TEBI, NAJDRAŽEM...ČIJE IME IZUSTITI NE SMEM...

Sada shvatam suštinu svog života koji se sveo na korak do dna...Sve sam svoje bolove preselila u tvoj stan i ja više nemam kuda.U noći gde bol gospodari, a jecaj vlada ja primam krunu najgore.Noćas,mili, ja brišem suze i skrivam lice jer drhtim od straha, a želim da te vidim....Mili, pa zar je sudbina morala da mi ukrade ono što najviše volim...i uzalud su mi sva sećanja..pamtim kad sam prvi put ugledala te tvoje nebesko plave oči,onda kada sam se zarekla da ću te zauvek voleti...I mogu drugi imati moje telo, moja je duša sa tvojom umrla tog prokletog 1. avgusta, tada kada su mi se svi snovi u pepeo pretvorili...zarekla sam se da ću te do smrti voleti..Bila je nedelja, siva,okrutna i prokleta.Nedelja puna ćutanja i plakanja jer za ovu neutešnu dušu ne postoje reči koje će otkloniti moje bolove...Ne, ja nisam osuđena na zlo, a zašto još uvek svim srcem i dušom volim  nekoga ko na žalost više nije među živima...Noćas mi bog uzima srce, a đavo dušu...ostajem bez ičega jer u ovoj praznini koja je ostala za tobom ne mogu živeti sreća i smeh.U njoj vlada bol, jecaj i tuga.Nisi me smeo ostaviti...moje oči ne isplakaše dovoljno suza za tobom...Ti ne znaš da te tražim u očima drugih smrtnika, i plavetnilo tvoga neba poklanjam ranjenima i ostavljenima, ali ja ne umem da ih volim i zato ti pišem na adresu koja mi nije poznata jer ne znam nosi li iko poštu u dubini crne ilovače.....A tako bih želela da saznaš koliko te volim, i da sva moja lutanja žele da pronađu put do tebe, da probude te, da te ruke moje zagrle i usne po prvi put poljube...Tvoja kuća...pusta i prazna...u tvojoj sobi još uvek stoje stvari onako kako si ih ti ostavio, jer se niko ne usuđuje da zaviri u dubinu mog bola...I nebo za nama plače...a trebalo je da budemo srećna porodica...Zašto ste vas dvojica zavili moje i sestrino srce u crno?Doživoto ću na srcu nositi žig smrti, na usnama neostvareni poljubac.U meni će  uvek živeti curica koja te je volela.Sudbina se surovo poigrala sa mnom...Dok ti ležiš u grobu duša tvoja nad mojom bdi, i zašto opet sav bol kuca na moja vrata...ZAŠTO MILI NE ZAKUCAŠ TI???Ja hodam po oštrici, želim da živim ali mi duša umire...Bojim se da krenem napred jer svuda su tvoji koraci....Boli me praznina....Još uvek te volim...Iako je prošlo toliko vremena još uvek me peče žar...Moja je mladost uništena....Bole me jecaji, a sveće kao da još uvek gore nad tvojim mrtvim telom...moje te usne dozivaju, hoćeš li večno biti mlad... sećanja me muče, ja se trudim da  te zaboravim, ali te samo sve više volim...Molim te da mi oprostiš što te uznemiravam, što ti moje suze na daju da počivaš u miru, praznina je ostala, a crna nedelja me do tvog groba odvela...Ne znam hoće li me sva plakanja tebi dovesti, pa te molim, dođi mi bar u snu, i pripadaj meni...ako me voliš sa sobom me povedi, meni se ne da živeti bez tvojih usana...Mili moj, pa ti samo 18 godina imaš...zašto je moj život još jedna marioneta?sve bih dala da znam da će mi vreme zalečiti rane, ali mi snage ponestaje...Isuviše je vremena prošlo, i ove su oči od bola umorne....ne mogu te zaboraviti, jer se ljubavi prve nikada ne zaboravljaju...Oprosti mi što sve moje suze na tvoju dušu idu, što te dozivam noću,onda kad zaćute svi bolivi, kad zadremaju sve suze, moje još uvek teku, a kao da mi se iz  očiju iskradaju krvavi biseri...Ne mogu ti reći, a teško mi je ćutati...Imenom tvojim svog sina ću zvati,onog koga sam htela sa tobom imati....Kada ga budeš a visine gledao hoćeš li ga čuvati, hoćeš li zplakati, hoće li na tebe, srećo nesudjena, ličiti? Želim da se smeje kao ti, da mu oči nose tvoje plavetnilo i tvoj biserni sjaj...Pored njega ja ću se uvek,srce slomljeno, sećati tebe i svega...Ti koji si mi prve uzdahe iz grudiju otimao, hoćeš li mi na vratima raja pružiti ruke?Čuješ li moje vapaje? Možeš li mi istinu reći, srcu mom dati nade da će možda sutra novi dan doneti nove osmehe, pružiti mi novu ljubav?Kuda si pošao ,najdraži moj? Zar će te smtr grliti bolje od mojih ledenih ruku?Molim te, bar mi se nekada javi da znam da ti je dobro,da znam da li  i ti patiš kao ja sada kada znaš da srce iz dana u dan sve više voli...Hoćeš li me zagrliti onog trenutka kada ti moje lice pokaže ljubav koju nisi mogao osetiti...onu koju ti je okrutnost života ukrala....I bolje da se tog dana nisam ni budila, crna povorka me ne bi vodila...Moju su bol u raku spustili...a ja sam htela da vrisnem svima-MOJ VOLJENI SAMO 18 GODINA IMA...Čime sam ovaj bol zaslužila,čija me je gorka suza zadužila?I kako da verujem u mir kada mi duša još uvek ratuje?I kako sada da ja živim za oboje,kad ti i ne slutiš tišinu mog srca Kada bi samo htelo na tren da stane, da više ne kuca....da li bi mi usne ljubio?o Bože, pogledaj me, za ime sveta-MOM JE DRAGOM TEK 18 LETA...Ako te ima uzmi  mi greh, otklni mi tugu, moji jecaji ga neće probuditi, a htela bih da znam hoću li mu ikada vrele usne ljubiti...Nisu me tebi pustili da ti telom svojim slabašno telo zagrejem, da te svojim osmehom nasmejem, da te volim kao ni jedna druga....tebi na poklon smrt, a meni bol i tuga...Ne mogu više suze da krijem, a tužne ne voli niko, ne mogu da se smejem jer je lažni osmeh greh...a moj je život zbog tebe grešan.Pogledaj me...Moj jedini, zašto mi nismo jedno drugome suđeni?I idem glavom kroz zid, jer možda ću tamo pronaći tebe... JEDINOM ČOVEKU ZBOG KOGA MI JE DUŠA ZAUVEK OSTALA NA GROBU..... OD KRAJA ME DELI PITANJE JEDNO-HOĆU LI BEZ TEBE PRONAĆI SVOJ MIR????MOŽDA...ĆE SE USNE NAŠE DOTAĆI U NEKOM DRUGOM  ŽIVOTU.A MOŽDA JA SAMO LAŽEM SEBE, JER  ZNAM DA NEMA TOG PUTA KOJI ĆE ME ODVESTI DO TEBE...                                   

                                                                                                                      »»MOM NESUĐENOM»»