I ja...

Reči, reči, reči, pravilno napisane, pravilno poredjane, znaci interpunkcije u opticaju, savršena forma, zavodljiv ton, osmeh i mekane jagodice na prstima, kockica po kockica mozaik isplivava na površinu, oči braon žute, čudne tek toliko da pogledu daju notu neodoljivosti, usne mekane, prefrigane. Klavikula izbačena, tek pri udisaju naglašena, mami, krade oblizivanje usana. 5:09, budna sam, smešim se samoj sebi, volim se, igram se rečima, slažem ih, redjam kao sedam slonova sreće, menjam ih, udvaram se sinonimima, tek po koju kap parfema kanem na neku imenicu, pazim da sve zgusnem u redove i ništa ne ostavim da izmedjuredova izgubi pravilnost intonacije. Vraćam se u krevet, koža još uvek topla, ruke izmedju butina i udobnost pod vratom vraća me u svet snova...
Kako je lako igrati se rečima, a opet kao da hodaš po smrtonosnim oštricama.

Slusham...

Baneri

Open yourself up to love

TIE AND CUT

nemirna noc ...

Ime Zene

Trikatu (Tri začina).

Iznesi me iz secanja i baci vrelom pesku...

Osecasli kako nadolazi...

Oko ...ljubavi

Ljubav

Da li je istina ono sto piše Kalevali:

"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono što govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trčis za njom, nikad je nećes stići.
Ako joj okreneš leđa pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti.Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bila bi zvezda.

-Miroslav Antić-

Dodje mi tako s vremena na vreme, da se prepustim pritajenoj potrebi za malo patetke, koja negde duboko u meni vapi za malo paznje. I prepustim se. Ne zamisljajuci nikoga dok prelazim pogledom preko savrseno poredjanih reci koje daju definiciju ljubavi, ceznje, strasti ili pak agonije; jednostavno citam i prisecam se emocija koje burgijaju dusu, ne srce, dok bolujemo od necijeg fizickog nedostajanja. Svesni da tu ne pomaze nista, ni lekovi ni zamena kopijom originala, jednostavno bolujemo ljubav dok istovremeno ozdravljuje nas strast. Ne zna se koja je od te dve stvari mocnija, ali kada se spoje, cine da vulkani prorade i okeani presuse, da se planine pomere i mora se od soli oslobode...Moć, je prva socijacija na Ljubav. Kontraverzno osecanje nadmenosti i zadovoljstvo zbog tudje zavidnosti, preplavi nas mimo nase volje dok ponosno koracamo laganim korakom po vrelom asfaltu, svesni svoje privilegovanosti da VOLIMO i da smo nista manje, voljeni.

A onda, sasvim neplanirano budemo ostavljeni ili ostavimo iz samo nama poznatih razloga, onom ostavljenom neprihvatljivih, i shvatimo da je nedostajanje odredjene jedinke koja nam pogledom uzburkava krv, jedino mocnije osecanje. Mocno, jer nam inspirise dusu da pisemo najdivnije stvari. Kako bi inace nastale divne pesme.

" Sto ne boli, to nije ljubav" ...

A mene boli sto tvoga oka nema.
Boli me ponekad sto ni rech mi nisi ostavio niti me pripremio na svoj nestanak. Jednostavno si se izgubio negde izmedju vrelih letnjih jutara sa detelinom okupanom rosom i teskih ledenih taloga smrzlina, po isushenim koprivama. Nestao si negde izmedju dve nijanse sive boje raznolikih oblaka i sarenila duga koje pojavljivase se kada kisa bi po mom ramenu rominjala. Boli me sto nisi glasno uzviknuo da sam Ja ta koju volis, da smo mi MI i da ces se vratiti brzo, gde god da si otisao, jer Ja te cekam...
I pisem Mikina slova ne bih li zadovoljila pateticnu tastinu koja opasno preti da na crtu izazove sujetu. A ti onda kao da osetis to, dodjes mi u san...i odrecitujes Miku Antica..." verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci " ...

dvoje u zanosu pod mjesecinom ...

***

Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.

Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.

Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...

A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....

galebov let

Presek

Ako se znamo iz proslog zivota, onda sam ja bila kraljica, a ti dvorska luda.
Zabavljao si me i voleo potajno, dok sam ja vodila zivot od koga se tebi ledila krv u venama. Nikada se nisi smejao, samo si iscrtanih usana izvijenih u crvenom luku, skakutao oko mene i glupirao se ne bi li mi otrgnuo misli od problema. Tek ponekad bi mi se sklupcao pored nogu i zapanjio me svojom potrebom da me zastitis bezuspesno i svojom slaboscu mi uneses odredjeni mir, nikako shvatljiv i apsolutno nerazumljiv. Nisi govorio niti si usne micao. Uglavnom si ocima pricao najsmesnije price ukrstenog pogleda i rukama objasnjavao pojmove koje sam nocima posle toga sanjala.
A onda sam jednog dana emotivno klonula u sred tvoje predstave.
Pustila sam suze da liju ne obaziruci se na tvoje zabrinute poglede koji su iz trenutka u trenutak, menjali nijansu sive i pretvarali zabrinutost u neznost, tako potrebnu i zeljenu. Stajao si pored mene neprimecen i nenapadan u toj smesnoj odeci i brisao mi suze svestan da ne mozes da pomognes promeni moje ispraznjene duse. I onda, sasvim nenadano, spustio si namazano lice tik do mog i poljubio me uvostenim usnama izlivajuci svoju pozudu u moju usnu duplju i ujedno chupajuci tugu iz moga srca. Ne razmisljajuci o trenutku, prepustila sam se emociji koja krila se ko zna gde, osakacena i naruzena, skoro istrebljena iz svega onogo sto ja jesam . Ljubav...
Morali smo zavrsiti ispod baldahina, isprepleteni i umazani bojama sa tvoga lica, koje slivale su se niz moje butine i vrat. Ostavljao si po meni trag jarko crvene boje i labudje bele trake koje cinile su moje telo savrsenom podlogom za jedno remek delo stranca pod maskom. Morala sam ti dati sve ono davno potisnuto i zgazeno u meni, a ti si morao prepoznati potrebu da samo na par sati Ja budem Tvoja luda, zaduzena za izmamljivanje osmeha sporim pokretima tela.
Morali smo biti epicentar neke ljubavne price koja zavrsila se tvojom odmazdom iz moga zivota, jer ja jesam sa tobom varala kralja jake drzave, koji u tom periodu bese nestao i sumnjalo se da je poginuo u poslednjoj borbi za jos jedno parce ilove zemlje.
Dok se Kralj borio za neplodnu zemlju, ti si se borio za poslednju plodnost u meni. Plevio si korov u mom srcu dok sam ja bacala semenje najdivnijeg cveca, u tvom. Morali smo se voleti ludacki jako i grabiti svaki slobodan trenutak da se spojimo i osetimo mirise i sokove jedno drugog, pregladneli i predugo skrivani pod maskama, bojama i dragim kamenjem i nadmenoscu koja me je i sacuval svih tih godina krstaskih ratova. Morala sam uzivati u tebi tek pola koliko ti u meni dok izvijam ti se pod rukama i tiho jecim da nikada ne izadjes iz mene i ne prestanes da mi radis Bas to, rukama. Svaka pora te je upila. Nocima smo se morali kriti pod ogromnim krosnjama dvorskog parka, cije grane su cuvale hiljadu i jednu Seherezdinu tajnu zanimljivih prica koje odrzase je u zivotu. Ko zna koliko se ljubavnika krilo bas tu, bas tako kao mi, ali samo zeljni drugog tela, dusa praznih kao presuseni bunari.

Morala sam te voleti jos dugo posle kraljevog povratka i cuvatit te kao najvredniju tajnu.
Morala sam od tebe biti ludacki voljena i cuvana kao malo vode na dlanu...
Jer nemoguce je za jedan zivot zavoleti ovoliko...

6. zasto - 6. zato

Zasto je kad nas "UKUS" , a bogami i MIRIS (kozhe), otishao do djavola? Sta se uopste desava sa OSNOVNOM higijenom kada je nepodnosljivo stajati bilo gde u redu?

Zato sto ljudi od silnih informacija koje primaju putem medija, nemaju vreman da se posvete sebi; od silnih redova za kredit i racunanja da li ce stici na vreme ovog meseca, zaborave da se okupaju po dva dana; od silnih desavanja koja moraju da se proprate, isprate i otprate, zaborave da moraju odrzavati osnovnu higijenu.
A onda kad se sete, previse su umorni da bi se okupali...
" Ujutru cu" ...
A ujutru repriza Grand Parade...
I tako u nedogled, spontano postajemo osnovni znak prepoznavanja "Garlic arome" - i miris i ukus. Pa ko voli ...

Sve Ono Što Znaš O Meni

Ja ne znam ko si ti. Ponekad ne znam ni ko sam ja. Nemam omiljenu pesmu, niti omiljeni film. U spomenarima sam uvek lagala da su mi tog perioda najpopularniji glumci bas Moji, omiljeni. Nikada nisam bila taknuta tužnom baladom, niti sam nekada slušala popularnu Azru ili Zabranjeno pušenje. Ekatarina The Big mi je uvek bila narkomanska grupa sa ne baš očaravajućim pesmama i na njihove koncerte sam išla samo zato što su svi išli, a onda bih zbunjeno, poluzainteresovano posmatrala sve te upaljene dzointe oko sebe i svetlosnom brzinom reakciju na hemijski proces izazvan istim. Tek kasnije sam shvatila da je nemoguce da tako brzo upadnu u dobro rapoloženje ili apsolutni bedak ' to je samo podsvest igrala tricky games sa njima. Šta dete zna šta je trava ili shit...
Probala sam marihuanu jednom, tamo preko bare naravno, pušila sam je kao cigaretu na opšte zgražavanje tri ortaka koji su je voleli više od rodjene majke. Jedan je govorio da će ćerku nazvati po njoj - Marihuana. Kasnije sam čula da mu se ćerka zove Maria Ana - valjda je to najbliže što je mogao da složi a da ne bude očigledno.
Nisam nikada volela momke za kojima je ludovalo pola grada. Nisam volela ni one lepotane, previše uštogljenosti su nosili svojim teškim koracima kojim su koračali kroz život, u skroz pogrešnom ritmu. Nisam nikada volela poznate parfeme renomiranih modnih kreatora i tek kasnije u životu sam shvatila da je Mijaki poznat. A ja sam ga izbunarila dok je krčio sebi put ka vrhu. Da ne grešim dušu, moram da priznam da mi je Djordjo uvek bio tajna ljubav i jedini presedan u svoj mojoj negaciji modnim trendovima i trnovitom putu do ostvarenja jedne Unikatnosti i karakternog originala koji nazvaše kratko i jasno - Ana.
Prva knjiga koju sam pročitala od korice do korice i ekŠli, shvatila i zapamtila o čemu se radi, je Dnevnik Jedne Ane i čuveno menjanje imena A N A po padežima. Posle toga nastaje jako dug period zatišja mog literalnog uzdizanja, sve do Onjegina i Tatjane. I dan danas znam napamet oba ;Tatjanino pismo Onjeginu. Kao da sam ga ja pisala. Samo od mog Onjegina ni O.
Nikad nisam puštala kosu zato što je to IN, niti sam se šišala zato što je Arkan Ceci otfikario svu kosu u napadu ljubomore i besa. Bože sačuvaj da me je nekad privlačio trend i moda. Mama je uvek gundjala kako bi volela da makar jednom ne odskačem od sve ostale dece koja su kao štancana defilovala ulicama grada Čikaga. Dobro de, Nisha.
Prvi momak, tačnije momak koji me je prvi poljubio bio je klasična baraba koja se smucala po fliperanam i luna prkovima, uvek sa previše Djani'ja oko vrata i kožnom jaknom iz Švice koju mu je, narvno, devojka poslala. Ali to se tek kasnije saznalo. Mislim to, da ima devojku u Švici. Ljubio se kao pravi i nije balavio ni malo. Imao je pune usne, mesnate i sočne i usadio mi baš takve preferencije. Mada s godinama shvatiš da nije to bas toliko važan faktor u anatomskoj jukasti, baš kao što je i ' veličina ' precenjena.
Ne volim rastanke i bežim što dalje od njih. Ne plačem pred drugim i najjače izgledam kada sam najranjivija. Imam par desetina maski, za sve prilike i neprilike, i rado ih menjam, u zavisnosti od raspoloženja. Ne pijem (više), ne pušim ( više ) i ne flertujem baš sa svakim ko nasedne na moju igru rečima. Prodajem dušu djavolu za par grama emocija koje me promene i vrate u prvobitni oblik Žene, sa osećanjima. Nikada nisam nekoga volela jer je taj neko voleo mene, ali kao po pravilniku Deset Božijih Prokletstva, uvek sam bivala voljena više nego što sam volela one koje sam trebala, a manje od onih koje sam uzdizala do neosvojivih tronova neostvarenih snova.
Bitanga i princeza mi je oduvek bio neodoljivi spoj, ali vremenom sam morala da se pomirim sa činjenicom da sam ja, eh, ipak Bitanga..
Treba mi princ...
...ili su veće šanse da nadjem belog konja za male pare, u jaha[ju]ćem stanju?

Inspiracija!