Roamer

10/12/2006

Putovanje u zemlju visine

       Nesto se trese.... nesto krči... nije to nista... samo malo turbulencije u ruskom dobrom starom avionu Tu-124 koji je stariji od mene desetinu godina...

Bliyi se trenutak koji svi cekamo...cuje se prodoran muski glas koji na ruskom nesto spominje Bishkek i neke brojeve napokon posle pet i po sati leta treba da sletimo u taj Frunye kako su pre yvali Bishkek, prestonicu centralnoazijske zemlje Kirgistana!!

Ha ha, ocekivao sam planine posto sam na karti grubo video da je cela yemlja u planinama, ali ispod je samo ravnica, zuckaste boje ispresecana kanalima. Ne i Bishkek...on se nalazi na visoravni u severnom i najnižem delu zemlje, ali polako... docice vreme i za planine koje su bezbrojne u toj zemlji.

      Tako posle sletanja bivamo docekani od strane dvoje organizatora kampa... Alina i Nazgul... devojke koje se bore za integraciju mladih Kirgistana u svetske tokove putem organizacije Youth Integration Service. Upoznajemo se i taksijem krećemo do centra grada... i usput primećujem da je svako drvo pored puta ofarbano belom bojom do polovine stabla.... bez izuzetka, ne samo drvece svaki stub, bandera...zanimljivo...kazu da je to zbog estetike!

       Grad sam po sebi je veliki i ima oko 900000 stanovnika samo sto imaju jako mali broj zgrada... sve su stambene kuce tako da je grad po povrsini mnogo veci od Evropskih... E sad u tako velikom gradu ako nemate auto, za stizanje od tacke a do tačke b morate koristiti gradski prevoz koji je ovde organizovan vrlo dobro...hm...ako nesto treba da bude zastitni znak Bishkeka onda je to «Maršrutka» ili Mercedesov kombi star 15-20 godina kojih u Biškeku ima mali milion. Bukvalno imate utisak da samo to voze, posebno je interesantno voziti se unutra ka je guzva... setite se Beograda sa pocetka devedesetih e sad isti broj ljudi koji je stajao ovde u u ikarbusov autobus tamo staje u taj kombi... naravno preterujem ali i oni sa brojem ljudi u tom kombiju!!!

       Ok, dovezli smo se do Nazguline kuće i tu odmorili nekoliko sati i onda.... obilazak grada.

Krenuli smo prvo do buvljaka, da jedan momak, volonter iz susednog Tadžikistana kupi jaknu, naočare sa dioptrijom (kao kod nas) i neke papuče ako se ne varam... Zanimljiv mladi momak izgleda kao da je iz bloka 70, ne bih ga razlikovao od kineza da ne znam da je Tadžik.

       Odmah su nam uši zaparali ruski jezik i ruska muzika... posle smo saznali da tek dvadesetak posto stanovnika ove zemlje zna kirgiski jezik... interesantno je da čas pričaju na ruskom a čas na kirgiskom... svaka im čast. Pišu ćirilicom i jedan i drugi jezik, iako su imali svoje posmo pre dolaska Rusa koji su ih naterali da pišu ćirilicom još početkom 20. veka. Od svih zemalja u regionu koje su nekada bile članice sovjetskog saveza, samo u Kirgistanu mozete sresti spomenike iz tog perioda... oni kazu da su sve sto imaju mahom dobili ili nasledili od Rusa, tako da nemaju zašto da ih mrze, za razliku od Tadžikistanaca i Uzbekistanaca koji ne mogu da smisle Ruje.

Bilo je jako interesantno videti da i neki tamo Kirgizi imaju buvljak koji strasno podseca na naše.

Posle tog obilaska odveli su nas u restoran domaće kuhinje... seli smo ya jedan veliki sto i onda smo momentalno dobili crni čaj i Tokočku, njihov okrugli hleb koji ima sjajan ukus, malo podseća na božićnu česnicu.