Evo već tri godine se molim da me uzme k sebi. Za šta ja da živim? Sve sam, hvala Bogu, dočekala i doživela. Kćerke poudavala, sinove poženila, dočekala unučad, čak i praunučad imam. A pored svih njih sam sama. Ovolika kuća, toliko truda, a opet nikog nema. Odzvanjaju sobe tišinom i čekaju da dođe leto, neki raspust ili državni praznik da ih malo popuni zvuk dečje igre. A tad mi ta buka mila prvih par dana. Posle počinje da smeta. Navikla sam ja na svoju samoću. Navukla je na sebe k’o košulju i ne umem da je skinem tako lako. Mada, ponekad je dobro promeniti je. Ne može se ista košulja nositi stalno. Nekad je valja i malo oprati, osvežiti. Tek da se ne bi ubuđala. 

 

            Moje vreme je prošlo i ja to znam. Ne razumeme te vaše novotarije ni nove izraze koje koristite. Kompjuteri, teretane, mobilni telefoni... sve to... To je deo nekog novog doba. Ne mog. Ja sam žena sa sela i u moje vreme i u mojoj sredini je za ženu bilo dovoljno da može da radi, da rađa decu i da ume dobro da kuva. Briga o mužu, deci, kući – tome su nas učili. Nijedno žensko iz neke domaćinske kuće nije išlo u školu. Školovala se sirotinja i to zato što nisu mogli toliko usta da ishrane, a one su u gradu radile kao sluškinje u gospodskim kućama za stan i hranu, a i završavale su neke škole. Postajale su učiteljice, profesorke, neke su završile zanat i postajale krojačice, mada su volele da ih zovemo modiskinje, frizerke, medicinske sestre... Udavale su se za oficire i državne službenike, profesore, učitelje... Postajale gospođe. Videle nešto sveta. 

 

Mi smo samo rmbačile. Retko kad ti je ko rekao hvala. A red se uvek znao. Poslednja sedaš za sto, prva ustaješ. Jedeš praktično ništa. Ostatke. Svekra i svekrvu u ruku da ljubiš moraš. Mužu reč ne povraćaš, ali se zato snalaziš da te čuje i posluša. Naučiš da budeš lukava. Svaki ponos, svaku gordost izbiješ iz glave i postaješ lukava kao lisica. I isto tako umiljata. Iza naših osmeha čovek nikad nije znao šta se skriva. Iza medenih reči je mogao da te čeka čemer i otrov. To niko nije umeo da otkrije. Borile smo se za sebe, za svoju porodicu, za opstanak. Ustajale u četiri ujutru, pešačile po tri sata do grada da bi se kajmak i sir odneo na pijac i da zaradiš koju paricu. Posle kupiš ono osnovno za kuću i nemaš para više. O saboru ili slavi kupiš novu odeću. Izlazak u svet su ti sabori i nedeljni odlazak u crkvu, slave, svadbe... Beda.

  

I sad kad mi neko priča kako je selo divno hoću da mu kažem neka ide malo tamo da poživi, ali bez svih ovih današnjih pomagala, pa neka priča. Jeste, lepo je selo, ali za deset dana najviše. I kad ne moraš da radiš. Sve preko toga je naporno. 

 

Znaš kako smo rađale? Kako je koja stigla. Moja snaja je najmlađe rodila u njivi. Nožem smo presekle pupčanu vrpcu, povile smo dete običnim suknenim platnom i ona je nastavila da radi. Moraš tako. Niko te ne pita. A i ništa nam nije falilo. Nije ni detetu. Evo, vidiš danas koliki je čovek. 

 

Ne, nije lako. Da pišem sam naučila uz decu. Zimi, jer u leto nije bilo kad, sam ih molila da mi pokažu slova. Htela sam da se ne stide majke, da im majka ne bude nepismena. I pokazivali su mi. Učili me. Naučih i to. Bar znam da se potpišem i ne treba niko to da radi za mene. I bar sam nekad večeri provodila drukčije nego samo u pletenju, krpljenju i šivenju. Barem sam imala zanimaciju.

  

Sad ni to nemam. Oči su mi skroz oslabile. Kuća je opustela. A ja samo želim da se pridružim onom mom tamo na groblju i da budemo jedno u smrti kad već i u životu svaku bedu preko vrata zajedno preturili. Barem sam s te strane bila srećna. I sad kad pogledam decu. Moj posao ovde je gotov. Ne znam zašto bih i dalje bila tu.

2. maja 2007. godine