Са Зорицом се упознао још у Мостару где је био у гимназији. Онако "с неба па у ребра", на дружењу које је било организовано. А знало се ко се са ким тада дружио. Војна гимназија са фризерском, економском и медицинском средњом школом. Те су се вечери упознали. Плесали су и шалили се, смејали и проводили само како то двоје младих умеју. Допали су се једно другом и убрзо су се поново срели. Шетали би обалом Неретве, држећи се за руке обавијени срећом. Држање за руке је сменио загрљај, а њега први пољупци на Старом мосту. Време је неумољиво пролазило и крај њихових школовања се ближио. Змијанац је свој животни пут већ одабрао и његово следеће станиште је био град на обали Јадранског мора. Задар. Зорица је остала у Мостару са родитељима и њихова се љубав свела на писма, понеки телефонски разговор и осећај празнине у срцу. Није то баш било у стилу народне "Далеко од ока, далеко од срца" али ни превише удаљено од ње. Но срећа им није окренула леђа и ускоро се Зорица обрела у Задру као медицинска сестра у гарнизонској амбуланти. Сада је љубав опет пламтела пуним сјајем и лагано кретала ка неким другим водама. Зорица је становала у изнајмљеном стану, често је и Змијанац ту бивао и постајали су, иако невенчани, прави брачни пар.
Обе породице и Змијачева и Зорицина су им несебично помагале, тако да су млади имали свега у изобиљу. Обоје су били изузетно омиљени у друштву, уживали углед и поштовање. Уз оно што су им пружале породице и Зорицину плату дочекали су и Змијанчев завршетак академије и промовисање у пилота, потпоручника ЈНА. Уследило је пар прекоманди, краткотрајна раздвајања заљубљеног пара и најзад је Змијанац дочекао толико жељени докуменат. Прекоманда Краљево, аеродром Лађевци.
У Витковце и кућу Змијанчевих Зорица је стигла у поодмаклој трудноћи. Свадба је била дводневна са непребројеним гостима, музиком и брдима хране и пића. Веселило се, јело, пило и пуцало. Прштало је стакло разбијених флаша и чаша, што рукама, што од вибрација и грмљавине мотора Змијанчевих колега који су, супротно свим прописима, ниско прелетали изнад куће. Славље је прошло, Змијанац кренуо на посао а Зорица остала у кући чекајући принову.
Тога дана је Змијанац био у дежурном пару. Касно поподне пар је добио налог за пресретање авиона који је ушао у наш ваздушни простор али се није одазивао на позив обласне контроле. Пар минута касније два Орла су загрмела низ писту и у оштром заокрету се изгубила са видика изнад Гоча. Убрзо су у дељини угледали позициона светла траженог авиона. Приближили су се уобичајеним знацима дали пилоту Цесне наређење да их следи и кренули у спуштање ка Нишком аеродрому. У Змијанчевим слушалицама се зачуо глас контролора:
"Кобац 20, врати се на полазни аеродром. Курс 280, висина 4000. Кобац 21, настави по задатку."
Змијанац је кратко поразговарао са вођом пара и јавио се контроли:
" Курс 280, висина 4000, Кобац 21, разумео."
Благо је потиснуо палицу надоле и улево и кренуо ка Лађевцима. Није тог тренутка размишљао зашто је процедура приземљења на тај начин прекинута, додуше пилот Цесне је показивао да му радио уређаји не раде а сама Цесна није представљала никакву озбиљну претњу. Недуго затим видео је светла писте. Слетео је и после краћег рулања довезао авион до стајанке. Ту се мало тргнуо. Скоро су сви пилоти и механичари били ту. Чим су мотори стали кренули су ка њему. Изашао је. Дочекале су га многе руке. Очас је летачко одело било скинуто, а његова мајца је изгледала као некакав дроњак. Поцепана је вијорила на ветрићу док је примао честитке другова. Нашла се ту и нека флаша ракије. Змијанац је добио ћеркицу, нешто раније но што је било очекивано, али здраву и прелепу бебу. Сећа се само да је негде у Краљеву зауставио кампањолу којим су га другари возили у породилиште, да је купио све црвене руже у цвећари, да је био у породилишту, видео Зорицу и Снежану, изљубио их и ту је био крај сећању.Празнина. Следећа слика је била кампањола некако чудно накривљена у његовом дворишту, његови другови неки у летачким оделима, неки у униформама, он у поцепаној мајци..сви расути између празних флаша по трави дворишта.