Kad sam ga srela, mislila sam da sam videla oličenje andjela u liku čoveka…. Ali sa dušom  đavola… Bio je tako crno-beli, tako savršen, opušten I tajanstven.

Mislim da smo se zavoleli onoga trenutka kada su nam se pogledi sreli, bio je to kao blagoslov, a ujedno I prokletstvo. Voleli smo se mnogo, mnogo,mnogo, PREVIŠE, TOLIKO DA SMO MORALI DA SE RASTANEMO, I ŽIVIMO KAO DUŠA BEZ TELA… KAO PROKLETE DUŠE I JA I ON…

VIĐALI SMO DRUGE LJUDE, ALI SMO IM SAMO LOMILI SRCA, UZIMALI ONO ŠTO SMO HTELI I BACALI IH…

TRAŽILI SMO SE U DRUGIMA… ALI NISMO SE PRONAŠLI…

PROŠLO JE DOSTA VREMENA, ČINI MI SE MILION GODINA… PROĆI ĆE JOŠ MILION, MI ĆEMO SE  I DALJE VOLETI, A LAGATI DA SE MRZIMO!!!

POKOJNIKA SAM SAHRANILA U SVOM SRCU, ALI MI VAMPIR NE DA MIRA…

                                                                                                      JOŠ GA VOLIM….