I opet, krug se nastavlja, jos jedan dan polako odlazi, odmice nevesto svojim nogama sacinjenim od poslednjih zlacanih zraka koje sunce baca na moj prozor. Stojim, utonula u secanja, uspomene i osecaje, a opet savrseno budna i fokusiram se na jednu jedinu stvar koju mi ovaj dan ostavlja u amanet - tebe. Ne usudjujem se da ti izgovorim ime. Samo ga osecam, kako se pomalja iz podsvesti i nezno prelazi cudnim putanjama mog uma, kao sto stidljivi lahor miluje prvu majsku ruzu koja se tek rascvetala.

I dok mi pred sklopljenim ocima prolaze reci i slova tvog imena, u meni cveta ljubav; nesto strano i jos uvek nepoznato, nesto apstraktno a opet personifikovano, nesto sto pulsira, raste kao testo i urusava se kao kula od karata, i istovremeno volim i mrzim to sto se desava. Boli i prija u isto vreme.

Zar nisu ljubav i bol jedno isto? Dva kraja iste grane? Oni koji cene bol, unutrasnju, grubo nazvani mazohisti, zar nisu oni potpuno istog kova kao i oni koji ljubav slave, uzdizu na pijadestal i bespogovorno joj se pokoravaju? I da jeste tako, to nije nista sto bi zasluzilo prezir i gnusanje. Svako ko ume da voli, da svoju srecu podredi tudjoj i da uziva u svojoj patnji ako zna da je neko koga voli, uprkos tome srecan, je pomalo mazohista. I ta toplina koja mi se razliva po jagodicama prstiju, toplina koja savrseno interpretira osecaj tvoje koze pod mojim rukama, je cist, zabranjen uzitak koji moja savest bedno i sebicno dozvoljava srcu da bi, makar na sekund, udahnulo vazduh nekog drugog, srecnijeg sveta, sveta u kome si ti, posto tebe ne smem da imam. I onda je bol zbog tog saznanja, samo dokaz da te volim, da u sebi nosim trunku mazohizma jer uzivam u postojanju tog bola koji mi otkriva neke neispitane sfere i dubine mojih osecanja. Tako je tesko, a i tako neizmerno lako voleti!

I na kraju, samo hodamo u krug, gledamo se a ne ljubimo, zelimo se a ne grlimo. I opet, neki novi dani, neka nova jutra, neke cudne noci, ponavljaju ciklus, misli teku elipsasto, a svakog novog trena osecanja rastu. Slavim bol, velicam je, srecna sam jer je ima, srecna sam zbog tebe, a opet patim jer znam sta nosi ovaj zalazak sunca, sta mi obecava, nista drugo nego noc punu nemira, kao i svaku drugu, koja ce me pustiti da ponovo prizivam svetlucava slova tvog imena. I dok jutro bude smenjivalo dan, tiho cu plakati ali te necu spomenuti. Previse, previse te volim....