Otisak - Зоран Јанковић

Од крпењаче до градоначелника Љубљане

Успешан послован човек, а од 2006. године и успешан градоначелник (жупан) Љубљане, Зоран Јанковић оставља утисак човека пуног енергије и оптимизма, али и човека који не блефира и не калкулише, већ искрено говори оно што мисли. У времену када су многи људи с простора бивше Југославије због страха или из калкулантских разлога мењали имена и презимена, Зоран Јанковић је у Љубљани задржао своје презиме. Није постао Јанкович. Није то учинио, у првом реду, због оца Стевана. „Зашто бих сакривао да ми је отац Србин, а мајка Словенка“, а увек је истицао да му је свеједно шта ће о чињеници да је „мешанац“ људи писати и говорити.

Родитељи, деда и бака
Моји су преци по оцу из села Сараорци код Смедерева. Тамо још имамо кућу и имање. Бака је родила доста деце, али су детињство преживели само мој отац Стеван и његов брат Душан. Деда је био комуникативан и вешт човек, знао је да ради разне послове. Био је председник месне заједнице, а бавио се и народном медицином - знао је, на пример, да намести руку када је неко ишчаши или сломи. Ако сам нешто наследио, онда сам од њега и од маме наследио смисао за предузетништво, сналажљивост, комуникативност, а од баке и тате социјалну осетљивост, склоност да помажем људима.
Моја мама Иванка родила се у Нотрањској, где су се родиле и њене две сестре. Моји су се родитељи упознали када је мој тата, као трговац, долазио у Словенију да купује грађевински материјал и вози га у Србију, одакле је довозио разне пољопривредне производе. Тако је почела њихова љубав 1951. године. Оженили су се и првог јануара 1953. добили мене. И ја сам се, као и мој отац, родио у Сараорцима. Сестра Јагода се родила касније, када смо се преселили у Љубљану. Тата је умро пре 12 година, а пре пет година и сестра Јагода. Мама је, на срећу, још жива.

Сараорци
Наравно да се сећам детињства проведеног у Сараоцима. По дану сам са осталом децом јурио лопту „крпару“, направљену од чарапе (прву сам праву лопту добио тек 1961. године, када сам имао осам година) и помагао на имању. Када сам кренуо у школу још у селу није било струје, па сам писао уз петролејку. Зиме су биле дуге и хладне, грејали смо се на дрва или на клипове од кукуруза. У кући смо имали библиотеку. По целе сам ноћи читао приче о Марку Краљевићу, Хајдук-Вељку, разне књиге из историје, о Француској револуцији и штошта друго. Када сам завршио четврти разред основне школе (1964. године) преселили смо се у Словенију.

Нисам знао словеначки
Када сам у Љубљани кренуо у пети разред основне школе било ми је јако тешко. Нисам знао ни реч словеначки. Наиме, када бих преко ферија долазио родбини у Љубљану нешто бих у тих неколико дана научио, али бих до следећег пута то углавном заборавио. А путовао сам само једном или два пута годишње.
Ипак сам на крају пети разред завршио с врло добрим, а шести, седми и осми с одличним. У гимназији нисам имао никаквих проблема с језиком, а и било нас је више „мешанаца“.

Смисао за бизнис
Већ сам се са седамнаест и по година, у трећем разреду гимназије, почео бавити „бизнисом“. Полагали су се шоферски испити и ја сам дошао на идеју да преко школе организујем течајеве за полагање испита из "цестовно-прометних" прописа, а онда и испита из прве помоћи, лекарског прегледа и практичне вожње. Када су се завршили испити, мене тај посао више није занимао, мислио сам да је прича готова. Но, када сам се вратио из Србије са школских ферија, позвали су ме да тај посао наставим. За годину дана, када сам кренуо на прву годину студија, већ сам у свим средњим школама у Љубљани имао течајеве на којима су се држала предавања будућим возачима.
И за време студија на Економском факултету у Љубљани бавио сам се разним пословима: наставио сам да неким обртницима водим књиговодство и правим пореске пријаве. Возио сам татин камион, развозио робу када он није могао или када је био на одмору, годинама продавао цвеће на пијаци, каранфиле из Сплита, за Први мај, Осми март, 29. новембар и друге ондашње празнике.

Женидба, синови, унуци
Своју супругу Мију упознао сам још у гимназијским данима. Прикупљао сам новaц за наше матурско вече, продавао карте за плес, па сам тако једну карту продао и њој. Од тог је првог сусрета све кренуло. Венчали смо се 1974. године, када сам имао само 21 годину и девет месеци, дакле пре него сам дипломирао. Први нам се син Дамијан родио 1975. године, а други Јуре четири године касније. И Дамијан и Јуре живе и раде у Љубљани, имају своје фирме. Јуре је ожењен и има двоје деце, тако да сам двоструки срећни деда - имам унука од четири године и унуку од две.

Меркатор
Пре доласка у „Меркатор“ 1997. године, радио сам у више фирми, а седам сам година водио и властиту фирму „Електа“ (коју сам касније пренео на сина Дамјана).
Истина је да је мојим доласком на чело „Меркатора“ започео муњевити успон фирме. Када сам у октобру 1997. дошао у „Меркатор“, фирма је покривала само Словенију, и то 15 одсто њеног тржишта. А када сам у новембру 2005. одлазио, фирма је имала 51 одсто тржишта у Словенији, а проширила се и у Хрватску, Србију и БиХ. Број запослених нарастао је од 7.000 на 15.000. Када сам дошао у фирму била је у губицима, а када сам одлазио имала је страховити профит, акције су порасле за 10-11 пута. У последњих пет година на челу „Меркатора“ добио сам 13 највећих награда као најбољи директор. Добио сам све што се могло добити. Онда сам смењен! Променила се власт, Јанша је постао премијер и на чело „Меркатора“ поставио свог човека. У фирму више не одлазим, а још имам 1,5 посто акција. С људима још имам добре односе. Драго ми је када чујем да смо у моје време „Меркатор“ дигли до неба.