Molitva

Noćas ponovo zatvaram oči…Preda mnom su sve slike slatke prošlosti,surove sadašnjosti I još uvek neizvesne budućnosti. Teški kapci se spuštaju, osećam vlažnu kap kako mi klizi niz obraz… Ponovo zarobljena u mislima, iščekivanjima, nadanjima… Ponovo sama u svojoj sobi, kao najbolji prijatelji, ja I moja samoća…Sve ono što trenutno Imam… U glavi se rađa misao, meni jako strana, neispitana kao najudaljenije tačke sveta, a ipak tako čista I nevina kao dečija duša. Još koliko puta ću morati da zapitam sebe ko sam ja I šta uopšte tražim ovde među ovim ljudima? Zašto me niko ne razume i kakav sam ja to čovek ako sem grešaka ništa drugo ne umem da prizovem? Noćas se ponovo molim  za porodicu, za sve prijatelje I neprijatelje… Noćas ću svima poželeti ono što sebi nikada nisam stvorila… Noćas ću od Tebe tražiti mir…

Još uvek nemam snage da ikome poverim svoje misli I zato razgovaram baš sa Tobom, tako uzvišenim, al Ipak tako bliskom svakom čoveku…Možda bi sve bilo drugačije da sam bar  jednom bila ohola, surova… Možda bih sada bila jača za osmeh, a ne za suzu više…Lagano sklapam ledene ruke izmorene od svakodnevnog pisanja…Osećam kako mi krv struji kroz slabašne vene, trudim se, ali se odjednom okanem te misli…Odbacujem sebe, kao da nemam prava ni na šta, kao da sam ovde da bih prikupljala tuđe grehe I na kraju gorela na vrhu Golgote… Zatvaram oči, ali san mi ne dolazi, kao da beži I skriva se već noćima…

Nisam ni primetila koliko brzo vreme leti pored mene...Glas mi zvuči kao najjači krik majke koja je upravo sahranila svoje čedo...Ne zelim, ne mogu da slušam taj vapaj u glavi...Al ipak progovaram i molim se za sve ono što će tek doći, za sve ono što će me dotući i zariti još dublje, ispod dna samog dna...Pokušavam da skinem teret, da svoje greške izložim kao slova na papiru...Nerado,ali ipak počinjem... Zatvaram oči, stežem zube i po prvi put pričam sa Tobom o svojim gresima:

»Vezana lancima, beživotna i slaba na stubu srama, slaba i ošamućena, ko Prometej svog orla, i ja čekam surove ratnike života sa bičevima u rukama da ih još jednom osetim na leđima, da ponovo moja krv zamiriše i rasplamti ogorčene grudi... Ne znam zašto, ali ispaštam, i nije mi žao...Jesam sebična, ali ne da mi se da voljenima pružim priliku da osete bol... Povukla sam se iz kruga onih koji me vole, da ne bi počeli da preziru miju oholost, urođen, ali  neprimetan strah da možda baš ja nanosim zlo... Kriva sam što volim, sto hodam i dišem ,sto smejem se i plačem, što stihove pišem, kriva sam, dakle što postojim i što ne umem da mrzim iz dna duše. Kriva sam jer naučih dete da hoda, jer ranjeniku pružih krčag nade, jer verovah u spasenje, jer zabranih NJEMU da snove mi krade... Kriva sam što ne plačem, što mi ponos iz grudi plamti, kriva sam jer puštam ono što volim i ne tražim da se vrati. Kriva sam jer sudbinu na dvoboj izazivam, jer znam da ću stradati, ali se opet nadam.Kriva sam jer pljujem lažna prijateljstva, jer ne verujem u ljubav... Krivica mi je poput Isusovog krsta svakodnevno na leđima, pritiska me i ne da da u miru oči zatvorim. Bez ikakvih prava bezdušnici posećuju metro mojih izgubljenih sećanja... Htela bih da konačno sve zaboravim, da se izjutra nova probudim, da se ne borim, a da živim,da mesto Isusa Judu krivim,da ne grlim samoću i ne spavam s duhovima....

Hej,ja se noćas Tebi po prvi put obraćam jer znam da se Tvoj dan bliži... Ja Ti govorim ovo jer ne mogu više stezati obruč oko srca, bojim se neće izdržati...Volela bih da umem da saspem sve u lice svima, da proklinjem i preklinjem svoje neprijatelje,ali ih mesto grubim rečima, dočekam pognute glave i s poznatim Isusovim tekstom »OPROSTI IM, BOŽE, NE ZNAJU ŠTA ČINE...« Moje su sve misli ka Tebi upućene... Svi bolovi, strahovi nadanja, sve što sam htela u sebi sakriti... Noćas se molim za sve one koje volim, za sve one koji me vole i ne vole..Sada se molim za svačiji mir i spas duša. Sada se moje srce otvara i reći ću sva što me danima muči i stvara knedle u grlu...Neću više da ćutim i gutam bol koji nisam zaslužila...Ja sam borac svih vas...Vaš olovni vojnik mekog srca, ratnik bez oružja, devojka iz sasvim običnog grada... Molim Te samo mi čuvaj one koje volim i pripazi na one koji mene ne vole...I njihove duše su čiste, samo su im oči vezane krvavom maramom sadašnjice...

Verujem u Tebe,znam da ćeš mi pomoći da kroz ove šume života ne hodam linijama većeg otpora...  Nisam pesimista, samo sam malo slomljena i razočarana...Ja bih da čvrsto stojim na zemlji, al voda dolazi do grla i suočava me sa njom, oholom stvarnošću...Ako slućajno pogodi krivi deo sve će na površinu isplivati, prljava savest, propusti, sve što sam htela sakriti... Pokušavam da pobegnem, al ona me dobro poznaje pa se igra... Nisam se htela složiti s njom,sada me juri, ne bi li me u svoj vrtlog propasti uvukla... Ne mogu vuše biti kriva zato što dišem... Znam da me razumeš jer si i Ti bežao od iste, pokušavajući da međ ljude širiš ljubav a ne mržnju i ratove jer svaki od njih ima reditelja...Verujem u Tebe, kao što si i Ti verovao u svoj narod,volim ih sve,pa neka mi sude, šta mogu, kad volim ljude...Volela bih da svima poklonim par reči, al bojim se neće me razumeti...Moja je priča isuviše komplikovana i zato je govorim Tebi...Znam da ćeš me shvatiti... Ispričala bih svima svoju priču i zamolila bih sve ljude da me shvate i prihvate»Nisam uspela da sačuvam sunce u grudima, nisam znala kako sa ljudima koje volim da se za sreću izborim, pustila sam ih da odu od mene,naučila da živim od sene... Hodam po tankom ledu, umesto u raskoš ja srljam u bedu i volim je... Svom snagom grlim svoje sivilo, proklinjem ga jer me uz sebe privilo. Ko pajac trudim se da odglumim i ovu životnu epizodu, da bar nešto sem suza u mom životu bude čisto, kad već nije isto, neka se mnogo razlikuje od sreće... Neka mi i neprijatelji pale sveće, bila sam ratnik bez oružja, pesnik bez jutarnjih kiša, čovek  kome je sreća jedini udarac koji ga je promašio neko u kome sve brzo bukne i još brže se stiša, u meni se sve odavno ugasilo....

Kapci su mi teški, duša olovna, ko stari čun odavno razlupana i poplavljena...Jedino mi oči gore sjajem duginih boja...pogledajte iznad sebe...Vidite li najsjaniju  zvezdu? Ona je moja i čuva sve vas, kad vas život zaboli u njoj potražite spas...Ja ću uvek biti tu za sve, za one koji me vole i za one koje mi oko kuće trnje sade... Zasigurno znam, život je surov, nikad ne ostaje dužan, pogledajte ga sa one strane s koje ja ne mogu, videćete da nije tako ružan, ako mu se povinujete i podmetnete kičmu shvatićete zašto ja proklinjem dan kad sam se rodila..Nisam  tužna, ali nisam ni srećnom zvezdom vođena. Našla sam nit zbog koje su mnogi pali, zarad istine živote dali.Za sve one koji su na pola puta stali danas podižem čašu, za prolijenu krv moju i vašu ispijam medovinu zajedno sa žuči... a vi... zapamtite jedno: DOK IMA TUNELA, BIĆE I LUČI... « Sada zasigurno znam da Si me saslušao i da ćeš mi pomoći da svi shvate šta sam im htela poručiti... Moje reči možda deluju jako prazno, ali znam da si Ti prodreo u dubinu...Znam da znaš...

Otvaram oči... Umorne ruke su i dalje stopljene u jednu...Pogled mi se gubi negde u daljini i osećam kako napuštaš moja četiri zida... Malo  spokojnija, dosta sigurnija, smešim se... Ne znam kako, ali ipak hvala... Ti si jedan veliki čovek i s pravom nosiš titulu sveca... Svetac svih nas, a ipak sasvim običan čovek od krvi i mesa sazdan... Verujem u Tebe, znam da i Ti imaš bar malo vere za mene... Nadam se da će moja duša biti spašena i da ćeš ljudima doneti mir, kao nekada kada Si svoju braću izmirio, pomiri i danas ovaj svet, ne daj da ohola sadašnjost proguta narod sa najjačom verom...Pomozi da i danas bude spokoja i mira i prosvetli sva srca... I sam znaš da smo mi svi Tvoja DECA...

Jedno je ime ljubavi...Milion ćutanja, ratovanja, osvajanja, suze i smeh...U grudima zastaje dah,od svega ostaju samo uspomene na srećne dane, ako ih je uopšte i bilo... Sva sećanja u isti ponor vode i onda drugo ime ljubavi gospodari našim umom i telom.Razočarenja, strah i bunilo, a ipak tako savršen osećaj kada u stomaku osetiš leptiriće, slutiš bol, a žudiš ponovo...Nijedna šansa, hiljadu prepreka, a ipak nastavljaš borbu...Osećaš se kao led na užeglom gvožđu...topiš se,al'  ipak nastavljaš i uvek sebi sudiš, iako si najmanje kriv za sve... Ljubav...Laž ili iluzija? Trip ili užasna realnost?Ponekad se pitam imam li prava da sudim sebi, a to stalno radim... Nisam sudija, al' ipak sebi dajem neizdržljive kazne, i treniram se... znam posle sunca mora kiša da zarosi....Surova realnost, ponekad ne želim da se budim... živim u svom svetu, uživam...donekle...a onda skinem mračni povez. Iako je svet ružan, ogorčen i besan, pokušavam da sebi navučem masku srećne osobe...E, onda me proglase za najhladniju, samo zato što se uvek smejem, čak i onda kada mi je najteže... Pokušavam da se sakrijem iza maske onoga što još uvek vredi... bar malo... ponovo ostajem sama u mraku, u svom svetu ponovo samo ja volim... Iako danas sve ima svoju cenu, ljubav je još uvek,po meni, neprocenjiva. Jaka sam, u to sam sigurna... Jaki su samo oni koji posle pada ustanu, obrišu prašinu i nastave dalje. Koračaju bez straha, bez stida i ogorčenja, i ponovo vole kao da ih niko nikada nije povredio...Ja to znam...i ako me je neko nekada slomio, ja mu opraštam... Srce je preveliko, u njemu ima mesta za sve patnje, bolove, osmehe i nadanja. Život je isuviše dug da bi u njega stale sve greške, a prekratak da se sve iste isprave...I zato treba voleti bez straha, ponekad to malo čudno podrhtavanje ruku, klecanje kolena i gubljenje u sopstvenim mislima mogu navesti čoveka da donese neke od važnijih odluka u životu...Od kad postoje ljudi, postoji i ljubav, iako je to samo iluzija, imaginarna misao u ljudskoj glavi. Ljudi se nadaju, bore i povrh svega strasno vole... Ni sama ne znam kuda će nas sve to odvesti, znam da je put do pakla popločan dobrom namerom, ali se ipak nadam da put ljubavi ne može odvesti u ponor... Ljudi su zli, iz besa, mržnje i pakosti sahraniće i poslednju mrvicu prave ljubavi...Ona koja osvaja, slama, izaziva bol i jezu u grudima, strah od gubitka, borbu za opstanak, nadu za novo sutra...Jedina koja moze da ukloni sve sumnje, nedostatke, da ubije mržnju i povrati smrtno ranjene u život...dve slatke reči, sa ili bez zakšnjenja, upućene pravoj osobi u pravo vreme, mogu pokazati koliku snagu ima baš ta mala, ponekad nevidljiva, čudna i najosetljuvija LJUBAV...  Na zidove moje duše hvata se strah i poput paukove mreže upliće mi se u misli...Samoća kao najgori čovekov neprijatelj prati me u stopu...Miriše na bol, u kapima kiše se oseća slutnja čežnje, vuče me i odbija od sebe... Jesen u meni šapuće, a ja sanjam proleće...Znam, zasigurno znam, na ovom svetu ništa nema početak i kraj... sve se dešava negde između...Milion misli mi um razara... Lagano koračam putem ljubavi, plašim se-ponovo ću da zalutam-, ali ipak se borim i nastavljam...Postajem sigurnija, ponovo ratujem, negde na horizontu skrivam svoju zvezdu vodilju i dajem joj ime... Ljubav... čudno mi zvuči, ali imam osećaj da mi daje snagu da nastavim... Velike ljubavi ovog sveta doživele su kulminaciju sreće, ili totalno rasulo kao Romeo i Julija... U sreći i bolu isti smo svi...Ako stvarno umemo da volimo onda ćemo bez obzira na oluje koje nas šibaju nastaviti i sigurnim korakom zakoračiti u budućnost. Jedina sila koja se provlači kroz milenijume, izaziva opstanak čovečanstva i ne gasi se nosi ime najveće patnje, najslađe muke, najjače sreće, najiskrenijeg osmeha... Verujem da ste  svi bar jednom osetili da se u vama budi  PETI ELEMENT...

                                                                         Esej o Starosti

Ja i moje ogledalo sami u prostoriji sećanja ratujemo. Gde sam ja to? U sumornom svetu nadanja izgubljena duša mi luta. Ko sam ja? Čije je ovo lice u ogledalu? Ostarela sam... Ogromne brazde prekrivaju mi lice. Sakriću ga rukama. Oh, ta starost....Osećam da mi se lobanja otvara. Kao da bi sve misli iz nje pobegle... Počinjem da zaboravljam, da ludim. Čije li su ovo oči? Moje  više nisu. Sećanja naviru, sve se opet vraća na bis i vidim sva ta lica vedra i  nasmejana. U mom svetu moji su vojnici od prašine satkani i nema rata. Oni samo čuvaju stražu da se ne bi starost ušetala vodeći sa sobom sva zla ovoga sveta. Kako mi bejahu strana sva ta oličenja strahova mojih... Kako bejahu daleko, daleko od mojih nežnih i nevinih dlanova... Kako bejaše daleko od mene ta avet prekrivena plaštom propasti. Moje ruke... Vidim ih, ali ne bih htela da ih gledam. Ostarele, smežurene, izbačenih vena, slabe, ukrućene i žute. Ne vidim svrhu života. Čemu sve to, kada na samom kraju  mučenja opet nas čeka crna zemlja...? Teška kao olovo... Pašće i meni jednom  a grudi. A ja je neću osećati. Prožima me hladnoća. Lagano sunce mi miluje mi slabašno telo... Ne osećam više njegovu toplinu. Ah, kako behu divni dani ovog istog sunca i moje mladosti. Kako je žarlo i palilo sve preda mnom... Kako je život bio divan  i  čaroban... Ko sam ja? Vidim li sebe ponovo u nekom od sledećih života?Sunce... Tako divno i besmrtno... Ono nikada neće osetiti muku starosti. Ono nikada neće strahove u nedrima gajti. Ono maleno pod rebrima zanavek će mu kucati. Izvor je života...Ono ne poznaje mrak. Ne vidi tamu, oduvek se blago mimoilazi sa njom. Ono nema vremenska ograničenja, ono samo traje i seća. Seća na dane pune elana i sreće... Osmeh na licu... Da li je to jedino što još uvek mogu? Da se blago osmehnem i ponadam kako ću sutra sa novim izlaskom sunca i ja biti nova... O, surovi živote!!! Ne vidim ti svetla na putu. Ovaj mrak me guši, steže mi omču oko vrata i nsmotreno me spotiče. I ovako sam slaba! Nemoj me lomiti više! Moje su kosti krhke, nejake, popucaće... Ne želim više da mislim  na to! Okrećem glavu na drugu stranu. Kako bih rado sve misli, sva saznanja, svu radost, svu tugu, bolove i strahove  u drugu malenu glavu preselila i nastavila da živim isti život. Nanovo i nanovo... Sve dok mi svetlost dana ne dosadi. Bojim se, nikada ne bih napustila ovaj svet, ali ona po mene dolazi. Zavijena u crno, okružena inkvizicijom, okićena lancima i katancima, obgrljena tamom. Bojim se njenog osmeha. Svake noći čujem joj glas... Gde sam ja to? Kao da sam konopcima privezana za stub srama. Na mahove čak i svoje ime zaboravljam.Čija su ovo nadanja? Gde je nestala ona luč što me je kroz sve tunele sveta vodila? Zašto se moja zvezda  ugasila? Latice moje ruže opadaju. Ona vene, a sa njom i ja gubim smisao. Prebrzo si me obljubila, o starosti... Prerano si moje kosti samlela, prerano si mi duh zarobila... Prerano si me slomila...Ma neću o tome više da razmišljam! Još uvek mi je pogled oštar,još uvek moja reč seče gore od najoštrijeg mača! Još uvek su sve puške u rukama mojim ubojite! Još uvek nisam ti, o starosti!!! Čuješ li me? Moj  se vapaj do Lelejskih gora čuje! Al’ zalud...tvoj šapat pobija sve moje krike... Opet si od mene jača... Neću tvoje tople zagrljaje! Hoću opet nebo prepuno ptica, opojne mirise starih, dobrih knjiga, hoću opet svoj glas, oči bez suza, hoću smeh, svoju mladost, vetrove, oluje, snegove, kiše... Neću da me nema više....  Sve te pročitane i nepročitane bele strane, sitnim slovoma ispisane.. Oh, moji bolovi, kuda ste požurili? Kada bih samo na tren mogla da ponovo izgubim se među svi tim knjigama... Kada bih mogla opet da zalutam i celi dan bezbrižno presedim u uglu naše kućne biblioteke... Da se smejem vickastom Nušiću dok majka uporno pokušava da me pronađe... Detinjarije...i moja sećanja upletena u kučine zaborava. Sve moje strasti zarobljene u vrtlogu nemira. Moja lađa tone.. Vidim joj jedra, jarbole, zastave, vidim joj palubu, posadu, svirače, čujem smeh, žagor i uzdahe, ali osećam cipele pune vode... Navire lagano...  Crno more ljudskih srahova i tajni... Znam da bi me grlilo snažno... Ne smem da zajecam, bojim se čuće me, neću da spavam, strahujem, odvešće me.Prebrzo si mi osmehe otela, ništa mi ostalo nije, o starosti! Vid mi se muti. Slabo i samu sebe čujem. Šta li sam tražila? Jesam li išta postigla? Jesam li pronašla tu nit za kojom sam po celom svetu lutala? Koji je moj cilj?  Za šta sam određena? Hiljade pitanja bi da mi siluje um. Zlatni um. Godinama nadograđivan, ispunjen tajnama, bajkama, lažima, hajkama, osehom, suzama... Moji detinjstvom, tvojim oduzimanjima, o starosti... Koliko sam ja slaba, ti nikada jaka biti nećeš. Osećam snagu, krv mi vri,  navire kao nekada kada smo kao deca krali trešnje iz komšijskog vrta... Sećam se... Dobro se sećam svega! Prvih školskih dana, prvih strahova, ranih jada, burnih noći i moje prve neprežaljene ljubavi... Njslađeg sna, najvećih batina... Oh, da, sećam se svega. Ovaj stari um još izlapeo nije. Još uvek u njemu sam Đavo spava... Još uvek me muči nostalgija... Još uvek sam sama...Vetar mi miluje kosu. Ja ga više i ne osećam! A, i zašto bih? Samo šušti, cvili, priziva i vara me da će sve biti kao pre. Sirota moja mladosti! Gde su te to od mene sakrili? Ponadam se s vrmena na vreme da ćeš me opet maziti, ponekad sama u svoje laži poverujem da ćeš opet biti tu! Al’ uzlud! Moje su misli od tebe daleko... Ti ne čuješ moj krik. Više ga ni sam ne čujem. Posle svega, baciće na moja nejaka pleća grumen zemlje, reći par laži o meni i popiti po koju za pokoj moj. Kakva sramota! Kuda bi me ti odvela, kako bi me od strašnog suda sakrila? Nema izlaza. Sve nas ista sudbina čeka. Ako je uopšte i ima...Ja i moje ogledalo...Ponovo sami u tamnoj prostoriji obasjani laganom svetlošću. Vidim, jasno vidim svoje lice... Ah, kakvo olakšanje! Još uvek je nežno, glatko i mlado. Još uvek mi oči sjaje nebeskim žarom! Još uvek su mi usne pune krvi! Moja je koža još uvek neispucala! Kosti još uvek jake, ruke još uvek nežne i bele. Pa to sam ja u punom sjaju, u jeku života! Da, to sam ja i grlim svoju mladost. Ponovo ću se sakriti u malom uglu kućne biblioteke... Još uvek mogu juriti snove.... Još uvek za mene vremena ima, još uvek moj osmeh može da očara, još uvek umem suze sakriti, stegnuti srce... Još uvek sam jaka... JOŠ UVEK SAM KORAK ISPRED TEBE, O STAROSTI...