da pomognu, zbog čega se javlja konflikt, koji samo pogoršava situaciju. "Jedino što okolina može da uradi je da što više podrži depresivnu osobu da se obrati za stručnu pomoć. Okolina mora da se suoči sa bespomoćnošću, jer pored sebe imate nekoga kome ne možete sami da pomognete", kaže Jevremović.
Depresija se leči na tri načina: psihoterapijom, lekovima ili i jednim i drugim. Antidepresive prati fama da pojačavaju simptome na početku terapije, a neka istraživanja pokazuju da se najveći broj samoubistava uzrokovanih depresijom dogodi baš u prvim danima uzimanja lekova. Aleksandar Vučo kaže da to ne znači da ovi medikamenti prvo pojačavaju simptome, kako se to obično misli, a da ih onda ublažavaju, već da pacijenti gube nadu zato što njihovo dejstvo počinje tek za oko dve nedelje: "Depresivni se plaše da piju lekove zbog neželjenih dejstava ili ih nesvesno odbijaju, da bi produbili patnju." Terapiju lekovima često otežava i strah pacijenta od zavisnosti, međutim, Vučo smatra da je ovaj strah prenaglašen, jer je u svojoj dugogodišnjoj karijeri video samo dva slučaja zavisnosti, i oba su sanirana za nekoliko dana.
Oba sagovornika "Vremena" slažu se da se ne može govoriti o depresivnim nacijama. Vučo primećuje da su na srpskim ulicama poslednjih godina ređi prolaznici spuštene glave i izgubljenog pogleda, što je bila sasvim normalna reakcija na sve događaje prethodnih decenija. Dakle, Srbi ne pate od depresije više nego ostale nacije, ali, prema podacima Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006. godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice.
Depresija jeste široko rasprostranjena bolest sa potencijalno smrtnim ishodom. Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja, kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
|
Prozak civilizacija
Najpoznatiji antidepresiv i najprodavaniji lek na svetu, "prozak", postao je poslednjih godina pop-kulturni fenomen. Pojavljuje se u naslovima romana, filmova, muzičkih hitova. Prošle nedelje, javnost Velike Britanije suočila se sa zapanjujućim podacima o preko trideset miliona izdatih recepata za "prozak" godišnje. Međutim, to ne znači da su Britanci depresivna nacija, već je problem u dugom čekanju na prijem kod psihijatra ili psihologa. Naime, u britanskim savetovalištima i psihoterapeutskim ordinacijama pacijenti na pregled čekaju i po dve godine. Zbog toga lekari opšte prakse pribegavaju "lakšem" rešenju: prepisuju "prozak" u gotovo neograničenim količinama.
"Prozak" (generičko ime fluoksetin hidrohlorid) pripada grupi antidepresiva koji selektivno inhibišu preuzimanje serotonina u presinaptičke nervne završetke (SSRIs). Koristi se za lečenje kliničke depresije kod odraslih i dece, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, bulimije, napada panike i težih oblika predmenstrualnog sindroma (PMS). Na tržištu lekova nalazi se od 1986. Prva zemlja u kojoj je odobren bila je Belgija, a godinu dana kasnije, 1987, pojavio se i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se poslednje decenije suočavaju sa situacijom poput one u Velikoj Britaniji. Danas je, pod različitim komercijalnim nazivima, prisutan u gotovo svim zemljama sveta.
Pored toga što je najpoznatiji, "prozak" je verovatno i najkontroverzniji lek na svetu. Otkad se pojavio na tržištu, u stručnoj javnosti ne prestaju debate o tome da li je reč o najefikasnijem antidepresivu, običnom placebu ili potencijalno vrlo opasnoj piluli. Pojedina istraživanja sprovedena u SAD pokazala su da je upravo "prozak" najveći krivac za porast broja samoubistava među tinejdžerima, a nedavno su se pojavile studije koje pokazuju da njegov uticaj može biti štetan za trudnice i decu.
Ima i onih koji u širokoj upotrebi "prozaka" vide finansijski interes farmaceutske industrije i egzistencijalnu krizu civilizacije. Zagovornici ove teorije uočavaju da je godinu i po dana posle pojave "prozaka", američki neoliberalni filozof politike Frensis Fukujama objavio svoj poznati esej "Kraj istorije?", u kom proglašava kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države kao idealnog oblika ljudskog organizovanja. Po Fukujami, svet je, kada je o sistemu i državi reč, dostigao – savršenstvo. U tom smislu, svi psihički poremećaji, bolesti i problemi, mogu biti jedino biohemijskog porekla, a nikako posledica loše stvarnosti. Na toj tački na scenu stupaju farmaceutske kompanije, šaljući istu poruku: da je sa svetom sve u redu, ali da sa lučenjem serotonina u mozgu nije. Onda nude lek ostvarujući vrtoglavo veliki profit, smatraju zagovornici ove teorije.
Oblici U medicinskoj literaturi postoji mnogo podela depresije. Endogene depresije su biološkog porekla, i smatra se da se javljaju kod osoba sa genetskim predispozicijama. Reaktivne depresije su reakcije na životne probleme i stresne situacije – smrt bliske osobe, razvod, gubitak posla... i traju duže od "uobičajenog" tugovanja. Psihotične depresije, za razliku od nepsihotičnih, prate halucinacije, sumanute ideje, osećaj krivice, grešnosti, siromaštva, bezvrednosti, teške telesne bolesti. Komplikovanije su i zahtevaju hitno bolničko lečenje. Sezonska depresija karakteristična je u jesen ili zimu. Kod nje se javlja usporenost, umor, loše raspoloženje, pojačan apetit, potreba za slatkišima i za snom. Uspešno se leči za svega nekoliko dana fototerapijom, a sama se povlači na proleće ili u leto. Smatra se da važnu ulogu u nastanku ove depresije ima hormon epifize melatonin, na čiju proizvodnju deluje sunce. Zato je sezonska depresija češća kod stanovnika severnih delova planete. Većina bolesnika, između 50 i 80 odsto njih, tokom života ima više depresivnih epizoda, a sledeća se ponekad javlja već nakon pola godine. Prema nekim tvrdnjama, rizik je veći kod starijih osoba, kao i kod onih koji unose alkohol i droge. Najmlađi i najstariji Simptomi depresije kod dece ne razlikuju se mnogo od onih koji se javljaju kod odraslih. Međutim, kod dece je mnogo češća tzv. maskirana depresija. Ona se, za razliku od odraslih koji se ne osećaju depresivno, ali su povučeni i manje posvećeni aktivnostima u kojima inače uživaju, kod mladih manifestuje strahom od škole, razdražljivošću, slabije razvijenim socijalnim veštinama, bežanjem od kuće... U Srbiji svako četvrto dete koje zatraži pomoć psihijatra boluje od depresije i ona se u oko 80 odsto slučajeva uspešno leči, kažu podaci Instituta za mentalno zdravlje. U uzrastu do 12 godina, ova bolest učestalija je kod dečaka, dok se nakon toga situacija menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti Instituta. Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman prisutna je kod tri do sedam odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 odsto adolescenata. Četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom – koji imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost – prethodno su bili žrtve zlostavljanja ili zanemarivanja. Poslednja istraživanja predstavljena na Kongresu dečjih psihijatara, održanom u Firenci početkom meseca, pokazuju da u svetu oko 2,5 odsto dece do osam godina pati od depresije, podjednako devojčice i dečaci. Od 8,2 odsto obolelih adolescenata dve trećine čine devojčice. Depresija se češće javlja u starijoj životnoj dobi i tada je prati veći broj komplikacija. Stari tada obično nisu u stanju da se brinu o sebi a njihovi bližnji često ne prepoznaju depresiju kao uzrok brojnih drugih simptoma na koje se ovi žale: glavobolje, bolovi u zglobovima i mišićima, poremećaji spavanja, apetita, koncentracije... Depresija u trudnoći i postporođajna depresija Tokom trudnoće znatno se ređe javljaju psihijatrijski poremećaji zbog povišenog nivoa progesterona koji deluje smirujuće. Ipak, dve trećine trudnica je na početku ili na samom kraju trudnoće napeto, razdražljivo i sklono depresiji, a tokom prva tri meseca čak deset odsto njih ima sve simptome depresije (u adolescentnim trudnoćama taj procenat je znatno veći). Rizik je veći kod trudnica koje su ranije imale depresiju, abortuse, neželjenu trudnoću ili bračne nesuglasice i sukobe. Zanimljivo je da je sa porastom upotrebe kontracepcije i legalizacijom abortusa smanjen procenat depresije kod trudnica, što se objašnjava manjim brojem neželjenih trudnoća. Posleporođajna depresija, koju karakteriše bezvoljnost, poremećaj sna i apetita, nemir, zamor, osećaj krivice i razmišljanje o samoubistvu, javlja se kod osam do 15 odsto majki, a istraživanja pokazuju da su one češće kod žena sa težim trudnoćama. Takođe, smatra se da ukoliko dugo traje, posleporođajna depresija može da izazove probleme u intelektualnom i emotivnom razvoju deteta. Depresija kod žena ima specifične simptome: povećanje apetita i telesne težine, sklonost samoubistvu, odnosno češće manje nasilnim pokušajima samoubistva. Njihovu depresiju, koja je najčešće hronična sa dužim epizodama, prate i druge bolesti. Za razliku od njih, muškarci gube težinu i apetit, agresivni su, skloni alkoholu, narkoticima i "dovršenom" samoubistvu nasilnim metodama. SZO i EU Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), depresija pogađa oko 121 milion ljudi u svetu i jedan je od najčešćih uzročnika onesposobljenosti. Iako su poznati metodi lečenja ove bolesti efikasni kod 60 do 80 procenata obolelih, manje od četvrtine depresivnih ima pristup adekvatnom vidu terapije (u nekim zemljama samo deset odsto). Zbog toga je SZO pokrenula inicijativu za smanjenje broja obolelih od depresije. Konkretni ciljevi ove inicijative su edukacija obolelih, članova njihovih porodica i kreatora zdravstvene politike, smanjenje društvene stigme koja prati depresiju, obuka medicinskih kadrova za dijagnostifikovanje i lečenje depresije, podrška državama u poboljšanju brige o depresivnima. Evropska unija (EU) posvećuje veliku pažnju mentalnom zdravlju svojih građana. S obzirom na to da su stres i depresija problemi velikog dela populacije svih starosnih grupa i činioci na koje odlazi znatan deo tereta zdravstvenih fondova, Savet Evrope (SE) pozvao je 1999. godine zemlje članice EU da obrate pažnju na uticaj koji stres i depresija imaju na njihove stanovnike, kako bi ovi problemi bili na vreme prepoznati. Članice EU pozvane su i da preduzmu akcije na planu promovisanja značaja mentalnog zdravlja u cilju prevencije stesa i depresije. SE je pozvao i Evropsku komisiju da obezbedi validne podatke o karakteristikama i uzrocima stresa i depresije, razmotri svoje angažovanje na planu međudržavne razmene informacija i iskustava u prepoznavanju, prevenciji i rešavanju ovih problema, kao i da eventualno razvije strategije za prevenciju.
|
Teret slave
Spisak poznatih glumaca, muzičara, pisaca i naučnika za koje se pouzdano zna da su patili od depresije, beskonačan je. Paradoksalno, među holivudskim glumcima koje je ova bolest zadesila ubedljivo dominiraju oni čiji je posao da uveseljavaju publiku – komičari. Rozen Bar, Džim Keri, Ben Stiler, Džon Kliz, Rozi Odonel, Robin Vilijams samo su neki od njih. Depresija ne zaobilazi ni političare, pa su se na spisku poznatih depresivaca našli i bivši američki predsednik Džon Kvinsi Adams, bivša prva dama Barbara Buš i britanski premijer Vinston Čerčil. Predstavnice plemstva na ovoj listi su princeza Dajana i kraljica Elizabeta.
Slavni koji su imali prilike da iskuse depresiju poslednjih godina sve češće otvoreno govore o svojim problemima, što stručnjaci ocenjuju kao veoma važno, jer time motivišu obične ljude da se bez stida obrate za pomoć ako im je potrebna. Među zvezdama koje su dale najveći doprinos borbi protiv depresije ističu se Uma Turman, Ešli Džad i zvezda "Porodice Soprano" Lorejn Brako, koja je u ovoj seriji igrala psihoterapeutkinju glavnog lika Tonija Soprana. Brako je i sama patila od depresije, a danas aktivno učestvuje u kampanjama Američkog udruženja psihijatara.
Pre nešto više od godinu dana, u trač rubrikama svetskih magazina naveliko je pisano o sukobu dve holivudske zvezde, Bruk Šilds i Toma Kruza. Šildsova je u jednom intervjuu priznala da je patila od postporođajne depresije iz koje se izvukla uz pomoć psihoterapije i antidepresiva. Ovime je navukla gnev kolege Kruza koji je žestoko kritikovao zbog uzimanja lekova. Tvrdeći da se depresija može pobediti vežbama i vitaminima, Kruz je zastupao učenje sajantološke crkve kojoj pripada. Zbog oštrih kritika široke, ali i stručne javnosti, na kraju je morao da popusti: lično je otišao kod Šildsove i izvinio se zbog svoje nepromišljene izjave.
27/2/2008
EVO ZA NEKOG ANONIMNOG: DOBRO JUTRO :D
26/2/2008
razgovori za posao su bili pravi fijasko.stigao je racun za mobilni telefon koji je ugasen (hvala telekomu).
opet nesto fali i treba da se dokupi kolima.
koliko jos?
26/2/2008
BLJZ
DARMA IMA GODINA OTPRILIKE KOLIKO I JA I NIKADA U SVOM ZIVOTU NIJE VIDELA SNEG. SAD SAM JOS I LJUBOMORNA. BESNA, LJUBOMORNA I ZAVIDNA.26/2/2008
BESNA SAM
26/2/2008
opet placem ujutru kad on spava. ili u kupatilu. ili sakrivena iza kompa. tiho da me necuje. ugusim jecaje. a onda me on pita: 'sto si bleda' i 'jesi li ti to plakala?' 'nisam. malo'htela sam danas da izvadim sliku iz novcanika, stoji u nekoj pregradi jos od sahrane, sa nekim ikonama, racunima, papirima i plasim se da je ne izgubim, htela sam da je izvadim i stavim na neko sigurnije mesto. nisam imala snage. nisam imala snage da je izvadim i pogledam. rasplakala sam se i ostavila je tamo gde je, medju svecima. cujem mu glas i vidim slike...
nisam ga sanjala jos. zato sto necu da priznam. i necu da se oprostim. i necu...
izbegavam odgovaranje na mailove, telefonske pozive, razgovore, vidjenja, izbegavam sve osim ovog kamena na grudima. i njega bih najradije izbegla, no ne umem, ne mogu. sve tehnike koje znam ne pomazu. zato sto im i ne dozvoljavam. jer ako bih dozvolila da se to pomene u razgovoru ili ispliva suvise na povrsinu, ako bih se suocila sa tim to bi postalo istina. a nije istina. i ona poruka od samo cetiri reci koju cuvam u telefonu nije istina. i nemojte mi pricati kako sve to nije zdravo, dodjavola znam ja odlicno da nije, al nije istina i tacka.
kazu da je sve to faza. za koju ja nemam vremena. i nemam kredita. i nemam prava sada. jer zivim sa nekim ko se uzasno trudi. i imam odgovornost prema njemu, odgovornost da se bar malo potrudim i ja. i imam par ljudi koji su voljni da pomognu. samo ne znaju kako. jer ne mogu nikako. jer do mene nema jebenog puta. i koji su sve dalji i dalji. jer ja ne mogu...
samo zelim anesteziju. i znam sta bi bila odlicna anestezija. a to ne mogu da dobijem... ili mozda i mogu, samo sam kukavica da probam... a mozda i ne bi pomoglo...
obecala sam sebi nesto. jos juce. pa bas da vidimo...
volela bih da kupim jednu knjigu...
25/2/2008
ako nekog ubijem nek ovo bude dokaz da sam bila neuracunljiva
ne mogu vise pa podnesem ove alergije, i pored svih revita, vitamina, voca, povrca, presinga, cajeva....ne mogu vise da podnesem osecaj da ne mogu da mislim ni o cemu drugom nego kakao sama sebi u orgazmickom zadovoljstvu odsecam nos motornom testerom, ne mogu vise da sa mukom sastavljam prostoprosirene recenice jer se posle svake reci pet minuta histericno cesem ili po nosu ili po ocima...ne mogu vise.ne mogu vise da podnosim serije nesrecnih dogadjaja. neko nam je namerno presekao telefonski kabal. znamo da nije nista licno jer nikoga od komsija i ne znamo, a kamoli da smo se nekome zamerili. jedino sto mi sad preostaje je da se nadam da je bila neka pijana pakosna budala ili neki osvetnik koji je pobrkao loncice a ne neko ko je bas pozeleo da razgovara sa tetkom koja se odselila na mauricijus, sto cu znati tek kad mi stigne telefonski racun. u telekomu nam dragom kazu da ne mogu da nam pomognu u tom slucaju...mislim u slucaju da nam stigne cetvorocifreni telefonski racun, a da nije nas, a prijavili smo kvar, a...ne, zasto bi u zemlji bez zakona gradjanin bio zasticen...i tako, ostaje bes, gorcina i nada da je bio samo umobolnik a ne neko sa rodjacko prijateljskim vezama u inostrantvu...i nemoc, jebeni osecaj nemoci da povodom nepravde u ovoj zemnlji apsolutno nista ne mozes da uradis. osim da platis...mislim za tu nepravdu tebi nanetu...logika...hm, kad se to gajilo kod nas? i ljuta sam jer mi je neko izbio 500 dinara iz dzepa, jer nije bilo u nadleznosti simpatricnog cike iz telekoma da popravlja takve kvarove, mada nisam bas razumela sta mu je nadleznost, pominjao je neki ormar i neke nejasne stvari...ali eto, zato sto smo mladi i dobri da ne bi imali neprilike ucnice nam to da uradi svoj posao, za malu novcanu naknadu. samo je bio jako simpatican pa sve to mnogo smekerskije izveo...dvoumim se da li da zovem telekom i raspitam se o nadleznostima i zakonitostima...no plasim se da mi isti pacenik ili ludak iz nekih bezumnih razloga ponovo uradi istu stvar, pa dodje isti cika, pa sve sjebe jos vise...i opet osecaj bespomocnosti.
a nemam za depilaciju. i nemam za upis semestra. i nemam za prijavu ispita. i nemam... al necu da kukam, jer sam sama kriva sto nemam, ako bih trazila dobila bih, ali sam suvise ponosna da trazim, a mogla bih i da pomerim svoje debelo dupe dalje od kupatila u kom se ponovo skrivam kad placem i zaradim. sta da vam kazem, gledala sam danas, juce, ne znam, bilo je nesto o ovom beogradskom svratistu, i bio je neki mali ciga koji prosi po silikonskoj dolini, ovoj nasoj, i pitaju ga kako je, a on kaze, nije lose, juce mi je jedan cika dao hiljadu dinara cak. e pa da znate da sam mu zavidela. sad si najnize pao nikola... i jesam. sve bi bilo ok, jer razumski izlaza ima i jako je blizu, da nemam napade depresije od kojih mi je tesko da odgovorim jako dobroj prijateljici na mail nekoliko dana, a ne nesto ozbiljnije. iz kuce nisam izasla....mnogo dana. fuck it, sjebana sam skroz. i sagradila sam te zidove, ne moze niko do mene, jer necu da pricam, poricem, potiskujem, okrecem na salu, glumim, pravim se da je dobro, lazem, kao sto juce rece jedan lik "kako da pricam o necemu sto nisam jos prihvatio", a ja preobrazila u "kako da pricam o necemu sto se nije ni desilo". baba mi je slomila ruku, tri dana odlazem da je pozovem da vidim kako je i jel treba nesto, eto koliko sam ocajna, ne mogu da podnesem kontakt realni sa ljudima...nikad nije bilo losije, eto tako je.
ima i par lepih vesti. I se jos uvek zanima. i divan je. i srecan. i bas ga podrzavam i hvalim i to je jedino sto mi stavi osmeh na lice ovih dana, kad ga vidim kako miksuje, i kad cujem koliko je dobro, i kad vidim taj srecni, zadovoljni osmeh na licu...ma obecala sam sebi, cim pocnem da radim, necu si kupiti cipele dok njemu ne kupim gramofone i ostalo :))). ako ih do tad ne pokupuje sam sebi :). sutra ide na dva razgovora za posao. aj sad svi saljite pozitivnu energiju sutra da bar jedan dobije :), to bi znacajno izvadilo situaciju... hvala unapred na podrsci.
da li iko osim mene na ovom svetu voli da gleda darmu i grega?
24/2/2008
ne vredi, i danas sam mrgud i namcor.problem nas srba je sto je svako od nas pojedinacno najpametniji na svetu i sve zna, i to ne da zna, nego ima tapiju na Istinu, i uvek je u pravu. tako su neki od nas licno videli kostunicu kako organizuje djindjicevo ubistvo, drugi su licno smrkali sa cedom, treci su...ma necu o tome, mislim o toj pojavi globalno, kliknem na onaj iksic u gornjem desnom uglu i ono sto ne vidim i ne postoji. mene to pogadja onako malo licnije, u svakodnevnom zivotu, medju najblizima. mislim svi sve znaju. osoba koja nije usla u crkvu, a popa je videla dva puta u zivotu ce se raspravljati sa mnom oko crkvenih obicaja i tumacenja biblije (koju je poslednji put drzala u ruci, hm...nikad), ali ne, ona sve zna. druga osoba ce da se svadja sa mojim suprugom (profesionalnim snimateljem) o kvalitetu i znacenju pojedinih osobina fotoaparata (a pre toga ce pitati sta je to pixel), ali ne, ona to najbolje zna. neko treci ce se svadjati i raspravljati o knjizi koju nije ni procitao. neko cetvrti ce vaditi trn iz mog oka zato sto ga zulja balvan u njegovom, ali eto, ne moze sad da se bavi time, suvise je zauzet bavljenjem mojim zivotom. generalno, jedna od osobina koju ne mogu da podnesem kod ljudi. egoizam i egocentrizam. "ja sam uvek u pravu" "ja sve znam" "istina je moje vlasnistvo" "sve sto ja uradim je dobro i samo to je dobro" "moj zivotni stil i moja shvatanja su jedina ispravna i sve sto i malo odstupa od toga je za osudu i ispravku, i moja je duznost da prevaspitam sve koji ne zivi ispravno"...mislim kad provalim tu osobinu kod coveka automatski ga brisem iz zivota. pa nek je rod najrodjeniji, mozemo se pomagati i voleti i vidjati i sve sto treba, ali nikada ne ocekuj od mene da te shvatim ozbiljno. uskost, iskljucivost, rigidnost, nadobudnost, egocentricnost, misljenje da su uvek i samo oni u pravu... javite se kad se izlecite od te bolesti.
nego, mozda ima neko ovde neko ko zna, prilicno mi je bitno, da li je iko ikada cuo da se svesteniku kaze "ljubim ruke"?
23/2/2008
OKSIMORON
aj kad sam vec krenula da gundjam da kazem jos po nesto, ko zna, mozda se sutra probudim lepo raspolozena pa nista od namcora.razmiljam nesto. pre par dana sam dobila obavestenje da sa previse kreativna. ok. pre nekog sada vec poduzeg vremena cula sam da je neko o meni rekao da sam previse pametna. ne onako, kao da se pravim pametna, filozofiram, prosipam pamet i mislim da sam uvek u pravu, nego najdobronamernije rekao da sam previse pametna i to u smislu kao da mi je to mana, kao docice mi glave... nebrojeno puta sam cula kako sam previse dobra...
e sad ja bih volela da mi neko objasni, kako je moguce biti previse lep, previse pametan, previse kreativan, previse dobar, kako je uopste moguce biti previse bilo sta dobro i sto se smatra vrlinom? da li to samo meni oksimoron ili sam ja ipak samo previse luda?
23/2/2008
KONTEJNER
ok, jednoglasno je doneta presuda: problem je u meni. ja sam kriva, uslovno receno, bolje receno pogresna. ja sam ta koja... ok, nek jesam. ali zar je tesko malo razumevanja i podrske dati nekome ko ti je jako blizak, a u problemu je, pa nek i gresi, ne mora cak ni razumevanja, onako samo malo utehe. problem sa mnom je sto sam krajnje empaticna i puna razumevanja za sve i svakoga, sve mogu da izanaliziram, opravdam, razumem, a kad to uradim mogu i da oprostim, ili se ne uvredim, ili pomognem ili sta god. problem nastaje sto sam takva prema svima. prvi moj blog na ovom sistemu na kom nisam objavila ni dva posta zvao se kontejner. psiholoski termin, ima slicnosti, ali ne misli se na ovaj kontejner za djubre, mada lici, moze se napraviti paralela. kontejner od engleske reci contain, sadrzati. e pa kontejner je container, sadrzalac, onaj u koga izbacujete i ubacujete vase projekcije, probleme, lose delove sebe, sta god, i koji je sposoban i dovoljno jak da to drzi u sebi, obradi i vrati vam na vama prihvatljiv nacin. prvi container u zivotu je majka, jos dok ste beba, od prvog dana rodjenja. kasnije su to prijatelji, rodjaci, psihoterapeuti, razni ljudi...e pa ja sam kontejner za sve. u oba smisla, i u onom psiholoskom, i u onom djubretarskom. svi su slobodni da dodju i istresu u mene svoje probleme, svoje nezadovoljstvo, da isprojektuju sta hoce, sve ja to lepo razumem, obradim i resim. problem je sto je ponekad i meni potrebno praznjenje, sto sam nekad i ja puna sopstvenih govana pa ocekujem od svojih najblizih da budu moji kontejneri. uglavnom i jesu. al dodju tako zuti trenuci kad sam ja bas u problemu, sama sa sobom, i okolinom, i svojim zivotom i potrebno mi je da me neko podrzi i utesi, da neko podeli sa mnom teret, da pokusa bar da razume. obicno su to najtezi i najkriticniji trenuci, kao ovaj, kada to niko ne moze, nije u stanju ili nece, ima svoje obaveze ili jednostavno ne razume sta to treba da uradi. tako mi i treba kad se ne druzim sa kolegama... tako smo danas svi lepo zakljucili da je problem u meni, da ja ne valjam. ok, ako ti nekoliko najblizih ljudi to prilicno otvoreno i grubo kaze naravno da cu stati i zamisliti se nad tom cinjenicom, reci da su u pravu, razmisliti kako da promenim to. ali ljudi, ajde malo me samo pogledajte, pogledajte mi otekle kapke, pogledajte mi slane obraze i rukave, pogledajte me kako jedva i tesko disem, pogledajte me kako mi je izgubljen i unezveren pogled, jel me neko cuo da sam pomenula anesteziju (pri tom ne mislim nista dobro), halo, ajde malo empatije, zar mislite da mi bas danas treba da mi kazete kako eto ja gresim. ili mi treba da vidim da neko mari, da me neko zagrli, da mi kaze da ce biti sve u redu, da me saslusa, da pokusa da mi olaksa, da podeli, da izigrava jebeni kontejner, da pokusa da nadje resenje, da pomazi po kosi, da kaze da razume (pa makar i slagao, razmisljaj posle kuci sta sam htela da kazem), da mi kaze da nisam sama, da eto svetli jebeno negde u mraku. ne, ja moram da budem kontejner i sama sebi...da sama sebe dizem i razmisljam optimisticno, da sama sebe tesim i nalazim resenja, da sama sebi kazem "jebi ga, jesi zajebala, ali nije strasno, ajde korak po korak polako cemo", samu sebe moram da razumem i sazvacem i analiziram i vratim mi sve to. kad krecem od sebe, pa mislim da svi imaju razumevanja kao ja. a lepo mi je prosla godina donela zakljucak po cemu sam to posebna i zasto treba da sam ovde gde sam.... i tako, umesto da neko mene razume ja razumem njih zasto me ne razumeju i zasto se ponasaju tako... i nije mi lakse od toga. nije mi lakse ni od cega. ni od plakanja mi nije lakse. lakse mi je jer je I poceo da se 'zanima'. eto, to uliva neku nadu, mozda i vecu nego da me razume i da je umeo da uradi pravu stvar...21/2/2008
do danas sam izdrzala. opet potiskivanje. kao bas me briga. kao ja tu ne mogu nista. kao sve je to odavno pocelo i jos nije gotovo. kao uzalud je da se bavim tim. danas je puklo i to, isplivalo na povrsinu. nije me bas briga. tamo je rodjen covek koga sam najvise volela, a koji je umro pre 40 dana, tamo je sahranjena zena po kojoj sam dobila ime. i njena sestra. i ja i moj muz vucemo neke korene od dole. to je licno. da ne govorim o kolektivnom. da ne govorim o suzama I-jeve bake koja je rodjena i detinjstvo i mladost provela dole i svi njeni su dole sahranjeni. da ne govorim o pretucenoj starici od 80 i nesto godina. do danas sam bila razumna i realna, danas sam emotivna. i isplakala sam se. ipak me ne napusta mir i sigurnost da ce sve biti u redu. i dalje je sve sto imam da kazem ova pesmica iz prethodnog posta. domovina se brani ljubavlju, ne mrznjom.21/2/2008
DOMOVINA SE BRANI LEPOTOM
Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi
Domovina se brani cvetom
I pčelom na svetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu
Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu
Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem
14/2/2008
EPITAF
TRT - MRT I GOTOVA SMRT13/2/2008
Mnogo loše podnosim.Nije bilo tako strašno dok nisam otišla kod psihićke, potiskivanje je odlično radilo posao. I je već prvog dana povratka umrlicu i čitulje stavio na dno neke fioke. I hvala mu na tome. Tako mi nije non-stop ispred nosa bila činjenica da je ta čitulja sve što mi je do oca ostalo. Kad smo otišli na večeru kod babe, njegove tetke, skoro pa sam se iznenadila kad sam videla čitulju. Kao: šta je sad ovo, to se nije desilo. Toliko je dobro radilo potiskivanje. I mogla sam da se posvetim rešavanju akutnih i gorućih problema i sranja u životu, zbog kojih mi je i inače život prilično paklen. A tamo su se otškrinula vrata Pandorine kutije i sve je iznenada krenulo napolje i počelo da me preplavljuje. A ja ne umem da se izborim sa tim. I danima ne radim ništa osim što plačem, uglavnom krišom. I čupam kosu. I nemam volje ni za šta. I ne radim ništa. A uradila bih bilo koju anesteziju. I taj osećaj rupe, bas tamo gde je biće. I bol i očaj. I laži da sam ok, da radim to što treba da radim i da je sve ok. I osećaj tempirane bombe. Osećaj da se gušim kad god razmišljam o situaciji u kojoj smo. Osećaj straha i panike. Osećaj da energija kao nabujala reka samo ističe iz mene. A moram da prekinem još danas sa tim, moram da budem jaka i zbog sebe i zbog I. I nas je nosio do sada zajedno, držao mi glavu čvrsto iznad vode da ne potonem, zasmejavao me, oslobađao pritiska, činio da zaboravim na tugu, trudio se da nas izvuče. Ali neće ni on moći još dugo, već posustaje, bori se, trudi se da ja ne vidim kao što se ja trudim da on ne vidi moje suze, ali posustaje.
Sećam se, jednom, bila sam u dubokoj depresiji, u problemima sa školom, problemima sa sobom, problemima sa majkom i njenim roditeljima, kod kojih sam živela, ma u sranju totalnom. Došla sam kući za vikend. Pili smo kafu. Ćutali. Samo je od jednom rekao:
"Znas, Rea, biser može da upadne u blato, ali biser nikada ne može da postane blato."
I tada sam prvi put posle užasno mnogo vremena pomislila da ja možda nisam toliko loša kao što mi govore, da sam ja možda sasvim u redu, da ja nisam blato u koje su me bacili. U jednoj rečenici me je od ružnog pačeta pretvorio u divnog labuda.
Sve što je u meni normalno od njega je.
Nekad mi se čini da umirem koliko mi nedostaje.
12/2/2008
BOOOOOOOOOOOOOLIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
11/2/2008
TEMPIRANA BOMBA
Eto, to sam...9/2/2008
KAPITALIZAM ILI SAMO PRIRODA?
"Pojedinci imaju sansu, covecanstvo je nema."Bern, osnivac transakcione analize
8/2/2008
Opet ispizd post. Ne mogu da cutim nepravdu pa to ti je. I ne mogu da podnesem cuvene srpsko "Nema veze jesi li ti kvalifikovana za posao, nego, reci ti meni, jesi li ti medju ovim, nasima? Imas li bar nekog ko je sa nama, mislim, ko te salje?" Ne mogu da podnesem srpsku ideju biznisa. I politike.Glup je to posao. I nije posao koji volim. Niti mi zavisi zivot od toga. Niti sam imala prevelika ocekivanja, ali ocekivala sam fer odnos, a ja pod fer odnosom ne podrazuvevam skup strogih pravila dubokog postovanja prema meni kao nekome na cijem ces trudu za zaradjuses novce lezeci i ne radeci nista, ocekujem prost fer odnos izmedju ljudi. Ocigledno, ocekujem previse.
2/2/2008
KAD SAM BILA LEZBEJKA
Obecala sam Giardii jedan erocki, ali posto patim od hronicnog nedostatka vremena kome se ne vidi kraj, uspela sam na netu da iskopam deo tog, u proslom postu pomenutog, bloga. Pa dok ponovo ne budem imala vremena za kreativno pisanje, koga zanima kako je to izgledalo nek klikne na linak.Predlazem da krenete od kraja, tj. pocetka i da preskocite onaj jedan koji nije erocki.
P.S. Ako neko zna kako da prevarim samu sebe i to sto sam, u zelji da zastitim svoja autorska prava, pristala da mi se onemoguci opcija klikanja desnim klikom, pa samim tim i opcija kopiranja, neka bude ljubazan i objasni mi, ako je to sad uopste moguce, volela bih da bar tih par tekstova sacuvam. Hvala.
1/2/2008
DOMACI ZADATAG ILI TAGGED BY SVEMIRKO
Pravila svi znate jer ste u ovoj igri suge vec ucestvovali, pa cu to preskociti.1. Knjizevnost je moja prva ljubav. Odrasla okruzena knjigama citala sam sve sto mi je dolazilo pod ruku. U to vreme sam imala i prilicno talenta za pisanje. Sve do kraja srednje skole mogla sam imati sve jedinice, ali mi se nije moglo desiti da dobijem cetvorku na pismenom zadatku iz srpskog. Desilo se jednom. Bolovala sam nedelju dana, plakala, bila ljuta i besna, prava trauma. Srecom desilo se samo jednom. Ostali su bili pohvaljivani i citani naglas pred celim razredom. Do kraja srednje skole. A onda sam napravila veliku gresku i izmedju knjizevnosti i psihologije odlucila se za psihologiju. Onda su dosli zivotni problemi i moje citanje se svelo...bolje da se ne sramotim toliko pred sirokim narodnim masama. Nadam se da cu, iako se zivotni problemi nagomilavaju, a ne smanjuju, uskoro ispraviti to i nadokanditi propusteno.
2. Blog sam pocela da pisem bez koncepcije i ideje, nasumicno obradjujuci teme. Imala sam ih prilican broj do sada, hronoloski, ne vise od jednom, osim jedno kratko vreme, ali to je bio isti blog na dva sistema pa se ne racuna. Najvecu popularnost i pohvale sam stekla dok sam vodila blog sa svojim izmisljenim erotskim dozivljajima, lazno se predstavljajuci kao lezbejka. Dobijala sam pohvale o svom talenu i pisanju i od ljudi koji se bave knjizevnoscu i novinarstvom, i od obicnih blogera. Bile su simpaticne, mastovite i ni malo vulgarne pricice. Na zalost, iz tog bloga nije proizaslo nista dobro na kraju, naprotiv, pa sam ga izbrisala i sve price su otisle u nepovrat. I dan danas zalim zbog toga. Dobra stvar je da je iz tog sto nije bilo dobro, a desilo se kao polsedica bloga, proisteklo ipak nesto jako dobro.
3. Poezijom sam se bavila u nizim razredima osnovne skole, pisala sam pesmice o mami, tati, deki, skoli, bila cak i nagradjivana i hvaljena i objavljivana, ali nekako se nisam zakacila za poeziju. Niti je razumem, niti znam dovoljno o njoj, niti sam ikada posle tog perioda ostila potrebu za takvim nacinom izrazavanja.
4. Slikarstvo me nikada nesto posebno nije privlacilo, i prilicno sam i na tom polju neobrazovana. Rano sam shvatila da nemam nikakav talenat, a nizelju da ga imam pa mi ta vrsta umetnosti nikada nije bila u polju interesovanja. Opet sa plastelinom i glinom volim da se igram po nekad, mada mi nedostaju i strpljenje i talenat da bilo sta sto pokusam da napravim vredelo icemu.
5. Muzika je moja najgora nocna mora. Moja mama je ceo zivot imala ambiciju da nauci da svira klavir, sto zbog apsolutnog nedostatka talenta nikada nije uspela, pa nas je gurala na sve moguce aktivnosti vezane za muziku u nasem malom gradu. Tata je jedina osoba na ovom svetu koji je imao manje sluha od mene i pevao gore, Ah, eto, posebna sam jos po necemu, najveci sam antitalenat za muziku i njagore pevam na celom svetu, garantovano. Ali mamine ambicije su bile mamine ambicije. Upisala me je u neki decji hor, terala da redovno idem na probe, pa sam cak nekoliko puta i nastupala. Uciteljica hora me je jos na pocetku lepo rekla da sam slatka i fina, da me nece dirati, ali eto, ako mogu, samo da otvaram usta, a da ne pevam stvarno, samo da glumim da pevam. Nisam imala pojma sta to znaci, pa mi nije ni smetalo, bila sam samo ljubomorna na neku devojcicu sto je ona uciteljicina ljubimica, a ne ja. Sad kad razmislim o tome, propustila sam fantasticnu priliku za karijeru turbo folk otvaracice usta. Eto, kad ne znam da iskoristim svoje talente.
Bila sam jedini ucenik u istoriji osnovne skole koga su izbacili iz skolskog hora, iako je bio odlican ucenik. Tolika je velicina mog antitalenta.
Mama je preko svih veza pokusavala nekoliko puta da me upise u muzicku. Mislim da je bila i predsednik opstine da joj ne bi uspelo.
Druge traume u vezi muzike su vezane za pubertet. Posto sam jelte tolikotalenat, muzika me nikada nije zanimala, a onda je odjednom postalo jako bitno sta slusas i bio je najveci blam na svetu u drustvu pogresno odgovoriti na to pitanje i biti ismejan. Ili nedajBoze reci da ne slusas nista, automatski si bio nepozeljan u drustvu. Imala sam srece pa sam se na pocetku srednje skole zaljubila u jednog metalca. A i najbolja drugarica mi je bila metalka. Tako sam i ja postala metalac i pocela da mrzim narodnjake. Nabavila sam par osnovnih kaseta, naucila par pesama, naucila napamet sta treba da odgovorim koja mi je omiljena grupa i sta slusam i eto me drustveno prihvacena. Mislim da sam par metalikinih albuma zaista i preslusala po jednom onako kuci, sama, a da nisam u kaficu ili kod nekog. I tako su dalje kroz pubertet i zivot decaci u koje sam se zaljubljivala odredjivali i koju muziku slusam. Slusam uslovno receno, jer kasetofon i radio palila nisam. Srecom sam uvek imala ukusa za momke, pa mi se i muzicki ukus postepeno kako tako formirao u ukus, a ne neukus. Sve do Z. Z-u sam otkrila svoj strah od muzike i priznala da o tome ne znam bas nista. Eto, on mi je otkrio cak i EKV i Haustor, a tad sam vec bila na fakultetu. Z. je pokusao da mi objasni, da me opusti, da mi pokaze kako se uziva u muzici. Nije uspeo. Moj strah od muzike i cuvenog pitanja koje mi je ledilo krv u zilama "a sta ti slusas?" je bio prevelik. Ipak je uspeo da napravi sa mnom taj prvi korak, zavolela sam, ovoga puta zaista, ne samo na recima, neke izvodjace i bendove pored njega i pocela sama da odredjujem sta mi se svidja a sta ne. Tek je I. potpuno uspeo da me oslobodi straha. Sada znam po nesto o muzici, sama odredjujem sta mi se svidja, a sta ne, i nije me sramota da kazem da o muzici znam koliko i o fudbalu, i da me otprilike isto toliko i zanima.
6. Gluma - od nje sam odustala u osnovnoj skoli. Dolazio je neki veeeliki reditelj da sa nama, decama, pravi sklosku predstavu. Ja i moja tadasnja drugarica smo se takmicile za glavnu zensku ulogu. Na kraju je ona izabrana, a ja sam izabrana da budem njena zamena. Toliki udar na sujetu nisam dozivela vise nikad u zivotu, kategoricki sam odbila da ja budem bilo cija zamena. Predstava nikada nije izvedena jer je reditelj jos pre nego sto su pocele probe umro. Nisam ja, majke mi, sto me gledate tako...
7. Kad se sve sabere i oduzme osim talenta za knjizevnost, operisana sam od svih drugih umetnosti. Privlace me malo fotografija i film, ali trenutno nemam vremena da razmisljam u tom pravcu. Uskoro mozda.
8. I za kraj jedna mracna tajna. Kao malu baka me naucila da vezem. I onda sam ja za dan republike, za neki konkurs velikih decjih novina izvezla SFRJ i nesto unutra, vise se ne secam. I dobila sam nagradu. Jedina u skoli. I svi su bili uzasno ponosni, i uciteljica, i direktor, i baka i deka. Dobila sam paket od sest kaseta sa pesmama iz NOB-a i o Titu. sad je na njima Metalika. Ili nesto slicno. U svakom slucaju nisu bile preslusane.
Nikada se nisam plasila da prekinem glupe lance srece, pa se ne plasim da prekinem ni ovu igru. Nisam ja neki partybreaker, ali mi niste ostavili izbor, svi ste vec odgovorili zadatku.
31/1/2008
DAN BORBE PROTIV PUSENJA
Zavisnici od nikotina prestanite makar na jedan dan da nas trujete i ugrozavate nasa elementarna prava na cist vazduh, prestanite na jedan dan da nas zasipate kancerogenim materijama, ako budem htela da se ubijem, uradicu to sama, ne trebate mi vi, prestanite na jedan dan da od rodjenja vasoj rodjenjoj deci skracujete zivot, prestanite na jedan dan da budete tako zavisni i neslobodni i recite ne cigarama.Licno smatram da treba da se donesu zakoni. Koliko znam neki i postoje, bilo je par bezuspesnih pokusaja sprovodjenja. Bezuspesnih, jer smo treca zemlja u Evropi po kolicini zagadjivaca i trovaca. Po kucama, skolama, bolnicama, restoranima, pekarama, ulicama, kaficima, radnim mestima... svuda je neko dovoljno sebican da ti ispusti duvanski dim u lice. I po cemu i zasto su njihova prava veca od mojih? Da li imam pravo i obavezu da prijavim onog koga vidim da pusi na ulici? Da li ce cika policajac da mu napise kaznu ili ce meni da se nasmeje u lice zubima zutim i smrdljivim od duvana? Zasto neko ima zakonsko pravo da me truje na svakom koraku i svuda?
Najbolja prijateljica mi se vratila iz Francuske pre nekoliko dana. Bila je tamo tri nedelje. I prestala je da pusi. Zato sto je tamo (prirodno i normalno) zabranjeno pusenje svuda, osim u odredjenim za to prostorijama (retkim) i u rodjenoj kuci (a posto je bila gost kod nepusaca, i tamo).
Ja sam manjina u ovoj zemlji i hocu zastitu svojih prava. Hocu normalan zivot bez duvanskog dima. Hocu da se i zavisnost od duvana proglasi narkomanijom (bolescu zavisnosti) i da se zavisnici posalju na lecenje. Hocu da prestanete da me trujete, bre. Hocu normalnu drzavu sa zakonima koji se sprovode i postuju, a ko ne postuje trpi posledice. Hocu da borba protiv prisilnog trovanja manjine od strane vecine koja se dobrovoljno ubija ne traje jedan dan, nego stalno, dok nasa prava ne budu bar jednaka kao i njihova.
I hocu da mi se vrati covek koji je prerano umro zato sto nije hteo da prestane da pusi i ostavio me samu i pretuznu, da se vrati makar na jedan dan da ga prebijem zbog sebicnosti.
Poenta je: Pusaci, da li uopste ikada mislite ne druge? Imate li svesti i savesti?
14/1/2008
Umro mi je tata. Najveci Covek koga sam poznavala, jedini koji me je bezuslovno i bezrezervno voleo, najveci mudrac sa kojim sam imala prilike da razgovaram, moj najveci i jedini oslonac u zivotu. Imam osecaj da sam sahranila sve sto sam imala i ostala apsolutno sama na ovom svetu. Umesto da pricam sa njim danas, ja mu pisem citulju.Hejt, hejt, hejt, hejt
Da nam nisu razbili ono staklo na kolima otisli bi tamo i videla bih ga jos jednom. Mozda i bila tu. Neutesna.
Atajlo, svih ovh pretuznih dana nisam uspevala da te izbacim iz glave, i nasu pricu kod tebe na blogu. Kako Bog ima cudan smisao za humor. Eto, nisam dobila nikakvu nagradu, ostala sam sama, bez bilo koga ko ce zvati da pita da li sam gladna, da li mi je hladno, imam li sta da jedem, treba li mi para, i ljutiti se sto zna da cu reci da nisam i kada jesam, da nije i kada jeste, da imam i kada nemam, da ne treba i kada treba. Jedini je koji je zvao, ne da me pita o fakultetu, ili da mi prica kako treba da zivim i kako je sve sto radim pogresno, nego da pita kako sam, kako sam ja, kako sam zaista i treba li mi nesto i moze li nekako da pomogne. Eto, potrudio se da mi ispuni i tu zelju, sad svima mogu da kazem onu recenicu. Lako. Izgleda da nije trebalo da nesto dobijem, nego sve da izgubim da bih shvatila.
Ovo je citulja, moja licna, za moju ljubav, za mog tatu.
Kako da se pozdravim sa nekim ko ne ume da umre? A znam da ne umes, naucio si me to jos odavno, jos dok sam bila jako mala, kad si me ucio zivotu kroz pesme Mike Antica. Ne brini, ostaces zauvek u meni budalast i cudno drag. I zato necu da pisem poslednje pozdrave, samo cu reci beskrajno hvala, hvala za ovo zrno normalnosti u meni, hvala za ovo zrno ludila, hvala za beskrajnu i bezuslovnu ljubav, hvala za sve price i mudrosti, hvala za sve razgovore i savete, hvala za sve pomoci, hvala za sve lekcije i sve neznosti, hvala za svu paznju i brigu, hvala za sve reci, hvala za dusu, beskrajno hvala i tebi i zivotu sto nismo propustili priliku da pokazemo jedno drugom koliko se volimo, i sto si otisao mirno i sa osmehom na usnama. Bes i tuga sto si otisao tako iznenada i prerano ce proci, sva tvoja ljubav i secanja ce ostati. Sve price koje neces ispricati unucima koje si toliko zeleo, a nisi docekao, ispricacu ja. Legenda o tebi ce nastaviti da zivi.
Najvecem i Besmrtnom
Mom Tati,
Volim te zauvek,
Tvoja Ana
I kao sto rece Djole Balasevic: "Evo ti pesme, ludo jedna"
BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Miroslav Antić
6/1/2008
Dogovorili smo se LJubav i ja da Bozic proslavimo i docekamo sami, Ovde, da ipak ne idemo Tamo. On izbegava donosenje Odluke, ja izbegavam neprijatne porodicne situacije, koje se bez izuzetka za Bozic, Uskrs i slicne praznike desavaju. Posto sam ja vec skoro odbolovala svoju bolest, slagacemo da sam zarazila njega, da ima visoku temperaturu i da ne moze da vozi. Cilj opravdava sredstvo. Mada, vrlo je moguce, s obzirom na smrktanje i nevodjenje racuna, da to uopste nece biti laz. U svakom slucaju, ostajemo Ovde. S jedne strane sam beskrajno srecna i pao mi je kamen sa srca, ali sa druge strane...Vec od treceg poceo je polako da bezi od odgovornosti, cim oseti pritisak pobegne. Ovaj put su to video igrice. Dan kako tako preguramo, ne bas smisleno skroz, ali preguramo, a onda, cim padne mrak, seda za komp i iskljucuje se iz realnog sveta, bezi od odgovornosti, od donosenja odluke, od problema koje treba da resi, diskonektuje se iz ovoga sveta, prosto pobegne i sve mu je na tren u redu. Problem je sto tako radi vec godinama i ne mogu vise da ga gledam takvog. A razumem ga potpuno, u slicnim situacijama velikog pritiska vrlo cesto sam reagovala isto kao i on, begom i potiskivanjem. Jutros je legao u 7, kad sam ja ustala, celu noc nije ustao od kompjutera, nije ni primetio da mu je hladno, da mu se prsti i nos smrzavaju i da se razboljeva, ili ga je jednostavno mrzelo da ustane i upali pec. Bila sam skroz ispizd jutros, jedva sam se suzdrzala od zvocanja, iz ove pozicije trenutno nemam prava na to, u stvari imam prava, ali cu dobiti kontraargument nazad po njuskici s punim pravom. I tako se razvlacenje sitacije nastavlja. A ja ozbiljno razmisljam da pocnem ponovo da pisem dnevnik, smislenije je nego da kratkim dnevnim raportima koji samo meni nesto znace smaram eventualne citaoce ovde.5/1/2008
Ocajnicki zelim da ne ode. Ucenje duboreza je sasvim u redu. Ali ne zelim da "vrati veru". Fuck it, ne zelim da mi neko, pa bio to i sam Bog odredjuje kad mogu da vodim ljubav sa rodjenim muzem. I sto je najbitnije, ne zelim da tri meseca bude daleko do mene. Zelim da ostane ovde i konacno pocne Zivot. Da ostane ovde i sanja i bori se sa mnom. A nista ne smem da mu kazem. Jer "odluka mora biti njegova". Ispiram sebi mozak tom recenicom. A vec je nagovestio da je najverovatnija varijanta da ce otici, mada nista nije odluceno. Mozda je to i dobro. U svakom slucaju, ovo jeste prilicno bitna odluka i stvarno mora biti njegova. Ako on nije spreman na Borbu ovde, od Zivota nece ni biti nista, pa ce i ostanak biti obesmisljen. To sto ja zelim su snovi.Jos imam temperaturu. Dobra stvar je sto je zbog toga odlazak Tamo odlozen za sutra. Jedan dan manje. Juhu.
4/1/2008
Juce nije otisao. Malo zato sto sam bolesna, malo zato sto jos nije odlucio sta ce. Danas nas ocekuje jedan ozbiljan razgovor. Fuck it, moram biti jaka i pustiti da ga odluci i sam, i ispostovati tu odluku koliko god mi tesko bilo. Moji demoni su moji i sama treba da bijem bitku sa njima.Danas je malo bolje, posto je I ceo dan i noc pravio limunade i cajeve i vecere i prao sudove i bio krajnje divan.
Za Bozic me cimaju da idem kuci, mislim tamo, roditeljskoj kuci, a ne ide mi se, slava je bila prilican fijasko, a sad ce biti jos gore. Ajde svoje cu nekako tih dva dana i preziveti i iskulirati i iskoristiti priliku da odem kod frizera, ali ako I ode, a njegovi me budu cimali da svratim i do njih, e to necu, nema sanse, samo ne znam kako to da izbegnem, a da ipak ostanem fina i kulturna. I sestrina navaljivanja da idem u grad, da vidim kako se dobro provode, a znam sve ljude napamet i apsolutno nikog ne zelim da sretnem. Iz milion razloga. A ako I ostane, opet imamo situaciju neprijatnih setanja od rucka do rucka, od mojih do njegovih, gde ce pri tome, usled sadasnje situacije, svuda biti prilicno zategnuto, napeto i neprijatno. Ja ne volim svoju porodicu, so shoot me, ne voli ni ona mene, ili bar nema razumevanja nikakvog. Bas mi se za Bozic sedi sama ovde, ili sa I, gledaju filmovi i grickaju skatkisi. Zamrzela sam Bozic zbog njihovih cimanja. Mislim, od kad znam da pisem i vodim dnevnik mrzim ih i zelim da pobegnem od njih, svaki boravak tamo mi je pravo mucenje, a ako ne odem, bice smrtno uvredjeni i ljuti, a ne postoji dovoljno dobar izgovor. Tako da cu opet izigravati dobru maminu i tatinu devojcicu koja ispunjava njihove, a ne svoje zelje. Ah, nadam se jos samo ovaj put.
Juce sam onako pod temperaturom malo razmisljala o 2007, jedna od najgorih godina ikad, dobra su bila dva koncerta, jedna zurka, jedno putovanje, i to sto mi je na samom svom kraju konacno donela odgvor na pitanje "po cemu si ti to posebna?". Konacno sam pronasla odgovor. Da, nedvosmisleno i upadljivo, cak i po svojim strogim kriterijumima posebnosti sam vrlo posebna. Posle toliko vremena je odgovor na pitanje koje me je toliko mucilo konacno dosao sam od sebe, samo se otvorio i pokazao. Sad znam kao iz topa da vam odgovorim na to po cemu sam ja posebna. Jedan kamen na srcu manje.
A da, filmovi koje smo gledali za praznike:
"True romance" - sve ovacije, meni fenomenalan.
"Spajdermen" - I voli strip pa smo gledali na njegovo inistiranje, slobodno preskociti, pocetak i nije tako los, ali sve u svemu gubljenje vremena.
"Apocalypto" - meni je odlican, pocinjem da volim Mela, "The passion of the Christ" mi je bio ok, ali ovaj mi je znatno bolji. Jedno mu se mora priznati, da daje sve od sebe da docara autenticnost vremena i mesta u kome se desava film.
Verovatno ima jos nesto, ali ovako pod temperaturom ne mogu da se setim sad. Odoh da nastavim da se kljukam limunadama, cajevima, a mozda se castim i jednom kafom.
3/1/2008
srecna vam ova godina nova...
Drma me temperatura od sinoc. Bilo je vec juce nagovestaja da ce biti lose, a onda sam sveze okupana istrcala napolje na -6 i bilo mi je onako zagrejanoj vruce, pa sam se otkopcala, pa je na casu bilo prilicno hladno i vratih se kuci srecna i nasmejana, ali bolesna. Jutro je pocelo katastrofa lose, bolovi, temperatura, saka lekova, cajevi, vitamin c, vitamin c, vitamin c, a sad i ovo prijatno iznenadjenje da ponovo radi bioskop, i vec je puno bolje. Cak se dvoumim da ipak sama odem da uplatim internet pre nego sto mi ga iskljuce danas. A mozda je bolje da ipak odlezim bar jedan dan. A ko za baksuz, bas danas kad je mogucnost mog izlazenja napolje neizvesna, napolju sija sunceeeeee, milina jedna.Za novu godinu bilo prelepo, dok se nisam malo napila i pocela da pravim gluposti. I je bas sve uradio da sve bude savrseno, a onda sam ja dala bas sve od sebe da sve unistim i upropastim, sto mi je i uspelo, grizla sam se ceo sledeci dan i proklinjala to vino, a znam da vino ne treba da pijem, mnogo sam prgava, ili placem ili se bijem, nema trece. Sa pivom je bar uvek sigurica veselo. No, kitili smo jelku, bili smo lepi, I je spremio fenomenalnu veceru, koja je pored savrsenog ukusa bila i vrlo lagana, tako da je onako mljaca mljaca mogla da se pojede i u malo vecim kolicinama bez posledica, na cemu sam mu posebno zahvalna. Onda smo pili to vino, jeli sladoled sa raznim prelivima i gledali odlican film koji se opet I potrudio da izabere. Onda sam se ja ponovo zaljubila u I, onako kao na pocetku, odistinski. A onda me je posle filma vino uzelo po svoje i ostalo je bilo moje nepotrebno izivljavanje. Ruzno. Bilo je jos necega spektakularno dobrog, ali o tome necu da vam pricam.
Prvi je prosao prijatno i lepo, sa malom dozom sete sto se ipak blizi treci.
Juce je sa shrinkom bio totalni fijasko. Cekala sam mesecima da me primi, polagala uzasne nade da mi moze pomoci, a ispostavilo se da je zena totalni debil. Mislim, kako mogu da imam poverenja u nekog ko misli da je kompjuter zla masina koja kvari i unistava ljude, a pri tom ne zna ni da ga ukljuci, kome je bilo bitnije odakle su nam babe, dede i prapreci, nego kako se osecam i u cemu je problem, i u nekog ko mi kaze da je sasvim ok da pijem saku njenih lekova koje mi prepise, ali zato mi je mozak trajno ostecen, a koncentracija i pamcenje tako slabi zato sto sam duvala deset puta u zivotu. Usput, nisam ni uspela da je ubedim da sam u problemu i da mi je pomoc potrebna, odhebala me sa recima da idem da polozim jedan ispit pa da dodjem za mesec dana, da vidi sta sam uradila. Hvala Bogu, bar nisam platila, naterala bih je da pojede pare, a onda sam besna skoro trcala do kuce. Malo kasnije sam shvatila da sam u stvari debil ja, jer sam otisla kod lekara opste prakse da mi operise slepo crevo, tako nekako, figurativno.
Vratila sam se Ucitelju, u svoju skolicu. To je bilo fenomenalno. Pored svih greski, a nije ih malo bilo koje sam pravila u zivotu, najveca mi je to sto sam ih napustila. Od tad su sr..a i pocela da se dogadjaju. Sve je isto i poznato, i uzasno su mi nedotajali. Bila sam malo smesna, ali brzo cu se valjda vratiti u formu.
Danas je treci. Jos uvek ne znam da li je odlucio i sta je odlucio, da li ide danas, ili ce sacekati subotu pa da idemo zajedno, ili ce ostati, ne znam da li ce ovamo, onamo, tamo ili ovde, verujem da cu saznati tek kad se vrati od Profesora. Iskreno, ne znam sta je dobro da uradi i da se desi, stvarno ne znam, ali ne znam kako cu pregurati opet taj prvi period ako ode. Bice dobro valjda kakvu god odluku da donese.
Pa srecan nam svima novi server i nova godina.
{ Prethodna strana } { Page 1 of 2 } { Sledeća strana }
O meni
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
Kategorije
Poslednje napisano
odjavniMISLITE O TOME, MNOGO MISLITE O TOME
AP (ANONIMNI PROKRASTINATORI)
malo obavestenje
NEMOJTE CUTATI
Prijatelji
mephistophelesSvemirko
Lilith
Specificna
margot
Freeda
AnaM
kojak
spes
elfish
Giardia
nurlisoul
Anci
Atajlo
sensi
bejb
Blog Hosting
