Jedno je ime ljubavi...Milion ćutanja, ratovanja, osvajanja, suze i smeh...U grudima zastaje dah,od svega ostaju samo uspomene na srećne dane, ako ih je uopšte i bilo... Sva sećanja u isti ponor vode i onda drugo ime ljubavi gospodari našim umom i telom.Razočarenja, strah i bunilo, a ipak tako savršen osećaj kada u stomaku osetiš leptiriće, slutiš bol, a žudiš ponovo...Nijedna šansa, hiljadu prepreka, a ipak nastavljaš borbu...Osećaš se kao led na užeglom gvožđu...topiš se,al'  ipak nastavljaš i uvek sebi sudiš, iako si najmanje kriv za sve... Ljubav...Laž ili iluzija? Trip ili užasna realnost?Ponekad se pitam imam li prava da sudim sebi, a to stalno radim... Nisam sudija, al' ipak sebi dajem neizdržljive kazne, i treniram se... znam posle sunca mora kiša da zarosi....Surova realnost, ponekad ne želim da se budim... živim u svom svetu, uživam...donekle...a onda skinem mračni povez. Iako je svet ružan, ogorčen i besan, pokušavam da sebi navučem masku srećne osobe...E, onda me proglase za najhladniju, samo zato što se uvek smejem, čak i onda kada mi je najteže... Pokušavam da se sakrijem iza maske onoga što još uvek vredi... bar malo... ponovo ostajem sama u mraku, u svom svetu ponovo samo ja volim... Iako danas sve ima svoju cenu, ljubav je još uvek,po meni, neprocenjiva. Jaka sam, u to sam sigurna... Jaki su samo oni koji posle pada ustanu, obrišu prašinu i nastave dalje. Koračaju bez straha, bez stida i ogorčenja, i ponovo vole kao da ih niko nikada nije povredio...Ja to znam...i ako me je neko nekada slomio, ja mu opraštam... Srce je preveliko, u njemu ima mesta za sve patnje, bolove, osmehe i nadanja. Život je isuviše dug da bi u njega stale sve greške, a prekratak da se sve iste isprave...I zato treba voleti bez straha, ponekad to malo čudno podrhtavanje ruku, klecanje kolena i gubljenje u sopstvenim mislima mogu navesti čoveka da donese neke od važnijih odluka u životu...Od kad postoje ljudi, postoji i ljubav, iako je to samo iluzija, imaginarna misao u ljudskoj glavi. Ljudi se nadaju, bore i povrh svega strasno vole... Ni sama ne znam kuda će nas sve to odvesti, znam da je put do pakla popločan dobrom namerom, ali se ipak nadam da put ljubavi ne može odvesti u ponor... Ljudi su zli, iz besa, mržnje i pakosti sahraniće i poslednju mrvicu prave ljubavi...Ona koja osvaja, slama, izaziva bol i jezu u grudima, strah od gubitka, borbu za opstanak, nadu za novo sutra...Jedina koja moze da ukloni sve sumnje, nedostatke, da ubije mržnju i povrati smrtno ranjene u život...dve slatke reči, sa ili bez zakšnjenja, upućene pravoj osobi u pravo vreme, mogu pokazati koliku snagu ima baš ta mala, ponekad nevidljiva, čudna i najosetljuvija LJUBAV...  Na zidove moje duše hvata se strah i poput paukove mreže upliće mi se u misli...Samoća kao najgori čovekov neprijatelj prati me u stopu...Miriše na bol, u kapima kiše se oseća slutnja čežnje, vuče me i odbija od sebe... Jesen u meni šapuće, a ja sanjam proleće...Znam, zasigurno znam, na ovom svetu ništa nema početak i kraj... sve se dešava negde između...Milion misli mi um razara... Lagano koračam putem ljubavi, plašim se-ponovo ću da zalutam-, ali ipak se borim i nastavljam...Postajem sigurnija, ponovo ratujem, negde na horizontu skrivam svoju zvezdu vodilju i dajem joj ime... Ljubav... čudno mi zvuči, ali imam osećaj da mi daje snagu da nastavim... Velike ljubavi ovog sveta doživele su kulminaciju sreće, ili totalno rasulo kao Romeo i Julija... U sreći i bolu isti smo svi...Ako stvarno umemo da volimo onda ćemo bez obzira na oluje koje nas šibaju nastaviti i sigurnim korakom zakoračiti u budućnost. Jedina sila koja se provlači kroz milenijume, izaziva opstanak čovečanstva i ne gasi se nosi ime najveće patnje, najslađe muke, najjače sreće, najiskrenijeg osmeha... Verujem da ste  svi bar jednom osetili da se u vama budi  PETI ELEMENT...