Marija

                

               Privijala je uz sebe malu Ivanu, drhtavim prstima stežući krajeve razmotanih pelena. Suze su natapale dečju benkicu. Trčala je kao bez duše. Činilo joj se da čuje korake iza sebe… ili je to bilo ritmično udaranje u grudima, toliko jako i brzo da je ličilo na korake.

           Opet ju je tukao. Ko zna koji put za poslednjih mesec dana, otkako se vratio s puta. Znala je da se nešto dešava, nešto ružno i teško po nju, ali nije želela o tome ni da misli. Pa zar se nije usprotivila ocu, govoreći mu kako joj nije bitno iz koje porodice je njen budući muž. Nije bitno što mu je otac siledžija i što tuče svoju ženu, ako zakasni i deset minuta sa pijace. Nije bitno što je kao devetnaestogodišnjak izbo nožem komšiju, koji mu je “ružno” pogledao sestru. To nije Zoran, to je njegov otac, kakve to veze ima?! Eh, kako je sada dobro znala o čemu joj je otac govorio.

             Osvrtala se u strahu da će je svakog časa stići. Znala je da je brži od nje, a ona još nosi bebu u rukama. Uspela je samo da zgrabi tašnu i na bose noge obuje cipele. Za čarape nije imala vremena i sad je osećala kako žulj na desnoj nozi raste. Približavala se autobuskoj stanici i već pomislila kako je spas blizu, kad je kroz suze ugledala taksi, koji je proleteo kraj nje i zaustavio se na ulazu u stanicu, uz škripu kočnica. Stala je kao ukopana. Nije videla, ali je znala da je Zoran unutra. Za delić sekunde je skrenula udesno, utrčala u zgradu, preletela nekoliko stepenika i pozvala lift. Nije bila sigurna da li ju je video. Srce je besomučno tuklo, preteći da rasplače Ivanu, koja je gledala u mamu svojim krupnim očima. Imala je tek tri meseca, ali je sve do sad ćutala i Marija je pomislila kako dete sve oseća. Prigrlila ju je još jače i ne mogavši više da čeka lift, počela da se penje stepenicama. Tek na trećem spratu je zastala da oslušne. Ništa se nije čulo. Dobro je, pomisli i sede  na stepenik. Suze su se i dalje slivale niz lepo lice, a drhtave ruke su raskopčale bluzu. Sreća da je imala dovoljno mleka, tako da je hrana za Ivanu bila obezbedjena. 

                 Šta sad? Kuda? Znala je da ne sme napolje. Ne može na stanicu, ne može da uhvati poslednji autobus koji bi je odvezao kod roditelja. A šta bi i kod njih radila, kad nije završila fakultet… Nema posao, a oni i mladja sestra žive od jedne penzije.

           Prolazili su minuti… sati… Ivana je spavala u njenom naručju, ali Marija je znala da će se rasplakati čim se probudi. Trebalo ju je presvući. Već je odavno pao mrak. Dobro je da su stanari zgrade koristili lift, inače bi je sram pojeo da je neko vidi tu, na stepenicama. Ivana se promeškolji u njenom naručju i otvori oči. Marija lagano ustade i spusti se do izlaza. Sa strahom pogleda napolje. Nigde nikoga.  Jeziva tišina i hladna noć nateraše je da se sva strese. Nije imala ćebence za Ivanu i znala je da mora što pre negde, gde je toplo.

                  Koračala je tiho, moleći Boga da se Zoran ne pojavi odnekud. Ni sama ne zna kako se obrela na mostu. Reka je hučala ispod njih. Divlje i bučno. Ni delić sekunde joj nije bio potreban da pomisli kako će jednim potezom rešiti sve probleme. Primakla se ogradi i…

------------------------------------------------------------

              Stajala je iza Ivane, koja se ogledala u svojoj prelepoj venčanici. Postala je svesna da plače, tek kad su joj se suze slile niz vrat. Slike od pre dvadeset pet godina iznenada su se pojavile pred njenim očima i u strahu je pogledala u Branka, koji je uhvatio njen pogled. Prišao je i zagrlio je… Kao one noći, kad ju je ugledao na mostu… Spustio je poljubac u njenu prosedu kosu i pomislio kako ga je Bog imao u vidu kad ga je te noći poslao da proveri je li zaključao kancelariju. Bio je preumoran, sutradan je trebalo predati završni račun, ali se ipak vratio. Scena, koju je ugledao na mostu, naterala ga je da zaustavi auto, istrči iz kola i u poslednjem trenutku zagrli nežnu, vitku priliku sa bebom u naručju.

                Ivanu će on predati mladoženji. On je njen Tata. Onaj, čije ime piše u njenoj krštenici, odavno i zauvek je otišao… u nekoj tuči…  

 

Pošalji komentar ::

prica sa srecnim zavrsetkom.
lepo:)
medjutim, ne mogu a da se ne osvrnem na podatak da je svaka treca zena u srbiji "marija".

Yinki, nažalost :(
Zato ova priča i ima srećan završetak, jer sam ja večiti optimista i nadam se da će svaka "Marija" jednog dana da se probudi pored "Branka", umesto pored "Zorana" :)))

uf :-((

Oli, tako reaguješ jer je tvoje srce prepuno ljubavi za tvoje dame :))) Kamo sreće da je više takvih, kao ti, Prijatelju dragi! :)))

realno gledano, od tog posla nema nista.
ali da ne zalazim u detalje.
ovde se ipak radi o ljubavi:)

Bibce samo da te ljubnem.U velikoj sam guzvi ali cim zavrsim,vracam se da procitam post:)

Yinki, ne moraš baš uvek da budeš realna :P ;))))))))))))
Pusti da ljubav pobedjuje, makar u pričama :)))))))))))))))))

Sensi, raščisti tu gužvu, pa čitaj na miru ;))))))))) Ljub!

Uf jebote....

Asterion, svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dogadjajima je... namerna ;)
Valjda će se jednog dana stvari promeniti na bolje, bar se nadam! :)

pa vidis da sam se zaustavila na vreme:)

Vidim :))))))))))))))))))********************

Pa, onda si me namerno ostavila bez teksta sa ovom prichom :))

ajde, ako svi ljube i pozdravaljaju da i ja ;) :)))))))

lepo
volim srećan kraj

Asterion, pa onda znači, tebi jedno hvala! :)))

Kojak, ko ljubi i pozdravlja? Pojma nemam ;)))))))

Srnče, da bar u pričama bude srećan kraj ;)))

srećan 8. mart

:D

III, hvala! Ulepšao si mi ovaj dan :)))