Зашто да сјајем оклопа
витез прелази планине,
прескаче времешне плотове,
руши куле роткварске и пробада срца?
Где?
Зашто да пије песме распусне,
да отворених очију сања док јаше
огњеног змаја y ноћима пуног месеца?
Како?
Зашто да на несрушеној кули
последњег замка, трубач одсвира
јуриш, док неки младић поново ,
ту под смоквом, никлом, из напуклог зида,
тихо, певуши још нељубљеној риђокоси?
Тако.
Зашто да испоснички гладује данима,
за љубављу једне, онако, једине,
док му мач часни, сласно рђа једе?
Онако.
Зашто да Су нцу и Ме сецу шаље погледе,
облацима жељу, и небом милину,
у роше закопава срећу,
свракама дели савете и
псима кости на штиту приноси?
Мир.
Зато, што наопако, буде лакше.
Зато што Адам преметањем постане Дама,
или обрнуто, од једног цовека, три цовецице,
патуљчице, три виле са чаробним штапићем,
једним ударцем седам, или већ нека друга бајка.
Дар.
Зато што у само један трен стане читав живот.
Једном је једна девојчица шетала крај реке,
и видела боцу укојој је било затворено писмо...
Посвећено:Дечку, девојчици и осталој срећној деци.
