27/5/2008 - Б.НУШИЋ-ТРАЖЕЊЕ ПОСЛА (ИЗ АУТОБИОГРАФИЈЕ)

ПРОЧИТАЈТЕ ПАЖЉИВО ПА МИ РЕЦИТЕ ДА ЛИ ВАМ ЈЕ ОВА СИТУАЦИЈА ПОЗНАТА?

Закуцао сам једног дана на државна врата. Дочекао ме је, у име државе, човек са обезбеђеним годинама службе и подваљком који је као државно сисанче стекао. Поднео сам моју диплому, и он баци немаран поглед на њу, па пошто ме одмери рече:

– Нема потребе. Имамо довољно циновника!

Вратих се очајан, али ми рекоше, што до тада нисам знао, да на држави има неколико врата, а не само једна као што сам ја до тада мислио. Заређах на сва врата редом и свуд затекох људе са обезбеђеним годинама службе и са обезбеђеним подваљком, и свуд ти људи немарно завирише у моју диплому и свуд ми рекоше:

– Нема потребе. Имамо довољно циновника! 

Разочаран, ја се сетих опет искуства, те пођох њему:

– Држава ме неће!

– Куцао си?

– Јесам!

– На сва врата?

– На сва!

– Па шта веле?

– Ништа. Ја имам утисак као да им ова диплома смета.

– Можда, врло је могуце! – учини искуство као размишљајуци о нечем. – Одиста, заборавио сам рећи да би то могла бити сметња. Писменост код државе не представља највецу вредност; напротив, неписменост је врло цењена. Универзитетска је диплома највећи луксуз у Србији. Него, пођи ти опет на иста врата, али послушај ме: криј као змија ноге да си свршио универзитет. Реци да си неписмен, да си само омирисао неку школу, и видецеш, свуд ће те лепо дочекати,свуд прихватити, свуд понудити.

Охрабрен овом надом, ја стрпах универзитетску диплому у поставу од капута и закуцах опет на државна врата.

– Господине начелниче, – почех врло обазриво, како човек са обезбеденим државним подваљком и годинама службе не би ни из једне једине речи наслутио да сам свршио универзитет – дошао сам да вас замолим за службу.

– Шта си свршио?

– Па... неких четири разреда гимназије, али нисам положио испит.

– А јеси ли писмен?

– Нисам баш како треба, али поучићу се!

– Сасвим, сасвим! – одговори начелник. – Ако будеш вредан, поучићеш се. Ето, ја сам свршио два разреда гимназије, па шта ми фали.

И тако добих прву неуказну службу, у којој сам се својски старао да испољим што више неписмености, што ми је обезбеђивало сјајну каријеру. Ту би каријеру ја одиста и направио да моје колеге, чиновници, не прокљувише однекуд, да сам свршио универзитет и денунцираше ме код претпостављених. Претпостављени ме одмах узеше тога ради на зуб, начелник чак рече да сам ја фалсификатор који универзитетску сведоџбу преправља у сведоџбу четвртог разреда гимназије; почеше ме прогањати и најзад изагнаше.

Али ја, од тренутка кад сам сазнао за путеве којима се добија служба, нисам се већ тако олако подавао очајању. Пустио сам да прође извесно време, док се у владиним круговима заборави да сам свршио универзитет, и упутио се начелнику другог министарства.

– Господине начелниче, – отпочех снисходљиво и изјавих жељу и молбу.

– Шта си био досада?

– Па... био сам поднаредник.

– А јеси ли што учио?

– Нешто мало... у војсци.

– Доста, брате, сасвим доста. И ја сам био жандармеријски поручник, па ето, хвала богу! Да су Карађордеви устаници били писмени, не би се никад ова држава ослободила!

– Сасвим! – кликнуо сам ја усхићен.

И ја опет добијем неуказну службу, у којој бих можда далеко дотерао, али отпоче однекуд страховита кампања противу мене. Најпре почеше да стижу министру анонимна писма, у којима му се доставља да сам свршио универзитет, па онда стручни "Гласник" службеника истога ресора у коме сам и ја почео отворено да пишем: "Не може бити напретка овој струци догод се у њу увлаче и људи који су свршили универзитет!" Затим овај покрет узе и шире размере, те у скупштини паде и једно кратко питање: "Зна ли господин министар и води ли о томе рачуна што се у државну службу увукао и један човек који је свршио универзитет?"

После тога, разуме се, није ми било више опстанка, и ја сам се једнога дана опет нашао на улици са Q.б.ф.ф.ф.с. Да бих умирио савест, дао сам да ми се урами та диплома и обесио сам је крај урамљене дипломе којом сам примљен за редовног члана неког певачког друштва.