I ja...

13.2.2008

Total Eclipse Of The Heart...

Jos 

jedan  u  nizu,

praznik,

koji  bolno  podseca  usamljene  da  su  i  dalje  sami.

Zaljubljeni,

srecni,

ne  zaboravite 

da  darujete  osmeh

svima  kojima  ce  to 

sutra 

bas  nedostajati...

8.2.2008

I ja...

Tagovana

Sve  je  zapocelo  vetrom  i  velikim  snegom  davne  1967., dva  meseca  pre  pedvidjenog termina. Eto, bas  mi  se  zurilo  da  dodjem  na  ovaj  svet...Vec  tada  sam  ukrala  trenutak  od  sveg  vremena, zeleci  da  budem  korak  ispred  uobicajenog. Tako  je  zapoceo  moj  gaz  beskonacnim  prostranstvima  ovog  sveta.

Bosim  stopalima  tapkala  sam  kroz  prasinu  toplu  od  prolecog  sunca. Mirisi  procvalog  voca  zacinjavali  su  igre  iz  mog  bezbriznog  detinjstva, gurkali  se, smenjivali s  skolskim  klupama...Iz  plave  skolske  uniforme  izrastao  je  crni  cuperak devojcurka, vecito  spremnog  na  borbu  sa  vetrenjacama. I  mozda  je  ona  prva  borba, po  zimskom  rodjenju, borba  za  dolazak  proleca, uticala  na  moj  zivotni  tok.

U prolece  sam  zavrsila  visu  skolu.

S  proleca  sam diplomirala   na  fakultetu.

Jednog  kasnog  proleca  sam  zavrila  i  postdiplomske  studije...

Bele  muskatle  na  prozoru  i  skripa  starog  djerma  iz bakinog  dvoriste  upisali  su  na  mojim  usnama  osmeh  za  generacije  koje  sam  ucila  na  svom  prvom  radnom  mestu, u  osnovnoj  skoli.

Tapkala  su  moja  bosa  stopala  po  vrelom  gradskom  asvaltu, sanjajuci  zlatne  suncokrete moje  Vojvodine. Tapkala, uz  muziku  sustanja zrelih  stabljika  kukuruza. Poneki  kamencic  pod  bosim  stopalom, opomenuo  bi  me  na  ovaj  stvaran  svet. Pokusavala  sam  ih  obuti u  razne  cipele, shodno  zivotnim  prilikama...neke  su  prijale, neke  pak  ostavljale  krvav  zulj  i  suze...

I  jedna rano  pristigla  zima, promenila  je  moj  zivotni  gaz, ostavivsi  me  zavejanu  izmedju  zakona  i  pravilnika  da  razgrcem  zaledjene  istine  i  topim  ih  vrelinom  svojih  osmeha. Nizala  su  se  jutra  zarobljena  maglom. Nizali  su se  pokusaji  da  je  razgrnem, da ih  odvojim od  nje  i  pustim  sjaj  sunca. I  nizu  se  jos...

U  jednoj  ponovnoj  zimi, jedva  naslucen  trag nekih  velikih  cipela, doveo  me  je  na  ove  stranice...I  bas  kad  su  mi  stopala  vec  dobro promrzla, osetila  sam  toplo  golicanje  i  skrivene  osmehe  dragih  profila...

U  iscekivanju  novog  proleca, izmedju  ruckova  i  mesenja  kolaca, pregorelih  osiguraca  i  redova  na  salteru, putnih  naloga  popunjenih  na  brzinu  i  sluzbenih  putovanja, zavucem  se  u  ovaj  virtuelni  svet...sklupcam  se  kao  mali macak...i  pustim  svoje  misli  da  predu  tanani  zvuk...Usunjam se  na  poneki  blog. Nekom  se  zalepim  uz  nogu...Ponekom  se  popnem  na  rame i  predem, jer  mi  se  dopadne...

Ova  lutalacka  iscitavanja  pomogla  su  mi  da  pronadjem  jednu  novu  sebe, da  vidim  sta  sam to  sad  ja  zapravo, sta  me  cini  osobom-a sta  ne, koje  su  moje  posebnosti-koje  me  razlikuju  od  drugih, a  opet  koliko  treba  sebe  da  menjam-a  koliko  mogu  da  se  uklapam...Jer, ima  trenutaka  kada  logika  mog  posla  napravi  haos  u  vijugama, ispomera  putice  razuma, trazeci  uzroke  svega...u  ovoj  sludjenoj  zemlji  cesto  me  umore  sukobi  izmedju mojih  bosih  stopala  i  podloga  po  kojima  hodam...I sasvim  mi  je  dovoljno  kada  me  ovde  ceka  necija  rec, onako...bez  podlih  i  teskih  namera...i savrseno  potrebno  da  svojom iskazem  jedinu  nameru da  sam  za  druge tu...negde..da  ih  bodrim  i  ovaj  dan...

Nego...najbitnije  od  svega...zelim  da  kazem  da  sam  otvorila  vrata...cujem  dah  zime  koja  se  jos  malo  bori...Pssst...dolazi  prolece....