Stigoh večeras iz Beograda, otvorih naslovnicu Mojbloga i samo što ne padoh u nesvest: BIBA U BEOGRADU :))))) Ovde vesti putuju brzinom munje :)))))
Da, bila sam u Beogradu kod ćerke, ali sam odavno želela da upoznam blog prijatelje iz Beograda i da se vidim sa onima koje sam ranije upoznala.
Prve večeri, Anči i njen muž, priredili su mi sjajan provod u kafiću "Nušić". Mislim da će sledeće fotke dočarati bar delić atmosfere o kojoj je Anči sve napisala na svom blogu :)))
Sutradan sam se videla sa "starim" prijateljicama sa Blogoya. Druženje sa njima je počelo posle podne u SKC-u, nastavilo se ručkom u "Poletu" , šetnjom Beogradom, kafom u Bulevaru, kolačima u "Pelivanu"... Već se odavno smrklo kad smo se razišle sa konstatacijom da nam je vreme bilo prekratko :)))
Sledećeg dana smo Miriam i ja pozvale prijatelje sa Mojbloga i Blogoya. Neki su došli, neki su opravdano bili odsutni, neke smo čekali skoro do ponoći ;) Ali, sve je bilo sjajno, šalili smo se, smejali... ponekad vodili žučnu raspravu o čistoti srpskog jezika... ponekad zabrinuto razgovarali o blogerima koje je bolest sprečila da budu sa nama... mame su se usput zabavljale crtajući sa najmladjima...
Sve u svemu, vidi se na fotkama radost što smo zajedno :)))
Sinoć je, kako Anči reče, bilo "veštičarenje" na Vračaru :))) Sastale se Anči, Biba i Lanči :))) Nedostajala nam je Frili i nedostajala nam je - baterija u fotoaparatu da se slikamo :((( Ali, ispratile smo goste i zatvorile kafanu, negde oko tri sata... malo pre svanuća :))))) Pa, veštice, eto ;)
Sve vreme sam bila presrećna što sam sa ljudima sa kojima sam se "našla" na blogu. I sve vreme mi je bilo žao što nemam telefonske brojeve od još nekih sa kojima bih volela da se vidim, ali pošla sam iznenada za Beograd, a kod ćerke nisam imala internet.
I da me koleginica nije zvala i rekla da je direktor zakazao sednicu Nastavničkog veća za sutra ujutru, još bih bila u Beogradu... Našla bih ja načina da pronadjem i ostale, ali to se sad odlaže za avgust, kad planiram ponovo da dodjem.
I ko kaže da smo se "navukli" na blog?!
Eto dokaza da se može bez njega i cela četiri dana... doduše u društvu blog prijatelja ;)
PS Sad se vi pitate koji su blogeri bili i ko je ko :))) Na prvo pitanje ću odgovoriti: Anagram, Lanna, Shejtan, ShArgaRePiCa, Anahrist, Miriam, Drvo, Ksenix, Sljivka, Planinar, Samojedino i ja. Na drugo ćete naći odgovor ako sledećeg puta dodjete i vi ;)
Pitao si da li smo za chat na Blogoyu, ili ne.
Umesto odgovora, evo mog posta koji sam objavila 1.08.2006.
Tu su i komentari.
Imam neodoljivu potrebu da nešto napišem. Prosto, moram! Ovde, na BlogOyu sam, tek, tri meseca, a mislim da se nisam bolje osećala u poslednje tri godine! :) Odjednom sam se našla u društvu divnih, pametnih, veselih ljudi, prepunih duha, koji su me izvukli iz osećanja očaja, u kome sam bila. Toliko ružnih stvari mi se desilo poslednjih meseci, da sam želela da me nema. Jedina svetlost su mi bila moja zlatna deca, ali ja, sama ja, bila sam na ivici... Sada mogu reći da sam uz vas, prijatelji dragi, ponovo pronašla sebe, svoje želje, svoj smeh...
A chat... E, to je posebna priča :))) Melem za dušu! Raj! Imam osećaj da se svake večeri okupljamo kao rod najrodjeniji, da razmenimo svoje radosti, ljubavi, tuge, svoje male i velike tajne, svoje iskrice duše i treptaje srca. Uživam u svakom napisanom retku i uvek se, nekako, s tugom opraštam...
Hvala ti, Viruse, još jednom, što si me doveo ovde. Hvala ti poglavice, ff, miriam, radee, vojo, ksen... ne, ne mogu sve nabrojati... Hvala što ste tu, što se družite sa mnom i što ste mi podrška...
Tako je, misty, smeh je ono pravo! :))))))))))))))))))
Ako onemogućiš prisluškivanje, obezbediš da samo registrovani članovi Blogoya mogu da udju na chat i skloniš shoutbox na neko vreme, mislim da će se ljudi opet družiti ovde, kao nekad :) Volela bih da Blogoye ponovo bude mesto prepuno duha i lepote, a chat mu samo može pomoći u tome :)
Privijala je uz sebe malu Ivanu, drhtavim prstima stežući krajeve razmotanih pelena. Suze su natapale dečju benkicu. Trčala je kao bez duše. Činilo joj se da čuje korake iza sebe… ili je to bilo ritmično udaranje u grudima, toliko jako i brzo da je ličilo na korake.
Opet ju je tukao. Ko zna koji put za poslednjih mesec dana, otkako se vratio s puta. Znala je da se nešto dešava, nešto ružno i teško po nju, ali nije želela o tome ni da misli. Pa zar se nije usprotivila ocu, govoreći mu kako joj nije bitno iz koje porodice je njen budući muž. Nije bitno što mu je otac siledžija i što tuče svoju ženu, ako zakasni i deset minuta sa pijace. Nije bitno što je kao devetnaestogodišnjak izbo nožem komšiju, koji mu je “ružno” pogledao sestru. To nije Zoran, to je njegov otac, kakve to veze ima?! Eh, kako je sada dobro znala o čemu joj je otac govorio.
Osvrtala se u strahu da će je svakog časa stići. Znala je da je brži od nje, a ona još nosi bebu u rukama. Uspela je samo da zgrabi tašnu i na bose noge obuje cipele. Za čarape nije imala vremena i sad je osećala kako žulj na desnoj nozi raste. Približavala se autobuskoj stanici i već pomislila kako je spas blizu, kad je kroz suze ugledala taksi, koji je proleteo kraj nje i zaustavio se na ulazu u stanicu, uz škripu kočnica. Stala je kao ukopana. Nije videla, ali je znala da je Zoran unutra. Za delić sekunde je skrenula udesno, utrčala u zgradu, preletela nekoliko stepenika i pozvala lift. Nije bila sigurna da li ju je video. Srce je besomučno tuklo, preteći da rasplače Ivanu, koja je gledala u mamu svojim krupnim očima. Imala je tek tri meseca, ali je sve do sad ćutala i Marija je pomislila kako dete sve oseća. Prigrlila ju je još jače i ne mogavši više da čeka lift, počela da se penje stepenicama. Tek na trećem spratu je zastala da oslušne. Ništa se nije čulo. Dobro je, pomisli i sede na stepenik. Suze su se i dalje slivale niz lepo lice, a drhtave ruke su raskopčale bluzu. Sreća da je imala dovoljno mleka, tako da je hrana za Ivanu bila obezbedjena.
Šta sad? Kuda? Znala je da ne sme napolje. Ne može na stanicu, ne može da uhvati poslednji autobus koji bi je odvezao kod roditelja. A šta bi i kod njih radila, kad nije završila fakultet… Nema posao, a oni i mladja sestra žive od jedne penzije.
Prolazili su minuti… sati… Ivana je spavala u njenom naručju, ali Marija je znala da će se rasplakati čim se probudi. Trebalo ju je presvući. Već je odavno pao mrak. Dobro je da su stanari zgrade koristili lift, inače bi je sram pojeo da je neko vidi tu, na stepenicama. Ivana se promeškolji u njenom naručju i otvori oči. Marija lagano ustade i spusti se do izlaza. Sa strahom pogleda napolje. Nigde nikoga. Jeziva tišina i hladna noć nateraše je da se sva strese. Nije imala ćebence za Ivanu i znala je da mora što pre negde, gde je toplo.
Koračala je tiho, moleći Boga da se Zoran ne pojavi odnekud. Ni sama ne zna kako se obrela na mostu. Reka je hučala ispod njih. Divlje i bučno. Ni delić sekunde joj nije bio potreban da pomisli kako će jednim potezom rešiti sve probleme. Primakla se ogradi i…
Stajala je iza Ivane, koja se ogledala u svojoj prelepoj venčanici. Postala je svesna da plače, tek kad su joj se suze slile niz vrat. Slike od pre dvadeset pet godina iznenada su se pojavile pred njenim očima i u strahu je pogledala u Branka, koji je uhvatio njen pogled. Prišao je i zagrlio je… Kao one noći, kad ju je ugledao na mostu… Spustio je poljubac u njenu prosedu kosu i pomislio kako ga je Bog imao u vidu kad ga je te noći poslao da proveri je li zaključao kancelariju. Bio je preumoran, sutradan je trebalo predati završni račun, ali se ipak vratio. Scena, koju je ugledao na mostu, naterala ga je da zaustavi auto, istrči iz kola i u poslednjem trenutku zagrli nežnu, vitku priliku sa bebom u naručju.
Ivanu će on predati mladoženji. On je njen Tata. Onaj, čije ime piše u njenoj krštenici, odavno i zauvek je otišao… u nekoj tuči…
Ne znam šta joj je to trebalo, kao da sam ja neki umetnik :)))
Ali, pošto ovde ne mora da se govori o sebi, već o onome što se radi na blogu, onda ok ;)
Zadatak, zapravo, glasi ovako:
1.Objavi slijedeća pravila:
2.Napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica o svom art worku – o onome što objavljuješ na blogu - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuhanju...
3.Na kraju imenuj novih 8 žrtava.
4.Otiđi na njihov blog i u komentaru im reci da su tagovani.
1. Dakle, pravila sam objavila.
2. 1. Čekaj sad da vidim šta ja to sve objavljujem na blogu… Hmmm… Ima svega :)))
Poezije, proze, fotografija, citata omiljenih pisaca, muzike koju volim… A najviše komentara :))))))) A u njima, najviše smeha… hihihihihihihihi…
Znači, ff, ti misliš da tu ima neke umetnosti?!
O, pa ti me samo voliš :)))))))
2. 2. Da me vidi moja mila majka, opet bi rekla kako sam neozbiljna (na tatu ;) )
A ona se celog života trudila da od mene stvori jednu ozbiljnu i vrednu osobu sa izraženim umetničkim sklonostima. Nije ni čudo, kad je i sama umetnik. Moja prva sećanja su neraskidivo povezana sa njenim slikama, beskrajno zanimljivim paletama, raznim posudicama i bezbroj različitih četkica. Naravno da sam i ja brljala i mrljala, ali sam najviše volela akvarel i crtež. Sve drugo mi je imalo neku težinu koja me nije privlačila. I sve se završavalo na školskim izložbama, jer nikada nijedan rad nisam poslala negde dalje, na neki konkurs. Nisam imala želju. Čak su mi smetali i moji radovi po školskim holovima, jer mi je uvek u pozadini bilo prisutno kako moji drugovi i drugarice misle da je to radila moja mama. A nije! Nikada nijednu jedinu tačkicu nije stavila na ono što sam ja radila. Uživala je da mi potura pod nos knjige o slikanju, vajanju… ilustrovane biografije poznatih slikara… ali sam ja najviše volela jednu ogromnu, lepo ilustrovanu, na finom papiru uradjenu knjigu: Istoriju umetnosti :)))
I tako, nikad od mene slikar ne postade… Ali da volim da gledam slike, da im uočavam vrline i mane… e, to baš volim i mislim da pomalo i znam :)))))
2. 3. Druga mamina velika ljubav, muzika, već se nekako lakše uvukla u mene :)))
Počev od prvog metalofona koji mi je kupila kad sam imala 3 godine, pa preko male, crvene ruske harmonike, kad sam imala 6, i onda velike plave čehoslovačke, kad sam imala 10 godina. Kad sam se upisivala u muzičku školu, profesor na audiciji je insistirao da sviram violončelo, jer je u meni prepoznao “izuzetan talenat koji je šteta trošiti na neke obične instrumente”. Ubedio je i moje roditelje, ali mene – jok! Ja sam htela samo i jedino klavir! Tu je još jednom došla do izražaja moja tvrdoglavost, ali i moja lenjost :))) Što bih se ja mučila sa violončelom, u onakvoj (:P) pozi, kad je lepše gospodski sesti za klavir i razmahati se ručicama, poneki put stisnuti pedalu… i uživati :))) I već pogadjate ko je svirao klavir u orkestru muzičke škole ;)))
2. 4. Mnogo godina kasnije, ono što sam oduvek radila – pevala, doprlo je do ušiju nekih osoba koje se razumeju u muziku, i tako sam “pod stare dane” sa svojom koleginicom pobedila na nekom takmičenju na Adi, pevajući moje omiljene ruske ciganske :))) Usledile su neke TV emisije, gostovanja u novogodišnjim programima, angažman na jednom predivnom malom, boemskom, splavu na Savi, gde je u uglu stajao klavir, a nas dve pevale za svoju dušu, bez mikrofona… u društvu poznatih beogradskih slikara, glumaca, radio i TV voditelja… običnih, divnih ljudi, koji su pevali sa nama…
2. 5. Jednog dana je jedna pesnikinja, tražeći muzičku podlogu za promociju svoje zbirke pesama, nabasala na nas dve “ciganke” :))) Posle promocije je nastalo veče poezije i muzike, gde sam ja neke svoje stihove stidljivo izgovorila. Nastalo je opšte čudjenje, jer niko nije znao da pišem još od gimnazijskih dana. Članovi Književnog društva su me odmah “vrbovali”, poslali moju “Reku” na neki konkurs i posle nekog vremena mi doneli nagradu sa njega. Meni sve to bilo čudno, nikad za sebe nisam mislila da sam neki pesnik :))) Od tada su objavili u nekoliko svojih zbornika mnoge moje pesme, nagovaraju me da objavim zbirku, ali… Nedostatak novca, moja lenjost… i za sada još ništa :))) Nije da neću, samo ne znam kad ću :)))
2. 6. E, onda sam pronašla Blog (hvala Mavericku, još jednom!) :))) Pravo mesto za moje škrabotine, jer se osim njih, tu divno druži, komentariše, smeje… Prvo je to bio Blogoye, pa Mojblog.hr i od prošlog leta Mojblog.co.yu :)))
Ti, ff, znaš svaki moj post, na sva tri bloga :))) I znaš da uživam u komentarisanju, više nego u pisanju. Jer ono što pišem je uvek ono što tada osećam, pa to i ne smatram nečim posebnim. Zato se uvek iznenadim kad mi stignu pohvale od ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, pre svega zato što cenim njihov rad. Kad me hvale moji prijatelji, koje sam u medjuvremenu ovde stekla, onda to pripisujem njihovoj ljubavi prema meni :))) Ali me komentar koji je ostavila Vi(neregistrovan) na mom prvom postu na MB, zaista preznojio :))) Jesam bila ponosna, onako, baš! :)))
2. 7. Fotografije koje ponekad postavim, kao one iz mog zavičaja, sa Oplenca, Palića, iz Praga, Bratislave, Budimpešte, Niša… ne smatram nekom umetnošću. One su tu da bi potkrepile post. Neke sam fotkala ja, neke moji prijatelji, a ja sam ih birala… :))) Mislim, fotke :))))) Prijatelji su već odabrani ranije :)))))
Sve ovo mogu da prepišem i za muziku koju sam postavljala na blog, bilo da je sa Esnipsa ili sa You Tube. Uvek u službi posta. Kao dopuna mojim stihovima, mojoj priči.
2. 8. I stigoh do osme tačke. Šta najviše radim na blogu? Komentarišem i smejem se :))) Inače, što je rekao Sani jednom, komentari su svojevrstan post pored posta, koji je predivan zato što ga pišu izuzetni ljudi, prepuni duha, i zato što jedan čovek nikada ne bi mogao da napiše takav post :))))))) Kroz komentare sam upoznala sjajne ljude na sva tri bloga, koji su mi postali prijatelji. I van bloga se čujemo, vidimo, uživamo u tome što smo se pronašli.
Au, bre, ff :)))
Nikad ovoliki post nisam objavila :)))))))
Ali, tebi sam morala odgovoriti na tagovanje, ti si jedna od mojih prvih prijateljica na blogu, moja duša, moja veštica i sestrica :)))))))
A i stoti post možda tako i treba da izgleda :))))))) Nema veze što ni on neće biti pomenut na naslovnici :P
Hihihihihihihihihihi...
3. I sad treba ja da tagujem 8 žrtava?! Uh…
Jedina dobra stvar je što se ja nisam osećala kao žrtva, pa se valjda ni mojih 8 prijatelja neće osećati tako :)))
Dakle, ako hoćete, a ne morate, o svojoj umetnosti napišite ponešto:
Mirka, Drvce, Yinki, Srnče, Ly, Sani, Vojice, Oli… i svako ko još želi da se igra :)))
4. E, sad odoh i na vaše blogove, da vas obavestim :P ;)))))
Je l’ sve po protokolu, ff?
Mama će biti ponosna što sam zadatak obavila do kraja ;)))))))
Da te povučem u sneg i napravimo dve "figure" jednu pored druge...
Da li sam sebična, ako poželim da zajedno gledamo film i posle diskutujemo zašto je On mislio da ga Ona nikada neće voleti, a Ona sakrivala svoju beskrajnu ljubav da ne bi opet bila povredjena...?
Ako poželim da ti se osmehnem kroz poluspuštene trepavice, dok tonem u san...
Ako poželim da se ujutru moji prsti pronadju sa tvojima ispod pokrivača...
Da li sam nevaspitana, ako te zovem u kasno veče i rano jutro, samo da ti čujem glas?
Da me prekriješ svojm rečima...
Da me okupaš smehom...
Da budem tvoja orhideja...
Ona nežna, koja dugo traje samo ako je voliš i čuvaš...
Da li sam sebična, ako poželim da me u Novogodišnjoj noći tvoje ruke povedu na podijum, dok Štrausov Dunav plovi kroz moje vene?
Ako poželim da ti ostavim poklon ispod jelke, dok se miris jutarnje kafe nestašno provlači kroz odškrinuta vrata kuhinje i stiže lagano do kreveta pre tvojih koraka...
Da li sam dosadna ako želim da ti ispričam sve svoje tajne?
Sve svoje male nestašluke...
Sve svoje strahove i tuge...
Da li sam sebična, ako poželim da me sebično čuvaš?
Da li sam nevaspitana ako želim da me zoveš sa prvom zvezdom i prvim jutarnjim zrakom, samo da mi čuješ glas?
Da li sam dosadna, ako želim da mi ispričaš sve svoje strahove i tuge?
Da li je potrebno da ti kažem koliko si mi potreban i koliko to isto želim da čujem od tebe?
U treperavom mraku, uz Ianovu flautu, privlačiš me k sebi. Ah, taj parfem! Stisnuti jedno uz drugo, njišemo se... Želja da se nešto desi, nešto snažno i posebno, uvlači me još dublje u tvoj zagrljaj. Osećam da su sve oči uprte u nas. Sigurnim korakom vodiš me kroz masu na podijumu. Ti, zbog koga su mi sveske iscrtane probodenim srcima. Ti, zbog koga sam prestala da sanjam jutro na moru i galebov let. Ti, zbog koga su sve devojke ovoga grada počele subotom dolaziti u disko. Ne pitam zašto si prišao baš meni, zašto si me bez reči uzeo za ruku i poveo. Znao si da će samo drhtaj tela pokazati nevericu, ali da ću poći za tobom. Znao si da će mi oči zasijati i prosuti zvezdice svuda unaokolo. Sviraj, Ian, sviraj brže! Jače! Sviraj onako kako krv struji mojim telom, kako se njegove ruke sve čvršće obavijaju oko mene! I onda, dodir usana... Nežno... Kao šapat vetra... I prestalo je da treperi svetlo na plafonu. I nestale su senke oko nas. Raspukli nar cedi se niz usne... Ruke u kosi... Ruke na licu... Ljubavlju obojen san... Sviraj, Ian!
Hodala je lagano u svojim "rimljankama" isprepletanim oko listova. Još jedno "wou" začulo se negde sa strane. Nije se okrenula. Duga kosa slivala se u slapovima niz ledja, sve do tanušnog struka. Nije bila svesna svog izvajanog tela na dugim prelepim nogama. Šorc zategnut preko bedara, majica sa likom Che Guevare - suveniri sa radne akcije u Nišu, i nehajno prebačena platnena torbica preko ramena. Približavala se gradskom bazenu, a srce je sve brže tuklo. Znala je da će i On biti tamo. On, koji je na akciji pisao pesme samo njoj. Koji je uz logorsku vatru sedeo držeći joj glavu u krilu i provlačeći prste kroz njenu kosu. On, koji je šaputao najnežnije stihove i pevao najlepše pesme, prebirajući po žicama gitare. Drugi su uzdisali za njom, ali ih ona nije čula. Drugi su je sanjali, ali ona to nije znala. Drugi su se utrkivali da joj pomognu, dok je lopatama izbacivala zemlju iz iskopanih kanala, a ona se samo ljubazno osmehivala. Oči su joj bile okrenute uvek u njegovom pravcu, osmeh lebdeo na usnama dok ga je posmatrala, srce pevalo samo jednu pesmu: "Poljubi me..." Čekala je marendu, da joj On otvori konzervu, dok je ona od poklopaca kiselog mleka pravila "kašičice" sebi i njemu. Poljupcima su skidali mrvice i tragove mleka sa brade. Za vreme ručka nije mogla da jede, jer ju je gledao pravo u oči, svojim nestašnim pogledom iza dugih trepavica. Nije jeo ni on. Popodnevni odmor su pretvorili u pisanje zidnih novina, crtali "bisere" sa trase i smejali se kao deca. Osećala je neizmernu radost pri samoj pomisli na njega i lebdela, ne osećajući umor. Poslednjeg dana, na akciji je vladala nekakva čudna užurbanost, tiha i tužna. Opraštali su se brigadiri, a to je najtužniji dan na akciji. Ispisivale se adrese, razmenjivali brojevi telefona, klizile suze... On je pakovao stvari ćuteći. Stala je pored njega, pokušavši da mu dodirne ruku. Zastala je. Nije se okrenuo. Nije pogledao u njene nasmejane oči. Pretrnula je. Šta se desilo? Vraćaju se kući, u svoj grad. Čitavo leto je još pred njima, do fakulteta. Imaće vremena za sebe, za svoju ljubav... "Mikice?" U glasu se osetio prizvuk strepnje. Ćutao je. Prošla je sa druge strane, pružila ruku. Nije se ni pomerio. Vrhovima prstiju je dotakla njegovo lice. Zatvorio je oči i zgrčio šake. Odmakla se i sa nevericom ga posmatrala nekoliko trenutaka. Onda su krenule... nekontrolisano... kao reka... Ne seća se ko joj je pomogao da spakuje torbu. Ni ko ju je odneo do autobusa. Ne seća se ni sa kim je sedela u povratku. Samo je bila bolno svesna da se jedan dvorac, u kome je bila princeza, srušio uz tresak i samo se pitala "Zašto?" ..................................................... Prošla je kroz kapiju i pokazala ulaznicu za bazen. Žamor i pljuskanje vode su se na tren utišali. "Eh, da si moja..." začulo se odnekud. Lagano je prelazila pogledom unaokolo, želeći da vidi samo jedno lice. Krenula je izmedju ležaljki ka prostoru sa suncobranima. Levo, uz ogradu, prepoznala je izvajano telo, okrenuto ledjima. Nečije ruke su ga grlile. Preko njegovog ramena su se smejale oči koje je tako dobro poznavala. Iz njenog paviljona, iz iste sobe, sa susednog kreveta. Ispod naočara za sunce, skotrljala se, izdajnički...
Prošle sedmice sam sa ćerkom putovala u Prag. Da vidimo usput Bratislavu, a u povratku Budimpeštu. Ne mogu još da sredim utiske, milion slika, bezbroj podataka... Ipak za ova tri grada treba više od pet dana. No, šta je, tu je :) Možda sledeći put bude više novca u našem novčaniku, pa ostanemo duže :)
Bratislava, nepravedno zapostavljena u odnosu na brojne turističke centre Evrope, ušla nam je u srce neprimetno, svojom blagošću i stidljivom lepotom. Prelepa zdanja, besprekoran hotel, divni restorani, neobična, ali zanimljiva i ukusna kuhinja... Kapućino sa cimetom, sunčane ulice, od kojih svaka ima neku svoju zanimljivost... Pogled sa tvrdjave na Dunav, u daljini Austrija i Češka... Napustili smo je sa nadom da ćemo se uskoro ponovo sresti.
Prag. Jedan od pet najlepših gradova Evrope. S pravom! Još da se nisu svaki čas smenjivali sunce i kiša, bio bi još lepši. Praški dvorac na Hradčanima, Katedrala Sv.Vita, Stara Kraljevska palata, Vladislavova Dvorana, Bazilika Sv.Djordja, Karlov most na Vltavi, Starogradski trg sa astronomskim satom "Orloj", Vaclavske namjesti, Nacionalni muzej... Ali, Prag je jedinstven i po nečemu, bolje reći Nekome, što ostala četiri grada prve petorke nemaju: samo on ima Miru, tačnije @miriam :)))
Pre godinu i po dana, kad sam napisala svoj prvi post, bila je medju sedmoro ljudi koji su mi ostavili komentar. Napisala je: "Dobro nam došla :) " Još se nisam ni osvestila, a već sam bila na njenoj listi prijatelja i ona na mojoj. Razmenjenih bezbroj poruka na blogu i chatu, upoznavanje uživo na blog-skupu, druženje i ovog leta kad je iz Praga došla u zavičaj...
Stajala je ispred hotela kad smo stigle, iako joj nismo rekle u koliko sati. Zvala nas kad smo bile oko Brna i izračunala. Nasmejana i lepa, željna da što pre pokaže sve lepote svoga doma i svoga grada. Trebalo bi da napišem još jedan post samo o tome gde me je sve vodila, šta sve pokazala, koliko ljubavi i pažnje poklonila za ta dva dana. Lolku i Joleta malo vodila sa nama, a onda ih na čuvanje dala tati (D. hvala!), kako bismo nas dve (moju ćerku je "preuzela" njena drugarica koja studira u Pragu) mogle da se provedemo, onako, za svoj groš. Bolje reći za njen groš, jer mi nije dala da potrošim ni jednu jedinu krunu :)
Mirka, hvala ti!
Ti si jedno veliko srce!
I, na kraju Budimpešta. Sa svojim mostovima, bulevarima, trgovima, sa nezaobilaznom ulicom Vaci (gde nadjoh svoj omiljeni parfem, za kojim sam bezuspešno tragala dve godine). Sa neizbežnom noćnom vožnjom Dunavom, sa Citadelom, sa našom Ambasadom (koju Dučić dobi na poklon od svoje ljubavnice), sa Trgom heroja...
Eto. Pokušah da vam dočaram delić lepote koju ispijah ovih dana. Još se nisam otreznila :))) Previše je to lepote za kratko vreme :)))
Pored EXITA i STONESA, protekli vikend je obeležio još jedan VAŽAN dogadjaj ;)))
Mirina i moja želja da se vidimo i popijemo kafu u Bg, prerasla je u trodnevno druženje sa prijateljima, blogerima iz Beograda, Čačka, Požarevca, Kuršumlije, Republike Srpske, Crne Gore i, naravno, iz G.Milanovca i Praga :)))
Ne može se dočarati sva ona lepota druženja, smeh, priče, nenapisani postovi uživo...
Zato se nadam da će administratori Blogoya uskoro organizovati BLOG-SKUP, gde ćemo se ponovo družiti i gde će doći još prijatelja sa Blogoya.
Evo nekoliko fotografija, uz napomenu da su pojedini želeli da ostanu anonimni, rekoše da ne vole kameru, što sam morala ispoštovati :)
Nazdravljalo se tu raznim dogodovštinama, izmedju ostalog i Šejnovom diplomiranju :)
Mmmm... Pivo sa borovnicom :)))
Ali, nije se sve moglo popiti, tako da su na kraju ostale pune čaše...
I kako kaže naš narod: "Nema dosta dok ne osta" :)))
Najviše na svetu mrzim kradju, prevaru, laž!!!
I svoju decu i svoje djake učim poštenju i borim se da u njih usadim prave vrednosti.
Znam da je mnogo što-šta poremećeno u ovoj našoj zemlji, i ne samo u njoj.
Ali, baš zato, svim snagama se borim za lepši i pravedniji svet!
I pre nekoliko minuta naletim ovde, na Blogoyu, na kradju mojih sopstvenih stihova, koje sam objavila kao Woodland na Mojblog.hr.
I poludim, naravno!
Dakle, draga moja @amore, neka ti služi na čast!
Prepisala si dve moje pesme, a sad verujem i da si ostale ukrala od nekoga.
Okreni se pisanju sopstvenih stihova ili tudje citiraj, sa naznakom odakle si ih uzela.
Biće mnogo lepše i poštenije.
A, sad odoh da prošetam, jer me ovo baš, baš iznerviralo!
Na prvo pitanje ću odgovoriti: Anagram, Lanna, Shejtan, ShArgaRePiCa, Anahrist, Miriam, Drvo, Ksenix, Sljivka, Planinar, Samojedino i ja. Na drugo ćete naći odgovor ako sledećeg puta dodjete i vi ;)
