Htela sam nocas nesto da ti pricam, mozda bi to bilo vazno, a mozda su to bile same besmislice, ali vise ne znam, nestale su mi sve reci, svi opisi, sve apstrakcije kojima bih se izrazila, a ne umem da ih vratim.

Ne secam se tacno trenutka kada sam shvatila da sam ostala zarobljena u jednom pokretu, negde stojim na ivici i otezem beskonacnu pauzu izmedju dva udisaja da bih, makar na tren, dotakla zlatne dveri prostora gde su sve moje misli iznenada postale nistavilo. Vrat mi je jos ukocen od ledenih pogleda, masiram ga lagano, kruznim pokretima i najzad nalazim onu malu, iritirajuce pulsirajucu tacku kod treceg prsljena, epicenar psihicke i fizicke boli. Oklevam malo pre nego sto je pritiskam i pustam da mi pred ocima eksplodira crvena boja iznenadne reakcije, kao neki mali, vristeci, nedefinisani svetlucavi oblici koji me iznenada vracaju u trenutak totalne realnosti i samospoznaje.

Trgem se i onda shvatim da je ova soba, tamnica ogranicena sa cetiri zida, jezivo hladna, mracna i prazna. Sem mene, tinjajuceg plamena zivota i bednog odsjaja elektricne svetiljke koja deluje skoro bolno romanticno u praznini, nema nikoga u prostoru i vremenu.

Sve je laz, kao da odzvanja iz praznog, dok posmatram kako se skupljaju nemiri po coskovima sobe. Sve je laz, i ova noc je laz, i ove reci su laz, nisu moje, proklete su! I papir je laz, i vreme je laz, iako me samo zavarava svojim dosadnim migoljenjem i curenjem kao pesak kroz dlanove. Nervozni prsti onda pocinju da pletu niti sna, vezuju ih u cvrst cvor kako se nikada ne bi urusila iluzija o svetu i coveku. To mora da prestane! Pogledaj se samo, bedni pripadnice propalog drustva! Kuda nameravas sa tim mislima? U bolju buducnost?

Soba jos uvek odzvanja od besnih, pigusenih, prepuklih krikova podsvesti za koju nisam ni znala da postoji. Pogled mi se lagano zamucuje i brzo odmahnem glavom da sredim konfuziju misli, koje nocas teku lakse, brze i buntovnije nego ikada do sada.

Tisina tako neprijatno pada na moje sanjive trepavice, nelagodno, kao neka glasno izgovorena nepristojna rec. Prestalo je, iznenada shvatim. Prestao je uznemirujuci vodopad misli koje se nisam usudila da zapisem, oluja je prosla, svanuce dan iako cu ja mozda jos biti u ovoj noci. Belicasto svetlo novog i nepoznatog ce zapljusnuti obale uma koji ce zadrhtati od lepote i odnekud ce naici i izgubljene reci. One prave, one najlepse. Stizace, nizace se kao suncevi zraci, jedna za drugom, izvojevace pobedu nad haosom koga cu tako lako stresti sa koze i kose i ocistiti ga ispod noktiju crvene boje, u cast srece. Bice carobno i tu cu biti ja, tragacu za sustinom svih onih ideala kojima sam se nepromisljeno i lakomisleno predavala u proslosti, koju cu, pak, okameniti u samo jedan trenutak i zakopati negde duboko u sebi.

Htela sam nocas nesto da ti pricam. Ne ide mi bas, razocarana sam nestankom svih ideja i inspiracije koje sam vec u minuloj sekundi cvrsto drzala u rukama. Ko zna da li ce se sve to vratiti, ukoliko budem zasla dovoljno duboko u jezgro oraha mog postojanja i izvucem na povrsinu sve sto je sastavni deo mog duhovnog JA. Mozda te tamo i pronadjem, u nekom mracnom, memljivom hodniku svesti. A onda... pa noc je dugacka, ima vremena, zar ne?