Puzzle - nekada se neki delovi ne uklope

Živa i u jednom komadu!!!

Jedno sećanje na Letnju furku 1990

Crna ruža

Sarajevo

Nikad nisam bio u Sarajevu. Takvo me vreme zakačilo, do 90. se moglo normalno ići svuda, a onda su počela užasna dešavanja koja su predugo trajala. Posle toga, pa mogu reći da mi je nelagodu stvarala pomisao da tamo odem sam na neki koncert, iako mi ne piše na čelu koje sam vere. Međutim, posle toliko godina, sa oduševljenjem sam prihvatio ponudu za ekskurziju sa kolegama. I nisam se pokajao.

Polazak ujutru u sedam. Zafrkavali su me da ne čitam novine dok vozim, jer sam sedeo iznad vozača, na spratu, na mestu sa panoramnim pogledom, gde je utisak jedino kvarilo prljavo staklo, pa su mi posle i neke fotografije kroz staklo ispale mutne. Granicu smo brzo prešli, nisu nas dugo zadržali, već je službenik samo proverio naše lične karte. Prvi utisak je bilo pitanje: „Da li je moguće da su se ovde ljudi ubijali i da su se dešavale užasne stvari zarad jedne pogrešne politike, a sad opet žive jedni pored drugih. Zašto?“. Sve vreme mi je u ušima odzvanjala Milanova pesma: “Sarajevo, kristalna sjećanja...“ Stižemo u Dobrun, sa leve strane džamija, malo zatim sa desne crkva. Posećujemo je. Renovira se konak. Crkveni muzej me oduševljava bogatstvom, predmeti iz 16. i 17. veka, lep rad pravih majstora na krstovima, staro oružje, kubure i mačevi. Koleginica priča kako su za vreme poslednjeg rata komšije stajale u rovovima na 20 metara daljine, bacali jedni drugima cigare i pričali viceve. I pucali su takođe. Zašto? Zar se nisu mogli dogovoriti i podeliti se bez prlivanja krvi? Stižemo do Višegrada. Ćuprija na Drini je još uvek tu, lepa kao i kad ju je Andrić opisao. Obećavaju da ćemo sutradan prošetati njom. Put se nastavlja, mnogobrojni tueli, večinom neosvetljeni, pa neke hvata i jeza. Jezero ispod nas, neverovatne zelene boje, ali i prljavo, smeće pliva svud naokolo. Zaustavljamo se na Romaniji. „Ide Tito preko Romanije“, pevao sam kao klinac. Slikam šumu. Jedemo. Autobus mili naniže. Konačno se pojavljuje i Sarajevo, hotel Saraj na ulazu, bazeni ispod. Skrećemo pored biblioteke koja je spaljena u ratu. Milioni knjiga izgoreli. Prolazimo pored Baš Čaršije. Idemo ka Ilidži, da se prijavimo u hotel. Svuda se gradi. Ne zgradama su još uvek vidljive rupe od gelera, neke su srušene skroz, na njima grafiti. Na jednoj terasi bez ograde i bez polovine poda (umesto koga stoji limena ploča) stoji žena i prostire veš. Prijavljujemo se u hotel. Doček je srdačan, nema niti jednog gesta koji pokazuje neprijateljstvo ili netrpeljivost. Osoblje je ljubazno. Odlazimo peške ka Vrelu Bosne, a zatim se vozimo  kočijama. Ogromni platani prave izvanredan hlad. Prizor je baš za uživanje, bistra voda, zelena boja, patke i labudovi plivaju naokolo i približavaju se da osmotre nove posetioce. Prave lep kontrast. Slikam bez prestanka, odlazimo do izvorišta i rukom zahvatam vodu da pijem. Nameštamo aparat da nas automatski slika. Prvi put ne uspeva, drugi put je uspelo. Vraćamo se kočijama i nalazimo banku koja je radila do 7, dinare ne menjaju, evre da, ali je trebao lični dokument, pa s obzirom da su nam lične karte ostale na recepciji, kolega nas spašava sa vozačkom. Odlazimo do Baš Čaršije. Čuvena česma na početku. Simbol Čaršije. Kao i Begova džamija i sat kula. Uske uličice kao na moru prepune prodavnica sa suvenirima, najpopularniji su džezva sa 2 fildžana, kutijicom za šećer i poslužavnikom. Bilo je tu i suvenira pravljenih od municije za kalašnjikov, kao i različitih vrsta nargila. Odža poziva na molitvu sa minareta, vidimo mnoge kako ulaze u džamiju, izuvaju se i klanjaju. Ispred sede mlade devojke obučene u tradicionalnu nošnju. Odlazimo u ćevabdžinicu Željo 2, i naravno, naručujemo po 10 upola s lukom. Ćevapi su bili mnogo ukusni. Prste da poližeš. Konobar, šaljivdžija, reče nekim ženama da su kasno stigle i da zatvaraju, a kad ove pokunjene krenuše, on im reče da se samo šalio. Nigde na Baš Čaršiji ne služe alkohol. Zato smo prešli u susednu uličicu na Sarajevsko pivo. Kad konobar upita koleginicu hoće li malo il` vel`ko, ova mu se izbeči i reče:“ Vel`ko!”. Umalo da nam ode bus zbog nečije pogrešne informacije, pa bi do Ilidže morali taksijem. Hteli smo negde da idemo na živu muziku, ali ta kafanu “Bosna” nije radila, a dobili smo savet da ne idemo u jednu susednu.

Sutradan, trebalo je da idemo u Zemaljski muzej, ali se iznenada većina predomislila, a pošto je trebalo da se vraća tramvajem i sam sam odustao. Umesto toga smo opet prošetali centrom, otišli do Večne vatre, prošli pored pijace Markale i katedrale. Na kraju uđosmo u vreli bus i krenusmo nazad. Na Ćupriju, nažalost, nismo svratili zarad kupovine ispred granice, No, ni to nije uspelo da pokvari celokupni utisak koji je zaista bio divan.

sudar

nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama. glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.

GUSTAFI na Exitu

Gustafi na Exitu petak 11.7.  znači  istrijani van gredu (vam dolaze...) budite dobri pa ih i poslušajte ako vas put nanese....ovo je bend koji meni znači puuno, oni su ti koje bih ja pozvala da mi sviraju na svadbi i na pogrebu ..tj. bend- živi- s dušom....eto. Gustafi forever....... za saznanja više o njima kliknite ovdje

 ponešto o Gustafima

Potvrda

За уживање

*

*

*

*

*

*

*

*

а  за палму ми се месец скрио...

kod Vuje

Prijatelju..

Pravi prijatelj je onaj kome se svaki put radujesh i ko ti vracja osmeh na lice.

Pravi prijatelj ti nikad ne okrecje ledja i ne ostavlja te na cedilu.

Pravog prijatelja ne treba da molish i vuchesh za rukav.

Pravi prijatelj cje te voleti chak i kad pravish budalu od sebe.

Pravi prijatelj cje biti sa tobom i kad se radujesh i kad plachesh.

Pravi prijatelj cje izdrzati sva tvoja smaranja o bivshim, sadashnjim i buducjim ljubavima do 5 ujutru, makar i u 6 ishao na posao ili zaspao na telefonu.

Pravi prijatelj necje dopustiti da neko o tebi pricha loshe pred njim.

Pravog prijatelja mozesh da pozovesh u bilo koje doba dana ili nocji, a da se ne naljuti.

Pravi prijatelj te necje kriti od muza (zene), zbog ovog ili onog razloga.

Pravi prijatelj cje te lechiti kad si bolestan, hraniti kad si gladan, pojiti kad si zedan.

Pravi prijatelj cje se pred drugima zauzimati za tvoje stavove, chak i ako smatra da su pogreshni.

Pravi prijatelj je tu da te bodri i ohrabruje, jer nikad ne gubi nadu i veru u tebe.

Pravi prijatelj cje ti uvek recji istinu, ma kakva god ona bila.

Pravi prijatelj poznaje sve tvoje mane, a i dalje ti je prijatelj.

Pravi prijatelj ne zna za sujetu, ljubomoru, koristoljublje i zlobu kad si ti u pitanju.

Pravi prijatelj te ne menja za druge prijatelje.

Pravi prijatelj ti prashta kad niko drugi necje.

Pravi prijatelj je pored tebe i kad te svi drugi napuste.

Pravi prijatelj sledi tvoju misao, rech i korak.

Pravi prijatelj je prijatelj za ceo zivot.

ps. veliko hvala, Prijatelju..

:))

Zbog jednog cveta

Pazite šta radite!!!!

Поздрав деци

Поздрављам вас, српска децо,
Топлим жељама,
Расејане по далеким
Разним земљама.

Сви сте браћа једне крви,
Дика роду свом.
Примʼте поздрав листом, цветом,
Вашим Невеном.

Овај листак, овај цветак,
Овај српски глас,
Нек повикне, нек се вије
Око свију вас.

Од вас народ много чека,
Многи тешки рад,
Ја сам жељан неговати
Овај свети над.

Омилитʼ нам умно поље
Човечански сјај,
Омилитʼ нам на том пољу
Братски загрљај.

Биће збиље и поуке
Крепите се њом,
Биће хране духу вашем,
Срцу млађаном.

Биће песме и попевке,
Ширите им глас,
Биће игре, биће шале
За одмора час.

А ја молим Вишњег Бога,
Молʼте Га и ви!
Да на плодну њиву падне,
Што сејемо ми.

Свако семе жеље чисте,
Жеље поштене,
Да пролиста, да процвета,
Да не увене.

Да донесе данас, сутра,
Здрав и једар плод,
Да се њему обрадује
Цео српски род.

Чика Јова Змај

smokin'

mislio sam da sačekam ime mandatara i da ostavim ovu zabelešku, ali.
baš je svejedno...

 
pitam se kako će se slagati sps i ds...
nacionalno pomirenje... toliko priželjkivano jedinstvo.
shvatam koliko duboko sam ganut, za malo da pustim suzu...
brinem da li će gospoda socijalisti pokazati gospodi demokratama neke stare fore džeparenja i da li će im tadićevci uzvratiti pokazivanjem novih, evropskih metoda lopovluka.
baš brinem.
nova vlada će imati 27 članova i dva nova ministarstva: za gradjevinu i prostorno planiranje, i za ljudska i manjinska prava. javlja mi se da će jednog dana, svaki gradjanin srbije biti ministar...

za tren pomislim kako je šteta što narodnjaci, radikali i dačićevci nisu uspeli da se dogovore, jer je to jedini način da se završi s' njima... najzad...
ali shvatim da sadašnjoj vlasti odgovara tako mediokritetska opozicija – dok postoji gori, nismo najgori! – kao da je grunfova kovanica...
zato ih i nisu zabranili petog oktobra. prazno opoziciono mesto bi bila šansa za neke ozbiljne i inteligentne ljude, mada opet, ovo je srbija pa se takvi guraju pod tepih.
najbolje ne rizikovati, a sa radikalima rizika nema...

budućnost je izvesna koliko i kvadratura tominih nekretnina.
brinem se i kako će moj imenjak preživeti gubitak funkcije. e moj vojo... moj vojo... pa zar večeru za veru?
...pre će biti da se čovek preračunao.
još sam hteo nešto da napišem o novoj vladi, pre nego što nas ivica sve po'apsi, ali neću. dovoljno su odvratni sami po sebi.

  trudim se da nadjem neku prigodnu,
                                                  groznu muzikicu...

Sanjarenje

Uhvati mesečinu, prosutu iznad Reke,

kroz prste provuci zvezdani prah,

dlanovima zahvati miris lipa

i pusti svice da osvetle noć...

Neka te ponese šuštanje lišća,

dok ne začuješ Šumanova "Sanjarenja"...

Sve što nas deli

nestaće za tren.

Povedi me sa sobom

u čudesnu tišinu,

u kojoj se sanja zajedno

i gde se pogledi ljube.

Ostaviću noćas otključano srce,

možda zamiriše bosiljak na jastuku,

i čekaću te sa nežnošću u očima...

Kad udješ, okreni ključ.

Kad bi..

Kad bi samo znao
koliko se plašim,
da ću te ipak
naći,
u nekom,
skrovištu mi nenadanom,
tamo gde te nikad ne bih
tražila,
u svom srcu
ili nečem sličnom...

Maline i voda

Maline na usnama i voda oko  struka

za ove vrućine su spas i uživanje.

Početak leta miriši na maline.

N@op@k@?

Dobro...

...da vidim...

...ko to kazhe da je napolju pakao?

 

 

Mozhda je zima...

...samo...

...je...

...mi pogreshno nazivamo...

...vrutjinom...

 

Da...

...mozhda je nama hladno...

...ili...

...barem...

...hladnjikavo...

 

A...

....mozhda...

....je mene vrutjina...

....koju bi...

...mozhda mogli zvati i hladnotjom...

....spichila u glavu...

...pa...

...malkice...

...buntzam?

 

Hmmmm...

...djaFo tje ga znati...

Granica

Upeklo Sunce 151stepeni u `ladu. Sedim ja mozak mi procvrčo,

stoji on,

mnogo važna utakmica, polufinale,

treba to razmotriti sa svih strana,

jel`,

a nas jahali i Turci  i Nemci, ne znaš koji bolje, pa sad za kog da se opredeliš?

I tako otegla se kolona do Ekvatora, i još malo dalje

Granica, prijateljske zemlje, skoro braće, i nije neka granica. U zlo doba, evo ga , klaj, klaj,

-E, što vozi to?

-Ne razumem?

-Što ti ne vozi čovek ta kola, nego si ti sela za volan?

Htedoh da u kažem zašto, ali, bi mi malo nezgodno, pa se samo glupo nasmeših.

-A gde si to pošla? Htedoh da mu kažem u Pariz, ali se opet nasmešim, možda nije čuo za taj gradić

-Na morence.

-Ako, ako.

Htedoh ja da dam gas, hoćeš, šipak

-Otvaraj gepek, da vidim šta noosiš.

E tu se prešao, nije bilo ni oružja, ni droge, ni teletine, ni mladog momčića koga bih radi proševrcovala da mi se nadje, zna se kakvi su Crnogorci za one stvarčice, dok se reši na akciju, drugi bi  tri puta završio posao

Otvori on gepek, a ono stvari kao da se iseljava porodica od pedeset članova, najmanji komad je bio čamac sa veslima, a oko njega dušeci, koferi, torbe, suncobrani, uhvati se on za suncobran

-To ne može

-Htedoh da mu kažem uzmi ga pa ga zabij...u zemlju, naravno, ali opet se nasmeših

-Dobro.

-Gde ti je hrana?

-Pojeli, kupićemo za evriće

Kade pomenuh evriće, one se otkravi, nasmeja od uva do uva...i mahnu da krenem...

I ...ko preživi Crnogorce poslaće poruku o meni, ja sigurno neću, nekog ću da šutnem...

Leto,zima,leto,zima,a proleće i jesen gde odoše?