Hodala je lagano u svojim "rimljankama" isprepletanim oko listova. Još jedno "wou" začulo se negde sa strane. Nije se okrenula. Duga kosa slivala se u slapovima niz ledja, sve do tanušnog struka. Nije bila svesna svog izvajanog tela na dugim prelepim nogama. Šorc zategnut preko bedara, majica sa likom Che Guevare - suveniri sa radne akcije u Nišu, i nehajno prebačena platnena torbica preko ramena.
Približavala se gradskom bazenu, a srce je sve brže tuklo. Znala je da će i On biti tamo. On, koji je na akciji pisao pesme samo njoj. Koji je uz logorsku vatru sedeo držeći joj glavu u krilu i provlačeći prste kroz njenu kosu. On, koji je šaputao najnežnije stihove i pevao najlepše pesme, prebirajući po žicama gitare. Drugi su uzdisali za njom, ali ih ona nije čula. Drugi su je sanjali, ali ona to nije znala. Drugi su se utrkivali da joj pomognu, dok je lopatama izbacivala zemlju iz iskopanih kanala, a ona se samo ljubazno osmehivala. Oči su joj bile okrenute uvek u njegovom pravcu, osmeh lebdeo na usnama dok ga je posmatrala, srce pevalo samo jednu pesmu: "Poljubi me..." Čekala je marendu, da joj On otvori konzervu, dok je ona od poklopaca kiselog mleka pravila "kašičice" sebi i njemu. Poljupcima su skidali mrvice i tragove mleka sa brade. Za vreme ručka nije mogla da jede, jer ju je gledao pravo u oči, svojim nestašnim pogledom iza dugih trepavica. Nije jeo ni on. Popodnevni odmor su pretvorili u pisanje zidnih novina, crtali "bisere" sa trase i smejali se kao deca. Osećala je neizmernu radost pri samoj pomisli na njega i lebdela, ne osećajući umor.
Poslednjeg dana, na akciji je vladala nekakva čudna užurbanost, tiha i tužna. Opraštali su se brigadiri, a to je najtužniji dan na akciji. Ispisivale se adrese, razmenjivali brojevi telefona, klizile suze... On je pakovao stvari ćuteći. Stala je pored njega, pokušavši da mu dodirne ruku. Zastala je. Nije se okrenuo. Nije pogledao u njene nasmejane oči. Pretrnula je. Šta se desilo? Vraćaju se kući, u svoj grad. Čitavo leto je još pred njima, do fakulteta. Imaće vremena za sebe, za svoju ljubav... "Mikice?" U glasu se osetio prizvuk strepnje. Ćutao je. Prošla je sa druge strane, pružila ruku. Nije se ni pomerio. Vrhovima prstiju je dotakla njegovo lice. Zatvorio je oči i zgrčio šake. Odmakla se i sa nevericom ga posmatrala nekoliko trenutaka. Onda su krenule... nekontrolisano... kao reka... Ne seća se ko joj je pomogao da spakuje torbu. Ni ko ju je odneo do autobusa. Ne seća se ni sa kim je sedela u povratku. Samo je bila bolno svesna da se jedan dvorac, u kome je bila princeza, srušio uz tresak i samo se pitala "Zašto?"
.....................................................
Prošla je kroz kapiju i pokazala ulaznicu za bazen. Žamor i pljuskanje vode su se na tren utišali. "Eh, da si moja..." začulo se odnekud. Lagano je prelazila pogledom unaokolo, želeći da vidi samo jedno lice. Krenula je izmedju ležaljki ka prostoru sa suncobranima. Levo, uz ogradu, prepoznala je izvajano telo, okrenuto ledjima. Nečije ruke su ga grlile. Preko njegovog ramena su se smejale oči koje je tako dobro poznavala. Iz njenog paviljona, iz iste sobe, sa susednog kreveta.
Ispod naočara za sunce, skotrljala se, izdajnički...

Pošalji komentar ::

e jebiga Bibo..
izvini ali danas je ceo dan za jedno veliko j sa velikim J...
i sad bi ja trebalo da napišem da ona treba da bude srećna zbog njegove sreće, možda i jeste srećna zbog njegove sreće ali je ipak boli
pod uslovom da je on uopšte srećan
opet filozofiram
nema veze nedostaješ mi REKO

sjećanje je živo ...nadam se da je evociranje suze bilo bez suze...."sve su prave ljubavi tužne"...jesu li bile prave ako su tužne?...možda je tako moralo biti...ma pričam previše, uglavnom, lijepo napisano, rado sam te pročitala i osjetila tu suzu na svojem oku. :-)

Laki, ovde je Reka, ne brini ;)
Malo je usporila svoj tok na Blogoyu, ali teče...
A sreća zbog nečije sreće? Eh...
Što ti reče, jbga ;)
Neka su srećni nestašni dečaci...
Mnogo je ljubavi u nama, Laki... I oni to znaju ;)

Nurlisoul, nežno žensko srce uvek oseti tudju suzu u svom oku...
Hvala ti, draga ;)

Kao i uvek, pišeš jako lepo... ;)

Jak utisak, preneto kao nešto što se juče desilo. Samo ozbiljne priče ostaju urezane tako dugo u živom sećanju.

Mala izdajnica...suzica, rechica

......jbg......
:*

sve je to zivot draga moja i to u prvom licu jednine..:)))
pricha je extra onako bash...)

Hvala, Sanjice, devojčice :)))

Elfish, pamtim kao slon ;)))
A sad ozbiljno: potpuno si u pravu! :)

Ly, iskrade se...
Tek, osetiš gorak ukus na usnama...
Sreća da se ne suši dugo :)))

Yinki, i ti k'o Laki?! Psuješ, a?
;)))***

Kojak, hvala ;)
A život... znam...
Savršeno dobro znam, i to u prvom licu jednine ;)))

Kao prvo ,cao Bibatj :))
Kao drugo ,isto kao i prvo :))))
A kao trece,garantovano nije srecan .

Hihihihihihihi...
Mungi, šašavice, ćaooooo... :)))
I kao prvo, i kao drugo :)))
A, kao treće, ne volim što si u pravu...

Zasto ne volis sto sam u pravu?

Pa, u pravu si, nije srećan.
Čak, vrlo je nesrećan.
Prosto mi ga dodje žao.. ;)))

Meni ga nije zao. Trebalo je njemu da bude zao sto je tako nesretan u glavi,pa je napravio takav izbor.

Mungi, da znaš kako živi k'o pustinjak, propio se, morao kuću da proda... i tebi bi bilo žao ;)))
Ma, sa ove "istorijske distance" - daleko mu lepa kuća! :)))

Sam pao,sam se ubio.
Izbor je (kad moram da opsujem) zajebana stvar,kazu tri puta meri,jednom seci,on kanda nije ni merio.
Vrlo mi je poznata ovakva vrsta slucaja,zato ovako reagujem.

Ovo Anonimno stvorenje iznad sam ja :)

Anonimna Mungi, ma odmah sam znala, sestro slatka ;)
Samo ti reaguj, možda si i u pravu.
Koji li je meni (kad i ja moram da psujem :P), pa mi ih sve nešto žao, a njima nije bilo...

Bibac.. E neka je tvoje srce tu, sve je već drugačije :)
Čitam post, pa čitam komentare, pa nešto mislim..
moram svog sina da naučim da nikada ni jednu devojku ne povredi laganjem. Da ne ostavlja takve belege. A onda, kako se to čini? Srce je posebno, ima svoja pravila, ne možeš mu diktirati ni suditi. Ali treba biti veliki, pa reći istinu, onda reč ima snagu da sačuva dostojanstvo i da očuva ljudskost. Ne bih volela da nam deca stradaju na taj način, kako stradasmo mi. Čitav dogadjaj koji si opisala je domaće (ne)vaspitanje i puno prljave igre, treba to postaviti na svoje mesto na vreme. Tražim izuzeće za časne. Da im život ne zaudara na tudje greške.
Volela bih da nastaviš s pričama, otkrivaju ključeve zabluda..

Drvce, u pravu si, treba biti veliki. Tako i ja vaspitavam decu, i svoju i tudju. Ali, previše je malih, svuda...I ovde ih ima, nažalost :(
Neko, koga sam ovde smatrala izuzetno velikim, pokazao je da je sićušan kao zrnce peska...
Zato moje srce sve slabije kuca na Blogoyu.
Ali, ne dam se ja ;) Još će Reka teći ovuda ;)

kroz vreme ..........
kao kada ideš vozom a pored na auto putu gledaš neka kola kako idu istim smerom , paralelno sa tobom . Ipak znaš da ste u sasvim dve različite priče , različita prevozna srdstva

uf! Treba da ide na drugi bazen:D A taj shmeker shto nije skupio hertza da joj kazhe da se smuvao sa tom drugom??? Zeeentaaaraaa.
BibBib

Oli, ponekad poželiš da sedneš u to drugo prevozno sredstvo... Možda ono putuje na neko lepše mesto, možda je u njemu toplije, mirišljavije... ;)))

Biberče drago, nema drugi bazen :D
Taj šmeker nije mogao da skupi herca, jer ga nije ni imao.
Folirant.
Eto.
BibBib i tebi :)))