Moj stoti post

Tagovala me moja ff :)))

Ne znam šta joj je to trebalo, kao da sam ja neki umetnik :)))

Ali, pošto ovde ne mora da se govori o sebi, već o onome što se radi na blogu, onda ok ;)

Zadatak, zapravo, glasi ovako:

1.    Objavi slijedeća pravila:

2.    Napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica o svom art worku  – o onome što objavljuješ na blogu - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuhanju...

3.    Na kraju imenuj novih 8 žrtava.

4.    Otiđi na njihov blog i u komentaru im reci da su tagovani.

1. Dakle, pravila sam objavila.

2. 1. Čekaj sad da vidim šta ja to sve objavljujem na blogu… Hmmm… Ima svega :)))

Poezije, proze, fotografija, citata omiljenih pisaca, muzike koju volim… A najviše komentara :))))))) A u njima, najviše smeha… hihihihihihihihi…

Znači, ff, ti misliš da tu ima neke umetnosti?!

O, pa ti me samo voliš :)))))))

 
2. 2. Da me vidi moja mila majka, opet bi rekla kako sam neozbiljna (na tatu ;) )

A ona se celog života trudila da od mene stvori jednu ozbiljnu i vrednu osobu sa izraženim umetničkim sklonostima. Nije ni čudo, kad je i sama umetnik. Moja prva sećanja su neraskidivo povezana sa njenim slikama, beskrajno zanimljivim paletama, raznim posudicama i bezbroj različitih četkica. Naravno da sam i ja brljala i mrljala, ali sam najviše volela akvarel i crtež. Sve drugo mi je imalo neku težinu koja me nije privlačila. I sve se završavalo na školskim izložbama, jer nikada nijedan rad nisam poslala negde dalje, na neki konkurs. Nisam imala želju. Čak su mi smetali i moji radovi po školskim holovima, jer mi je uvek u pozadini bilo prisutno kako moji drugovi i drugarice misle da je to radila moja mama. A nije! Nikada nijednu jedinu tačkicu nije stavila na ono što sam ja radila. Uživala je da mi potura pod nos knjige o slikanju, vajanju… ilustrovane biografije poznatih slikara… ali sam ja najviše volela jednu ogromnu, lepo ilustrovanu, na finom papiru uradjenu knjigu: Istoriju umetnosti :)))

I tako, nikad od mene slikar ne postade… Ali da volim da gledam slike, da im uočavam vrline i mane… e, to baš volim i mislim da pomalo i znam :)))))

2. 3. Druga mamina velika ljubav, muzika, već se nekako lakše uvukla u mene :)))

Počev od prvog metalofona koji mi je kupila kad sam imala 3 godine, pa preko male, crvene ruske harmonike, kad sam imala 6, i onda velike plave čehoslovačke, kad sam imala 10 godina. Kad sam se upisivala u muzičku školu, profesor na audiciji je insistirao da sviram violončelo, jer je u meni prepoznao “izuzetan talenat koji je šteta trošiti na neke obične instrumente”. Ubedio je i moje roditelje, ali mene – jok! Ja sam htela samo i jedino klavir! Tu je još jednom došla do izražaja moja tvrdoglavost, ali i moja lenjost :))) Što bih se ja mučila sa violončelom, u onakvoj (:P) pozi, kad je lepše gospodski sesti za klavir i razmahati se ručicama, poneki put stisnuti pedalu… i uživati :))) I već pogadjate ko je svirao klavir u orkestru muzičke škole ;)))

2. 4. Mnogo godina kasnije, ono što sam oduvek radila – pevala, doprlo je do ušiju nekih osoba koje se razumeju u muziku, i tako sam “pod stare dane” sa svojom koleginicom pobedila na nekom takmičenju na Adi, pevajući moje omiljene ruske ciganske :))) Usledile su neke TV emisije, gostovanja u novogodišnjim programima, angažman na jednom predivnom malom, boemskom, splavu na Savi, gde je u uglu stajao klavir, a nas dve pevale za svoju dušu, bez mikrofona… u društvu poznatih beogradskih slikara, glumaca, radio i TV voditelja… običnih, divnih ljudi, koji su pevali sa nama…

2. 5. Jednog dana je jedna pesnikinja, tražeći muzičku podlogu za promociju svoje zbirke pesama, nabasala na nas dve “ciganke” :))) Posle promocije je nastalo veče poezije i muzike, gde sam ja neke svoje stihove stidljivo izgovorila. Nastalo je opšte čudjenje, jer niko nije znao da pišem još od gimnazijskih dana. Članovi Književnog društva su me odmah “vrbovali”, poslali moju “Reku” na neki konkurs i posle nekog vremena mi doneli nagradu sa njega. Meni sve to bilo čudno, nikad za sebe nisam mislila da sam neki pesnik :))) Od tada su objavili u nekoliko svojih zbornika mnoge moje pesme, nagovaraju me da objavim zbirku, ali… Nedostatak novca, moja lenjost… i za sada još ništa :))) Nije da neću, samo ne znam kad ću :)))

2. 6.  E, onda sam pronašla Blog (hvala Mavericku, još jednom!) :))) Pravo mesto za moje škrabotine, jer se osim njih, tu divno druži, komentariše, smeje… Prvo je to bio Blogoye, pa Mojblog.hr i od prošlog leta Mojblog.co.yu :)))

Ti, ff, znaš svaki moj post, na sva tri bloga :))) I znaš da uživam u komentarisanju, više nego u pisanju. Jer ono što pišem je uvek ono što tada osećam, pa to i ne smatram nečim posebnim. Zato se uvek iznenadim kad mi stignu pohvale od ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, pre svega zato što cenim njihov rad. Kad me hvale moji prijatelji, koje sam u medjuvremenu ovde stekla, onda to pripisujem njihovoj ljubavi prema meni :))) Ali me komentar koji je ostavila Vi(neregistrovan) na mom prvom postu na MB, zaista preznojio :))) Jesam bila ponosna, onako, baš! :)))

2. 7. Fotografije koje ponekad postavim, kao one iz mog zavičaja, sa Oplenca, Palića, iz Praga, Bratislave, Budimpešte, Niša… ne smatram nekom umetnošću. One su tu da bi potkrepile post. Neke sam fotkala ja, neke moji prijatelji,  a ja sam ih birala… :))) Mislim, fotke :))))) Prijatelji su već odabrani ranije :)))))

Sve ovo mogu da prepišem i za muziku koju sam postavljala na blog, bilo da je sa Esnipsa ili sa You Tube. Uvek u službi posta. Kao dopuna mojim stihovima, mojoj priči.

2. 8. I stigoh do osme tačke. Šta najviše radim na blogu? Komentarišem i smejem se :))) Inače, što je rekao Sani jednom, komentari su svojevrstan post pored posta, koji je predivan zato što ga pišu izuzetni ljudi, prepuni duha, i zato što jedan čovek nikada ne bi mogao da napiše takav post :))))))) Kroz komentare sam upoznala sjajne ljude na sva tri bloga, koji su mi postali prijatelji. I van bloga se čujemo, vidimo, uživamo u tome što smo se pronašli.

 

Au, bre, ff :)))

Nikad ovoliki post nisam objavila :)))))))

Ali, tebi sam morala odgovoriti na tagovanje, ti si jedna od mojih prvih prijateljica na blogu, moja duša, moja veštica i sestrica :)))))))

A i stoti post možda tako i treba da izgleda :))))))) Nema veze što ni on neće biti pomenut na naslovnici :P

Hihihihihihihihihihi...

 

3. I sad treba ja da tagujem 8 žrtava?! Uh…

Jedina dobra stvar je što se ja nisam osećala kao žrtva, pa se valjda ni mojih 8 prijatelja neće osećati tako :)))

Dakle, ako hoćete, a ne morate, o svojoj umetnosti napišite ponešto:

Mirka, Drvce, Yinki, Srnče, Ly, Sani, Vojice, Oli… i svako ko još želi da se igra :)))

4. E, sad odoh i na vaše blogove, da vas obavestim :P ;)))))

 

Je l’ sve po protokolu, ff?

Mama će biti ponosna što sam zadatak obavila do kraja ;)))))))

 

Pošalji komentar ::

sedi, 5 :))

Iako se ne vidim na datom spisku, eto se osećam prijateljem, dužnim i pozvanim da ti čestitam i pozdravim te i poželim da ti ja lično čestitam i hiljaditi i....post i mnoge druge stvari i da se skupa veselimo i čestitaš i ti meni i tako..:)))

:)
mamina :)

:)

Hvala na pozivu, obavila svoju dužnost :)))

Uh, zaboravila najvažnije.
Čestitam ti 100-ti :))

Hvala, Laki! :)))
Sedim još od kad si mi rekla :)))))))

Kojak, ti si na spisku prijatelja, kako ne vidiš?!
Ako si mislio na spisak prozvanih, nije moglo više od osam, a baci pogled desno ;)
Hvala na čestitkama, čestitaćemo mi još jedno drugome, nek' smo živi i zdravi :)))

ff :)))**************

Yinki, samo se ti smeškaj i zabušavaj :P ;)))

Ly, vrednice jedna! :) Bravo! :)))
I hvala za čestitku ;)

pa mislim i ja sam uradio zadatak , mene ne hvališ
Eeeeeeeeeeeee kako sam ja propo u zadnje vreme kanda :-))

Oli, tvoj post je trebalo proučiti i dati odgovarajući komentar, a za to mi je bilo potrebno malo više vremena :)))
I ne brini, ti nikada ne možeš propasti! :)))
Struja je to, moj brajko! ;)))))))))))))

I da, dobio si peticu :)))

joj kumiceee pa ti si zlatoooo, hvala ti na posjeti mom blogu, pusaaaaaaaaa! ;-)))