Mučim se da počnem. Svaka reč koji bih mogla upotrebiti, svaka rečenica mi se čini nedovoljno dobrom. Plašim se da bih mogla oskrnaviti tu tako krhku, a opet neizmerno jaku ženu. Njen lik i njeno delo, a opet, ja bih samo da joj, na neki način, kad već nisam to učinila u dovoljnoj meri za života, sada uputim reči zahvalnosti.

Juče sam videla čitulju. Nisam ni znala da je otišla. Čekala sam Ivanu „kod žutog“, gde se svi čekamo i koji je ispunjen plakatima i čituljama da se ta žuta boja jedva i vidi. Nikad ne gledam u taj stub. Nikad ne gledam ni u čitulje. Ipak juče mi neki đavo nije dao mira i dok sam zverala okolo pogled mi je i tu zastao.

Na jednom od tih papira sa crnim okvirima je bio poznat lik, poznato ime i prezime. Nisam čak stigla ni da zažalim kako treba. Više sam bila iznenađena. Nekako sam se naivno nadala da bi ona mogla živeti večno. Da, znala sam da je stara i umrla je u finim godinama. Ja ni ne verujem da ću ikada doterati do 79te godine. Ipak, zaista sam se iznenadila i nekako je sve bilo čudno.

Ona je jedan od glavnih krivaca što sam toliko zavolela knjige. Preko nje sam upala u svet Tolstoja i Remarka. Zahvaljujući njoj sam ja, dok su druge devojčice maštale o raznoraznim glupostima sanjala da bih jednog dana mogla biti pisac ili neki svetski putnik. Zahvaljujući njoj sam bombardovanje provela družeći se sa književnim junacima za sve ono vreme kada nisam bivala napolju. Imala sam ispunjen dan i nisam ni osetila pereletanje aviona niti padanje bombi. Istina je, ako sam ih i čula nisam ih registrovala.

Hvala joj na tome. Usuđujem se da kažem da je bila jedna od onih koji su mi zaštitili i koji mi štite duh. Bila je i jedna od ljudi čiji je cilj bio da izrastem u samosvesnu mladu (naravno, kasnije i nešto stariju, pa staru) ženu. Svi oni su se trudili da zauzdaju moj eksplozivni, južnjački temperament, da mi pomognu da naučim da oćutim neke svari, da se na neke gluposti ne obazirem, da idem dalje. Bez obzira na sve. Samo da idem dalje. I da budem dobar čovek.

Kada bih otišla da je posetim uvek sam, osim kafe, nosila slaniše (jer slatko nije mnogo volela) i Domaćicu. To je volela, ali se i ljutila na mene, jer ja sam đak i đacima treba novac. Onda bih ja rekla da to mama šalje, ona bi se još uvek ljutila, ali je mogla da se obrati mojoj mami i tako bih se ja izvukla. Redovno sam morala malo da sačekam da mi otvori vrata pošto je imala kraću nogu, jer je kako sam ja razumela (i ako se dobro sećam, pošto sam priču čula pre nekoliko godina) negde početkom II svetskog rata, bukvalno, bačena sa neke visine, a sreća u nesreći je da je pala na sneg, pa je samo ta noga bila povređena. Glavno je da je ostala živa.

Četnike nije volela. Nisam ništa mislila o tome. To je bilo njeno pravo. Ubili su joj brata, za roditelje ne znam. Znam da su je baba i deda odgojili. Znam da je pričala da je, dok je studirala, srpski jezik i književnost u Beogradu, imala jedne svečane cipele i jednu lepu crvenu haljinu koje bi, kad god bi imala dovoljno para i vremena, oblačila i išla u pozorište ili operu.

Nikad se nije udavala. Koliko se sećam imala je i ona, kako se to kaže, jednu veliku ljubav, ali je tu nešto izgleda propalo.

Posle fakulteta je bila raspoređena da predaje srpski u osnovnoj školi u Zvečanu. Izvela je generacije učenika i mnogi su je sve do smrti redovno posećivali. Volela je svoj posao i volela je knjige.

Ja sam volela nju. Dala mi je mnogo dozvolivši mi da se bez imalo ustručavanja služim njenom bibliotekom. Nadam se da sam joj se odužila nastavivši da volim i cenim pisanu reč. Nadam se da sam uspela makar malo da joj vratim u toku tih naših druženja dok sam bila u srednjoj školi.

Neko možda neće razumeti kako to da tinejdžer može i voli da provodi vreme u društvu starije osobe, ali meni je njeno društvo prijalo. Sve te priče o njenoj mladosti, komentari o knjigama, razgovori na trista tema, odgovori na brojna moja pitanja, brojne nedoumice... sve to je neprocenjivo. Kažu da su stariji ljudi zahvalni kako neko s njima priča, da im se na taj način čini usluga. Hm... sa njom se nikada nisam osećala tako. Osećala sam se kao da ona meni čini uslugu, da mi ponekad vraća veru u ljude i u svet, da me nagoni da želim, sanjam i verujem, da mi istiskuje svaku negativnu energiju iz srca i da utiče da se moja plahovitost zauzda.

Bila je jedna od, slobodno mogu reći, mojih duhovnih majki. Obeležila je moj život na najpozitivniji mogući način. Pojačala je moju žeđ za znanjem, povećala ljubav prema knjigama. Pričala mi o životu. Više nisam mogla da tražim.

Na grob ne mogu da joj odem. Sahranjena je u Nišu, ali nadam se da zna koliko sam joj zahvalna na svemu. Nadam se i da je, gde god da je sada, srećna. Zaslužila je. Bila je jedna divna žena i bila je veliki Čovek. Čovek sa velikim Č. To je možda najbitnije u celoj ovoj priči.

Nadam se da počiva u miru.

Neka joj je večna slava.