Posle kiše...

 

 

Vraćam se

sa maturske večeri,

raznežena rečima...

"Vi ste naša druga mama..."

Nadam se da nikada

neće zaboraviti

da sam ih svakoga dana

učila da budu ljudi...

Odzvanjaju potpetice

po vlažnom trotoaru.

Hodam lagano,

udišem svežu noć,

posle kiše.

Odjednom,

ti mi se uvlačiš u misli.

Nežnost tvog dodira

osećam svuda.

Tvoj smeh čujem.

U tvoj pogled uranjam.

Žurim ti u zagrljaj.

Znam da me čekaš.

I želiš.

Jer sam tvoja.

Uvek.

I zauvek.

Pošalji komentar ::

s :-))))

bravo bibi
bravo

:D

Sišao sa trešnje :D

mali električari ?
ha ha ha ha ha , pa struko mani ljude to je pod obavezno , kakvi će stručnjaci da budu ?
izvini al ja sam pristrasan po tom pitanju :)

bese jedna prilika gde se dalo primetiti koliko je vazno uciti ih da budu ljudi.uspelo ti je:)
.

zar bi ti mogla drugachije ?
:))

svaka čast na poklonima i slavlju da ih bude još puno...i mene čeka veselica u četvrtak ;-))) ili koja suzica ;-)))

divni su, želim ti puno sreće i sa novom generacijom u Septembru :)
i on je divan čim mu se raduješ :)

:) moja najstarija završava osmi, a najmlađa četvrti, obe učiteljice plaču, klinci standardno skupljaju za lančić... ode još jedna generacija

Setimo se svojih profesora mnogo kasnije..
a retko pomislimo koliko sebe su nam dali.
Valjda to najbolje znaju tvoja rodjena deca..
ipak se treba
popšteno prostrti..
Bravo Bibac.

Taj iznenadni prelazak, to vrludanje misli,
dok odzvanjaju potpetice,
sa jedne ljubavi na drugu,
moze samo iz punog srca.

a gdje si ti meni nestala, kumice!!!