Kao i svaki put, pomislim da ću biti drugačiji, da ću izmeniti makar jedan detalj prepoznatljivog vitraža... kao da će premeštanje kazaljki s jednog mesta na drugo bilo šta izmeniti? Ne, vazduh opet ima isti miris, niti za jednu nijansu drugačiji... Pun, ledeno oštar, s jasnom notom zavejanih četinara, ispunjava pluća, napinje alveole, vibrira na vrhovima prstiju i zaglušuje buku koja dopire kroz otvorene prozore. I jebeni vetar što diže snežnu prašinu, i prasak raketa, i igra izduženih senki na potpuno beloj podlozi, i topljenje pahulja na licu, slatko – opori ukus šampanjca dok grize nepce, i tvoji prsti upleteni, i tvoji dlanovi na mojim ramenima i grudima, i vrelina tvojih dojki...

Zvonki udar kristala... B. mi pruža čašu i sipa zapenjeno piće...

- Sretna Nova... aaaa, mogli bi zapaliti na Jahorinu sledeći vikend. P. nabavio snowmobil... da ga pržimo malo...a?

Klimam glavom, ispijam i ježim se od neočekivane hladnoće u želucu.

Mnogo ljubavi, radosti i mira... ispunjenih želja i divnih dana...

Posle svog onog treskanja, škripanja, bacakanja i nesuvislog urlanja tišina deluje gotovo nezemaljski... B. spušta čelo na volan i uz diskretnu muzičku pratnju sirene promrmlja:

-         Opet...

Otkopčavam pojas, izdižem se na sedištu pokušavajući prebaciti pogled preko sumnjivo ulubljene haube, i dok se pahuljasta pera sležu po iskrivljenom limu, uz dugi uzdah, kao jebeno zakasneli eho odgovaram:

-         Opet...

B. i dalje leži na volanu uporno lupkajući čelom...

Diiid.... did... did... ti – did... did... did... did... did...did...ti ..did...

Izvlačim se iz kola, udišem onaj miris vrelog ulja i kroz oblak pare, gotovo neproziran od bleska farova, uspevam razaznati da u stvari i nije bilo tako strašno...

Did...diid...did... ti-did...did...

- Samo kratko...

Saginjem se i zagledam rupu na prednjem uvodniku...

- Svakako ti treba nov branik..... maska... a čini mi se i hladnjak...

- Maaa, jebote!!! Šta smo udarili???

- Kao prvo, ti si vozio moronu!!! Dakle... udario si!!!

- Ma, jebote... pitam šta!!!

- Labud...

- Labud??? Jel ti to mene zajebavaš???

B. besno izlazi iz kola sve propadajući do članaka u žitko blato, a zatim belo gleda u masivnu telesinu do pola zaglavljenju u hladnjaku.

- Jebte, stvarno labud...... aaaa, jede li se to?

Sležem ramenima, vraćam se u auto i okrećem broj V.

Tuuuuu..... tuuuuu....

- Opet, a?

Beskrajno sporo odmicanje kazaljke... Nešto poput osvete propuštenog vremena... Napolju, ni tamno ni svetlo... neka neodređeno siva nijansa noći pokolebane nesanicom... Otvaram prozor, puštam hladnoću u sobu i palim već ko zna koju cigaretu. Kratak blesak i nekoliko trenutaka neprozirne tame... i dok zenice još oklevaju, gotovo istovetan blesak nešto dalje, u istoj ravni... U prvom trenutku tek nejasan odjek lepršavih krajeva dugačkog ogrtača, a onda i sasvim jasan oblik... Oslonjena laktovima na ogradu terase, nehajno prekrštenih ruku, spuštene glave da joj pramenovi dodiruju podlaktice i fluoroscentna belina spavaćice u senkama između... Minuti ubrzavaju i sve kraći razmaci između dva žarenja... Gotovo da imam utisak da brojimo udisaje... Ona podiže glavu i baca iskru u tamu... Obavija ogrtač oko sebe i uz blagi pokret dlana nestaje u tamnom ramu...

... Prebrzo se razdanilo... još vreo od tuša grabim ka parkingu... i prepoznatljivi oblik sa još urezanim senkama...

-         Večeras, u isto vreme?

-    Sigurno...

-         Mislim da smo zasrali...- prodahta B. žestoko izdišući kovitlave oblake pare koji su se gotovo istog momenta ledili na njegovim obrvama - ...trebali smo ipak nastaviti po istoj visini bočno...

-         To sam rekao i pre nego si pogledao u jebeni e-trex i pronašao savršenu prečicu...

B. slegnu ramenima i baci pogled niz dugačku zasneženu padinu izbrazdanu našim tragovima... – Jebote... a da se vratimo dole i nastavimo onom stazom?

Još jednom se borim sa užarenim grlom i očajničkom potrebom da mu onaj jebeni e-trex razbijem o lobanju stasalu na sarajevskom asfaltu koja je reči «izgubljeni» dala sasvim novi smisao. Zabijam nogu u nanos snega, ukopavam stopalo i nastavljam penjanje prateći sve crveniju ivicu osvetljene padine. Možda još sat vremena svetla...ako budemo brzi... Samo da se prebacimo preko grebena, ili bar da se dokopamo šume, jedinstveno lepe, ali u ovom trenutku apsolutno nepodložnoj estetskim merilima. Dahćem i sopćem prteći stazu kroz nepojmljivo debele nanose snega istovremeno se pokušavajući dosetiti svih inteligentnih trikova za preživljavanje tokom noćne posete izgubljenim vrletima već odavno zasnežene planine na kojoj inače niko razuman ne boravi čak ni tokom leta. Odjednom... udarac u leđa... posrćem, nabijam glavu u sneg, žvaćem led očajnički mlateći glavom...- Jebem ti mater!!! Šta radiš!!!???

B. mi prekriva rukavicom usta istovremeno upirući prstom ulevo dok su mu oči lagano počele poprimati razmere standardnog tanjirića za čajne kolačiće.

-         Vuk...

Sasvim lagano okrećem glavu... ka pognutom telu...zategnutom, i gotovo prelomljenom... ka jasno svetlucajućim iskeženim zubima i tihom režanju... ka nakostrešenoj dlaci, po krajevima prekrivenoj ledom i snegom... ka nepojmljivoj gladi...i gotovo jednakom strahu...

B. lagano otkopčava futrolu i u nagloj tišini jasno čujem šištanje oštrice dok se tare o nebrušenu kožu... gotovo istovremeno sa metalnim klikom mog noža...

- Samo ustanimo...- prošaptah - ... uplašiće se... veći smo od njega...

Uz preglasno škripanje snega uspravljamo se, ne skidajući oka sa vuka koji se oklevajući poče povlačiti unazad...

Noć je uvek iskušenje... nemušti izbor između jedva čujnih tonova i praska skrivenih čežnji... Bludno vreme kada zaboravljaš... kada se razum prepušta i nestaje u onome što ćutiš.

Možda sam hiljadu puta rekao da je nepovezivo s vremenom,  s njegovim protokom, da ne poznajem ništa drugo do jedno «sada» i u njemu nema mesta za prošlost niti budućnost. Samo taj stalni osećaj, jednaka želja i neporeciva potreba. Malo je odgovarajućih reči za svaku nijansu toga i nema drugog načina za opisati ga do jasnih slika, precizno izdvojenih trenutaka koji opisuju emocije i za koje, do samog tog trenutka i ne znaš da postoje u tako sažetom obliku.... i ne borim se s njima... puštam ih da me preplave, da mi napune pluća i gurnu ka dnu, jer, svaka mi je beskrajno važna, potvrđuje da jesam.

      ...jer, dođeš, kao severni vetar od kojeg mi trnu obrazi ostavljajući vrele ubode hladnoće na jagodicama, kao pravilni razmaci mesečevih mena obavijenih maglovitom svetlećom aurom izazivajući neobjašnjive ukuse na korenu jezika... ponekad se ušunjaš u snove i obojiš ih svojim bojama, toliko jako da osetim vrelinu tvojih butina i izvijenost kičmenih grebena pod prstima... gotovo mogu čuti staklasti prasak tvoje kose zalutale u moja usta i šuštanje platna izuvijanog oko tvojih listova i stopala... i, koliko god se trudio ne misliti, iznova se previjam u toj istoj, stalnoj groznici, oblikovanoj prema tvom liku, prema tvojim tokovima koji me odvode i dovode, dižu na vrhove i spuštaju u duboke doline...