Дубоко увлачећи дим тек припаљене, ко зна које по реду, цигарете Змијанац је гледао месечином обасјан предео. Ту, у том предивном пределу на падинама Котленика је рођен, ту је одрастао, стекао породицу, ту се после неког броја година живота по разним местима Југославије вратио.
Тих зимских месеци када би Месец био пун и у зениту котлина Западне Мораве је изгледала као из бајке. Река је сребрнасто вијугала кроз њу губећи се у шипражију и шумарцима, испресецана сада голим крошњама околног дрвећа. Улево су се видела светла Краљева, града у коме су живеле његове колеге, другови и пријатељи. Насупрот куће у даљини су треперила светла сеоца на Јелици, а удесно у даљини се као светлосни ореол видео Крушевац. Ту испред њега, на неких тристотинак метара нижој висини видела се и сивкаста трака аеродрома. Сада није изгледала упечатљиво, али раније, док је било неко друго, боље време све је било осветљено. Црвена, зелена, плава и бљештави низ белих прилазних светала.
Од некуд се огласила нека ноћна птица нарушавајући тишину. Птице. Имао је Змијанац своје птице, голубове, врапце и ласте, додуше њих лети, у крову старе куће у којој се родио. Волео их је а потом се са одрастањем та љубав променила, на период времена изгубила. Дошле су неке друге птице: Јастреб, Галеб, Орао. Велике и снажне грабљивице висина. Брзе и смртоносне. Металне. Дружио се са њима добар део свог радног века. Сада их је само са сетом слушао када би прелетеле изнад куће, погледом би пратио заокрет и понирање пред слетање. Страх би га ухватио када не би на правом месту видео извлачење точкова. Познавао је неке од тих авиона, летео је њима, а у многима су још увек били његови ученици сада већ као искусни пилоти инструктори. Њих би лако препознао, зањихали би крилима изнад његовог имања. Но тога је било све мање. И људи и машине су имале свој век. Са колегама се виђао редовно, а машине су ишле на сечење, застареле и прегажене временом и технологијом, и још више немаштином.
Змијанац је био добар пилот, друг и човек изнад свега. Ваљда због презимена био је веома оштар на речима, знао је да казни и да награди, и углавном је био у праву. Није био попустљив и његово "не" је заиста било "НЕ". С друге стране његова обећања су то и била, често преламана преко његових леђа.
И даље је Змијанац био друг и човек иако скрхан неочекиваном игром живота, трагедијом и губитком које његово срце није могло да преброди. Након тога више није смео у авион, а није ни желео да се у плавој униформи повлачи по аеродрому и канцеларијама. Прихватио је предлог за пензионисање и остао уз своју супругу и успомене.
....