Jos jedna noc lagano odlazi, ledena, neljubazna i puna kise,

jos jednom  me Mesec neumitno napusta,

ostavlja srce da setno uzdise.

Jos jedna ponoc satkana od ocaja, bolnih secanja i mirisa vlati,

ceznjivo kuca u mraku stari sat,

sta li nosi dan, ko li ce to znati?

Jos jedna noc, tek jedna u nizu, a opet je misli cuvaju i paze,

crna kapljica u okeanu suza,

jos jedna noc, a mnoge tek dolaze.

Jos jedna ponoc i trag u vremenu uklesan je zauvek izmedju cetiri zida,

taj talas u dusi sto nosi tvoj lik,

opet u meni nesto lomi i kida.

Jos jedna noc i ja te opet volim, stidljivo i strasno, ali na jedan tren,

jer ce nova zora doneti i suze

cuvane u secanju na tvoj pogled snen.

Jos jedna je ponoc, a meni nema mira, uzaludno zovem u pomoc miran san,

duboko u meni, istina je gorka,

oci ce mi sklopiti tek blistav i nov dan.

Ledena je ljubav tako duboka i crna, u vrtlogu tom tvoj pogled me prati,

sa kapima kise nestaje i nada,

jos jedna noc odlazi, nikad da se vrati......

I opet, krug se nastavlja, jos jedan dan polako odlazi, odmice nevesto svojim nogama sacinjenim od poslednjih zlacanih zraka koje sunce baca na moj prozor. Stojim, utonula u secanja, uspomene i osecaje, a opet savrseno budna i fokusiram se na jednu jedinu stvar koju mi ovaj dan ostavlja u amanet - tebe. Ne usudjujem se da ti izgovorim ime. Samo ga osecam, kako se pomalja iz podsvesti i nezno prelazi cudnim putanjama mog uma, kao sto stidljivi lahor miluje prvu majsku ruzu koja se tek rascvetala.

I dok mi pred sklopljenim ocima prolaze reci i slova tvog imena, u meni cveta ljubav; nesto strano i jos uvek nepoznato, nesto apstraktno a opet personifikovano, nesto sto pulsira, raste kao testo i urusava se kao kula od karata, i istovremeno volim i mrzim to sto se desava. Boli i prija u isto vreme.

Zar nisu ljubav i bol jedno isto? Dva kraja iste grane? Oni koji cene bol, unutrasnju, grubo nazvani mazohisti, zar nisu oni potpuno istog kova kao i oni koji ljubav slave, uzdizu na pijadestal i bespogovorno joj se pokoravaju? I da jeste tako, to nije nista sto bi zasluzilo prezir i gnusanje. Svako ko ume da voli, da svoju srecu podredi tudjoj i da uziva u svojoj patnji ako zna da je neko koga voli, uprkos tome srecan, je pomalo mazohista. I ta toplina koja mi se razliva po jagodicama prstiju, toplina koja savrseno interpretira osecaj tvoje koze pod mojim rukama, je cist, zabranjen uzitak koji moja savest bedno i sebicno dozvoljava srcu da bi, makar na sekund, udahnulo vazduh nekog drugog, srecnijeg sveta, sveta u kome si ti, posto tebe ne smem da imam. I onda je bol zbog tog saznanja, samo dokaz da te volim, da u sebi nosim trunku mazohizma jer uzivam u postojanju tog bola koji mi otkriva neke neispitane sfere i dubine mojih osecanja. Tako je tesko, a i tako neizmerno lako voleti!

I na kraju, samo hodamo u krug, gledamo se a ne ljubimo, zelimo se a ne grlimo. I opet, neki novi dani, neka nova jutra, neke cudne noci, ponavljaju ciklus, misli teku elipsasto, a svakog novog trena osecanja rastu. Slavim bol, velicam je, srecna sam jer je ima, srecna sam zbog tebe, a opet patim jer znam sta nosi ovaj zalazak sunca, sta mi obecava, nista drugo nego noc punu nemira, kao i svaku drugu, koja ce me pustiti da ponovo prizivam svetlucava slova tvog imena. I dok jutro bude smenjivalo dan, tiho cu plakati ali te necu spomenuti. Previse, previse te volim....

Dan me je prevario svojim neznim treperenjem, vrtenjem ukrug i nervoznim svetlucanjem leptira koga sam sanjala prethodne noci. Vreme se pretvorilo u kocku leda, koja ce se otopiti samo ako u nju utisnem vreli poljubac, i ono ce se shishteci osloboditi i ponovo ce poteci surova realnost dobro uhodanog zivota, pa neka onda ostane zaledjeno, makar jos malo. Listam stranice neke stare knjige, udisem miris pozutele hartije ali u svezem prolecnom vazduhu naslucujem tracak nepoznatog, neceg jos nedozivljenog koje me neodoljivo privlaci, i mesa se sa aromom poznatog, starog i bezbroj puta predjenog. Vreme je za promenu. Vreme je za novu avanturu u kojoj cu dozivivljavati zivot bezbroj puta i svaki put na novi nacin. Vreme je za ruze, za tresnje, maslacak... Vreme je za gejzir ljubavi. Kucnuo je trenutak da izadjem iz stare kosulje i zbacim proslu godinu sa sebe, odenem se u oblake, pletem vencice jednostavne srece i neizrpne zelje na novim, blistavim jutrima. Vreme je da stanem ispod blagog sunca, rasirim ruke, sklopim oci i pustim da mi vetar sapuce price o buducim prolecima i udahne mi zivot koji je u meni privremeno zamro tokom ledene zime samoce. Ko zna, ako dovoljno jako verujem, mozda i poletim....

Htela sam nocas nesto da ti pricam, mozda bi to bilo vazno, a mozda su to bile same besmislice, ali vise ne znam, nestale su mi sve reci, svi opisi, sve apstrakcije kojima bih se izrazila, a ne umem da ih vratim.

Ne secam se tacno trenutka kada sam shvatila da sam ostala zarobljena u jednom pokretu, negde stojim na ivici i otezem beskonacnu pauzu izmedju dva udisaja da bih, makar na tren, dotakla zlatne dveri prostora gde su sve moje misli iznenada postale nistavilo. Vrat mi je jos ukocen od ledenih pogleda, masiram ga lagano, kruznim pokretima i najzad nalazim onu malu, iritirajuce pulsirajucu tacku kod treceg prsljena, epicenar psihicke i fizicke boli. Oklevam malo pre nego sto je pritiskam i pustam da mi pred ocima eksplodira crvena boja iznenadne reakcije, kao neki mali, vristeci, nedefinisani svetlucavi oblici koji me iznenada vracaju u trenutak totalne realnosti i samospoznaje.

Trgem se i onda shvatim da je ova soba, tamnica ogranicena sa cetiri zida, jezivo hladna, mracna i prazna. Sem mene, tinjajuceg plamena zivota i bednog odsjaja elektricne svetiljke koja deluje skoro bolno romanticno u praznini, nema nikoga u prostoru i vremenu.

Sve je laz, kao da odzvanja iz praznog, dok posmatram kako se skupljaju nemiri po coskovima sobe. Sve je laz, i ova noc je laz, i ove reci su laz, nisu moje, proklete su! I papir je laz, i vreme je laz, iako me samo zavarava svojim dosadnim migoljenjem i curenjem kao pesak kroz dlanove. Nervozni prsti onda pocinju da pletu niti sna, vezuju ih u cvrst cvor kako se nikada ne bi urusila iluzija o svetu i coveku. To mora da prestane! Pogledaj se samo, bedni pripadnice propalog drustva! Kuda nameravas sa tim mislima? U bolju buducnost?

Soba jos uvek odzvanja od besnih, pigusenih, prepuklih krikova podsvesti za koju nisam ni znala da postoji. Pogled mi se lagano zamucuje i brzo odmahnem glavom da sredim konfuziju misli, koje nocas teku lakse, brze i buntovnije nego ikada do sada.

Tisina tako neprijatno pada na moje sanjive trepavice, nelagodno, kao neka glasno izgovorena nepristojna rec. Prestalo je, iznenada shvatim. Prestao je uznemirujuci vodopad misli koje se nisam usudila da zapisem, oluja je prosla, svanuce dan iako cu ja mozda jos biti u ovoj noci. Belicasto svetlo novog i nepoznatog ce zapljusnuti obale uma koji ce zadrhtati od lepote i odnekud ce naici i izgubljene reci. One prave, one najlepse. Stizace, nizace se kao suncevi zraci, jedna za drugom, izvojevace pobedu nad haosom koga cu tako lako stresti sa koze i kose i ocistiti ga ispod noktiju crvene boje, u cast srece. Bice carobno i tu cu biti ja, tragacu za sustinom svih onih ideala kojima sam se nepromisljeno i lakomisleno predavala u proslosti, koju cu, pak, okameniti u samo jedan trenutak i zakopati negde duboko u sebi.

Htela sam nocas nesto da ti pricam. Ne ide mi bas, razocarana sam nestankom svih ideja i inspiracije koje sam vec u minuloj sekundi cvrsto drzala u rukama. Ko zna da li ce se sve to vratiti, ukoliko budem zasla dovoljno duboko u jezgro oraha mog postojanja i izvucem na povrsinu sve sto je sastavni deo mog duhovnog JA. Mozda te tamo i pronadjem, u nekom mracnom, memljivom hodniku svesti. A onda... pa noc je dugacka, ima vremena, zar ne?

U praskozorju istine gde se ljubav suncem zove,

krije se prestrasena ptica cija dusa ima obris mojih misli.

Tamo negde iza dodira, gde se krik neznosti jos uvek prelama kroz prizmu srece,

ako je nadjes uspavanu,

probudi je pricom o pravdi.

Mozda joj je samo tesko da veruje u ljude...

  Ti si moj trenutak i moj san
   i sjajna moja rec u sumu
   i samo si lepota koliko si tajna  
   i samo istina koliko si zudnja.

   Ostaj nedostizna, nema i daleka
   jer je san o sreci vise nego sreca.
   Budi bespovratna, kao mladost.
   Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

   Srce ima povest u suzi sto leva,
   u velikom bolu ljubav svoju metu.
   Istina je samo sto dusa prosneva.
   Poljubac je susret najlepsi na svetu.

   Od mog prividjenja ti si cela tkana,
   tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
   Ti bese misao moja ocarana,
   simbol svih tastina, porazan i leden.

   A ti ne postojis, nit' si postojala.
   Rodjena u mojoj tisini i cami,
   na Suncu mog srca ti si samo sjala
   jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

                                           Jovan Ducic

Onog dana kada se probudis sa blistavim osmehom na usnama,

kada ti se cini da je kisa napolju samo muzika specijalno za tvoje usi,

da je snazan vetar samo preneseni dodir njenog milovanja na tvoj obraz,

znaces da vredi ziveti, pa makar umrli nalazeci tome smisao,

jer vredi kada druge time usrecimo.

Kada hodas po paperjastim oblacima,

osluskujes ritam sopstvenih koraka,

vidis da se u tvoju senku uplela jos necija, manja,

osetis dasak svezine i dobro poznati miris parfema,

tad shvatis da svoje srce vise ne mozes celo samo za sebe zadrzati,

i svidja ti se osecaj, jer vredi voleti zbog njega.

Ako ti se ucini kao da plovis a jos uvek samo hodas,

postanes bice od svetlosti,

endorfin prokljuca u venama na pomen njenog imena,

osetis se tako mocnim kao da ces se rasprsnuti,

zelis da se rasprsis na hiljade delica i postanes univerzum,

onda da se spojis sa njenim delicima i ostanes tako zauvek,

tada znaj da vredi ziveti.

Vredi zbog svake nove zore koju drugacije vidis,

zbog svake lude noci za koju je ona kriva

a ne mozes da joj sve to kazes u lice,

vredi zbog belih golubova

koji ce joj odneti tvoje poljupce kada bude bila daleko,

vredi zbog snova koje dopola odsanjas ti, a ona ih nastavlja,

zbog jastuka koji ujutru mirisu na njenu kosu,

malog ujeda na vratu boje njenog najdrazeg karmina.

Vredi ziveti samo zbog njenog glasa,

opije te brze i od najjaceg vina,

kada dok hodate zajedno ulicama buducnosti,

tiho te uhvati za ruku i sapne da te voli....

Kad padne noc, tama je svud,

kad osetim da moje srce nema vise kud,

ja pomislim na tebe i tvoj osmeh blag,

tako si mi drag, zar to ne shvatas?

Kad mesec i ja smo vec tu,

pozelim da si mi vise nego samo drug,

tad sklopim ruke tiho na samo jedan cas,

i molim se za nas, da cujem tvoj glas.

Da mi kazes da sve je u redu, sve,

da mi sapnes da tajno ti volis me,

da mi pricas o suncu i zvezdama,

al nestaje iluzija, mesec ne odgovara,

i ostajem samo ja....

Ova pesma ima i uradjenu muziku, a kada bude bila snimljena, bice postavljena na blog, pa cete moci da uzivate u harmoniji glasova moje sestre i mene....

Ti si stranac, ne poznajem te,

al opasan si po srce moje,

nateraces ove usne,

da pozele da budu tvoje.

Jos uvek si stranac, a cini se da te

sudbina namerno na moj put nosi.

Kazi mi onda, razresi dilemu,

da saznam za tebe, konacno, ko si?

Mora da si pisac, jer govor ti je knjiga,

poznajem ga dusom po magicnom zvuku,

cinis me da zelim da sam olovka tvoja,

pa da me nikada ne ispustis iz ruku.

Mora da si slikar, tvoj osmeh je slika,

bez njega bi moj svet izgubio boju,

ah vec ludo zelim da sam kicica mala,

pa da tako zasluzim svu beskrajnu ljubav tvoju.

Mora da si pesnik, jer tvoj pogled je poezija,

spektar osecanja, toplina i dar.

Vidis li da zudim da sam tvoja rec,

da ti vecno predam sav svoj poetski zar!

Mora da si muzicar jer osecam tvoj ritam,

zvuk ustreptalog srca kroz vatrenu noc,

dozvoli mi onda da budem tvoja nota,

odsviraj me sad, kad ti dajem svu moc.

Ali znam, strance, to su samo pusti snovi,

tebi je u mislima sada drugi neko,

zasto onda cinis da te nocas zelim,

da te strasno ljubim, iako si daleko?

Sanjala sam nocas, tebe i mene, kako igramo sah. Bili smo u prostoriji hladnih zidova, bez prozora, a tamu gustu kao testo je jedino razbijao lagan i nezan odsjaj lampe koja je svetlela crveno. Ti i ja, suoceni za stolom, mala sahovska tabla izmedju nas, a u vazduhu neverovatna napetost, energija i vrela zelja. Ja crno, a ti belo, andjeo i djavolica u medjusobnom nadmudrivanju.

Pogledao si me onako. Tvoje prelepe, andjeoske oci su dobile neki poseban, gladan izraz i potonule u mojim ocima, kao da u trenutnku zelis da srusis sto, prevrnes figure i posegnes za mnom da bi se uverio da nisam samo iluzija, da se necu raspsiti u milion paperjastih oblaka kada vrhovi tvojih prstiju probude zmarce na mojoj kozi. Nekim iracionalnim delicem tela sam zarko zelela da to i ucinis, ali previse je kvadratica bilo izmedju nas. Ja sam bila na potezu, uvek ja, kraljica je bila bezbedna u svom zamku od pesaka, a ja sam i dalje cekala i osluskivla tromo, pospano kuckanje starog sahovskog casovnika...

Potez, pauza, pogled, potez, pauza i opet pogled. Ti si svom silinom napadao moju tvrdjavu, hteo si da pobedis, da slavis ove veceri, da me osvojis, a ja sam bila tako umorna, na koncu da odustanem i zaspim, a najsladje bi bilo zaspati u zenici tvoga oka, uljuljkana ritmovima tvoga srca. Ali ipak, nisam odustala. Boriti se protiv tebe je bilo neverovatno tesko, boriti se protiv svoje volje, ali ja sam igrala lukavo.

Ponovo se gledamo, vodjeni nezadrzivom zeljom, ali opet dva razlicita sveta, samo se posmatramo u tisini, i cini mi se da jedno drugome mozemo da cujemo misli. Blizi smo vise neko sto smo ikada bili, a opet tako beskrajno udaljeni. Cekam povoljan talas, dobar trenutak, kada ces biti otsutan da bih nesputano izvela moju napadacku akciju. Vidim kako ti pogled klizi preko mojih ociju, za trenutak mi milujes obraze, osecam te na usnama, pratis finu liniju moga vrata, osecam zar na grudima....

Uz osmeh, lagano se naginjem napred, uzimam bezlicnu crnu kraljicu i postavljam je ispred tvoga kralja. U prvi mah ne shvatas sta se desava, sve se isuvise brzo odigralo. Ali tada razumes i vidim da je lampa zasvetlela jos jace crveno od tvog silnoga besa. Osecam tvoje misli na sebi, tvoj puls kao da se ubrzava, i onda rusis sto, bacas figure, zveket bacenih stvari neprirodno odjekuje po kamenom podu. Prilazis mi, sa ludackim sjajem u ocima, besan ali u isto vreme srecan i pun cudnog olaksanja, hvatas me u zagrljaj i ja nestajem u tvom vrelom poljupcu. Crveno svetlo zatvara scenu. Mozda ne zelis da priznas, ali u ovom duelu je ipak djavolica pobedila, ja sam pobedila, a ti si podlegao mojim carima ljubavi. Jos uvek ne shvatas? Dragi, matiran si....

Samo veceras, ja bicu tvoj san,

Pokloni mi ruzu....

A koje boje?

Belu, kao nevinost, kristal, zima?

Zutu kao prijateljstvo, sunce, zlato?

Plavu kao iskrenost, safir, more?

Rozu kao neznost, poljubac, svila?

Crvenu kao ljubav, strast, vatra?

Nije vazno, samo da je od srca.....

Cudno je to neko osecanje u meni,

kad god te vidim, sve zazeleni,

svetlost zasija, cvece procveta,

oko mene je dozivljaj vecitog leta.

Cudno se nesto sa mnom desava,

evo vec trecu noc mi se ne spava,

ma cudna je sama moja glava,

to sto osecam, jel je to ljubav prava?

Ko sam ti ja da ti pevam o ljubavi? Sta ja to, zapravo znam izuzev tihog saputanja lazno slatkih reci uz pucketavu vatricu, i posezanja za necim izmedju nas dvoje, sto se verovatno nikada nece desiti. Ja sam ti uvek dobro lagala a nikad to priznavala. Za sekundu sam uspela da ti docaram kristalno bistar miris prvog prolecnog cveca, sada dok oko nas besni zima, u ocima nosila bujicu pitkih, sladunjavih misli, verovala u sudbinu i u sareni kaleidoskop dogadjaja, blistala u sred noci i darivala ti nepresusnu zelju za zivotom, i ti to zoves ljubavlju?

Zar ne vidis da sam jos za to nezrela, zelena biljcica, tek prekoracila prag hrama zvanog ,,Mladost", jos nepoverljiva, neukrotiva, cvrsto se drzim za svet ,,odraslih" mrvicom mucne opreznosti i pomalo jevtinog sarkazma? Zato ne veruj mojim pricama, ja isuvise dobro lazem.

Ko sam ti ja da ti pevam o ljubavi, i tom uzvisenom osecanju uzimanja i davanja? Ja, obican mali plamen tudjeg zivota, mrlja od krvi i mesa koja dise, misli, jednostavno egzistira, ne zna da ti opise ljubav i to priznaje. Je li je to plamen uzivanja, oganj neznosti, miris hibiskusa i mimoze, brzo strujanje krvi kroz vene, ili tek usamljeni svetli prozor u tmini, u noci punoj osvete, nepravde i uzburkane proslosti, nesto neodoljivo, neporecivo, sto oslobadja dusu i misli?

Ostavi se zablude i toga sto ti nazivas ljubavlju, a sto je zapravo samo tanka fasada lose prikrivene privlacnosti i pogledaj mi u srce, ja ne umem da ti ravnopravno uzvratim! Ujed osecanja se jos kod mene ne poznaje, nauci me tome, da jednom zaista mogu iskreno da te pogledam i kazem ti dve slatke reci: ,,Volim te!"

Srescemo se opet, kad u vazduhu bude

lebdela misterija tople letnje noci,

kad u nasim ocima dve zore zarude,

tada znaj, sa tobom na kraj sveta cu poci.

Zaboravicemo tada bas sve sto je bilo,

ruka je u ruci i dodir bese blag.

Poljubac tvoj na mojim usnama se skrio,

a na srcu nestaje od suza vreo trag.

Ne plasi se onog sto se radja izmedju nas,

na sve sto je lepo treba da se ceka,

cujes li tu muziku, taj carobni glas?

To nam ljubav peva, i tu nema leka.

Zato mi pricaj reci pesnicke, kako ti znas,

a ja cu te slusati, opijena letom,

srce ces tako najlakse da mi das,

dok sedimo zagrljeni pod zvezdanim nebom.

Ne zelim vise o tome da pricam. NE!!! Ne dam, ne zelim i necu!!! Ne smes, ah, ne smes, ni da pomislis na to da me prevaris na tako podao nacin, jer ti ja necu dozvoliti! Ni najstrasniji pas cuvar te nece spasiti od hladnoce mog pogleda. Ne smes!!!! Ponekad dopustim toplini da me obavije na sam pomen tvoga imena, ali to je sasvim pogresno, zar ne? Ipak, i najjaci pokleknu. Nije istina da pametni popustaju, a to sto ja necu popustiti ne znaci da nisam pametna. Dobro ja znam ko sam i sta zelim od zivota. U taj se profil ti ne uklapas. Ne dam ti da se uklopis!!! Debeo lanac i katanac cu staviti oko srca ako zatreba, ali jednostavno necu dozvoliti nepromisljene upade! Ti tu neces upasti ni slucajno! Neces se cak ni okliznuti kod ruba mojih misli i zapretiti mi da neocekivano uskocis i zaplivas mojom rekom osecanja. Ma ne dam ti, cujes li me?!!! Razum ce valjda pobediti. Ne dam, necu i ne zelim da te ZAVOLIM........

• Rekla da te mrzim?

• Da te ne podnosim?

• Da bi zivot bez tebe bio lepsi i laksi?

• Da nemas nikakav smisao moga zivljenja?

• Da tvoj pogled ne utice na mene?

• Da mi uopste ne trebas?

• Da bi dan kada bi otisao bio praznik za moju dusu?

• Da si samo tek nistavna trunka prasine sto mi se lepi za cipele?

Ako jesam, priznajem, LAGALA SAM!!!!

Ja mogu da zivim bez tebe. Mogu da provodim dane i noci misleci na tvoj osmeh a da obuzdam zelju da te pozovem. Nece mi dosaditi sva kisna jutra u kojima se budim sama, jer uvek mogu da zamislim da je to monotono rominjanje kise na mom prozoru samo muzika specijalno narucena za moje budjenje. Trudicu se da ignorisem tu shishtecu, mracnu i ledenu prazninu u srcu koja je tu otkada si otisao, slepim verovanjem da se posle oluje uvek javlja duga. Dopusticu izmucenom osmehu da se stidljivo pojavi na mom licu, dicicu glavu i prekinuti vecne borbe sa vetrenjacama, neka hvala.

Ti nisi moj centar sveta!!!