Esej o Starosti

Ja i moje ogledalo sami u prostoriji sećanja ratujemo. Gde sam ja to? U sumornom svetu nadanja izgubljena duša mi luta. Ko sam ja? Čije je ovo lice u ogledalu? Ostarela sam... Ogromne brazde prekrivaju mi lice. Sakriću ga rukama. Oh, ta starost....Osećam da mi se lobanja otvara. Kao da bi sve misli iz nje pobegle... Počinjem da zaboravljam, da ludim. Čije li su ovo oči? Moje  više nisu. Sećanja naviru, sve se opet vraća na bis i vidim sva ta lica vedra i  nasmejana. U mom svetu moji su vojnici od prašine satkani i nema rata. Oni samo čuvaju stražu da se ne bi starost ušetala vodeći sa sobom sva zla ovoga sveta. Kako mi bejahu strana sva ta oličenja strahova mojih... Kako bejahu daleko, daleko od mojih nežnih i nevinih dlanova... Kako bejaše daleko od mene ta avet prekrivena plaštom propasti. Moje ruke... Vidim ih, ali ne bih htela da ih gledam. Ostarele, smežurene, izbačenih vena, slabe, ukrućene i žute. Ne vidim svrhu života. Čemu sve to, kada na samom kraju  mučenja opet nas čeka crna zemlja...? Teška kao olovo... Pašće i meni jednom  a grudi. A ja je neću osećati. Prožima me hladnoća. Lagano sunce mi miluje mi slabašno telo... Ne osećam više njegovu toplinu. Ah, kako behu divni dani ovog istog sunca i moje mladosti. Kako je žarlo i palilo sve preda mnom... Kako je život bio divan  i  čaroban... Ko sam ja? Vidim li sebe ponovo u nekom od sledećih života?Sunce... Tako divno i besmrtno... Ono nikada neće osetiti muku starosti. Ono nikada neće strahove u nedrima gajti. Ono maleno pod rebrima zanavek će mu kucati. Izvor je života...Ono ne poznaje mrak. Ne vidi tamu, oduvek se blago mimoilazi sa njom. Ono nema vremenska ograničenja, ono samo traje i seća. Seća na dane pune elana i sreće... Osmeh na licu... Da li je to jedino što još uvek mogu? Da se blago osmehnem i ponadam kako ću sutra sa novim izlaskom sunca i ja biti nova... O, surovi živote!!! Ne vidim ti svetla na putu. Ovaj mrak me guši, steže mi omču oko vrata i nsmotreno me spotiče. I ovako sam slaba! Nemoj me lomiti više! Moje su kosti krhke, nejake, popucaće... Ne želim više da mislim  na to! Okrećem glavu na drugu stranu. Kako bih rado sve misli, sva saznanja, svu radost, svu tugu, bolove i strahove  u drugu malenu glavu preselila i nastavila da živim isti život. Nanovo i nanovo... Sve dok mi svetlost dana ne dosadi. Bojim se, nikada ne bih napustila ovaj svet, ali ona po mene dolazi. Zavijena u crno, okružena inkvizicijom, okićena lancima i katancima, obgrljena tamom. Bojim se njenog osmeha. Svake noći čujem joj glas... Gde sam ja to? Kao da sam konopcima privezana za stub srama. Na mahove čak i svoje ime zaboravljam.Čija su ovo nadanja? Gde je nestala ona luč što me je kroz sve tunele sveta vodila? Zašto se moja zvezda  ugasila? Latice moje ruže opadaju. Ona vene, a sa njom i ja gubim smisao. Prebrzo si me obljubila, o starosti... Prerano si moje kosti samlela, prerano si mi duh zarobila... Prerano si me slomila...Ma neću o tome više da razmišljam! Još uvek mi je pogled oštar,još uvek moja reč seče gore od najoštrijeg mača! Još uvek su sve puške u rukama mojim ubojite! Još uvek nisam ti, o starosti!!! Čuješ li me? Moj  se vapaj do Lelejskih gora čuje! Al’ zalud...tvoj šapat pobija sve moje krike... Opet si od mene jača... Neću tvoje tople zagrljaje! Hoću opet nebo prepuno ptica, opojne mirise starih, dobrih knjiga, hoću opet svoj glas, oči bez suza, hoću smeh, svoju mladost, vetrove, oluje, snegove, kiše... Neću da me nema više....  Sve te pročitane i nepročitane bele strane, sitnim slovoma ispisane.. Oh, moji bolovi, kuda ste požurili? Kada bih samo na tren mogla da ponovo izgubim se među svi tim knjigama... Kada bih mogla opet da zalutam i celi dan bezbrižno presedim u uglu naše kućne biblioteke... Da se smejem vickastom Nušiću dok majka uporno pokušava da me pronađe... Detinjarije...i moja sećanja upletena u kučine zaborava. Sve moje strasti zarobljene u vrtlogu nemira. Moja lađa tone.. Vidim joj jedra, jarbole, zastave, vidim joj palubu, posadu, svirače, čujem smeh, žagor i uzdahe, ali osećam cipele pune vode... Navire lagano...  Crno more ljudskih srahova i tajni... Znam da bi me grlilo snažno... Ne smem da zajecam, bojim se čuće me, neću da spavam, strahujem, odvešće me.Prebrzo si mi osmehe otela, ništa mi ostalo nije, o starosti! Vid mi se muti. Slabo i samu sebe čujem. Šta li sam tražila? Jesam li išta postigla? Jesam li pronašla tu nit za kojom sam po celom svetu lutala? Koji je moj cilj?  Za šta sam određena? Hiljade pitanja bi da mi siluje um. Zlatni um. Godinama nadograđivan, ispunjen tajnama, bajkama, lažima, hajkama, osehom, suzama... Moji detinjstvom, tvojim oduzimanjima, o starosti... Koliko sam ja slaba, ti nikada jaka biti nećeš. Osećam snagu, krv mi vri,  navire kao nekada kada smo kao deca krali trešnje iz komšijskog vrta... Sećam se... Dobro se sećam svega! Prvih školskih dana, prvih strahova, ranih jada, burnih noći i moje prve neprežaljene ljubavi... Njslađeg sna, najvećih batina... Oh, da, sećam se svega. Ovaj stari um još izlapeo nije. Još uvek u njemu sam Đavo spava... Još uvek me muči nostalgija... Još uvek sam sama...Vetar mi miluje kosu. Ja ga više i ne osećam! A, i zašto bih? Samo šušti, cvili, priziva i vara me da će sve biti kao pre. Sirota moja mladosti! Gde su te to od mene sakrili? Ponadam se s vrmena na vreme da ćeš me opet maziti, ponekad sama u svoje laži poverujem da ćeš opet biti tu! Al’ uzlud! Moje su misli od tebe daleko... Ti ne čuješ moj krik. Više ga ni sam ne čujem. Posle svega, baciće na moja nejaka pleća grumen zemlje, reći par laži o meni i popiti po koju za pokoj moj. Kakva sramota! Kuda bi me ti odvela, kako bi me od strašnog suda sakrila? Nema izlaza. Sve nas ista sudbina čeka. Ako je uopšte i ima...Ja i moje ogledalo...Ponovo sami u tamnoj prostoriji obasjani laganom svetlošću. Vidim, jasno vidim svoje lice... Ah, kakvo olakšanje! Još uvek je nežno, glatko i mlado. Još uvek mi oči sjaje nebeskim žarom! Još uvek su mi usne pune krvi! Moja je koža još uvek neispucala! Kosti još uvek jake, ruke još uvek nežne i bele. Pa to sam ja u punom sjaju, u jeku života! Da, to sam ja i grlim svoju mladost. Ponovo ću se sakriti u malom uglu kućne biblioteke... Još uvek mogu juriti snove.... Još uvek za mene vremena ima, još uvek moj osmeh može da očara, još uvek umem suze sakriti, stegnuti srce... Još uvek sam jaka... JOŠ UVEK SAM KORAK ISPRED TEBE, O STAROSTI...