Napsan tekst ne volim da ostavim da „odstoji“. Nije mi, bre, to testo za krofne pa da lepo naraste i da budem u stanju da napravim nešto lepo od toga. Ma kakvi! Svaki „odstojani“ tekst završi u past tense-u i bude izbrisan, jer se potkralo par pogrešnih rečenica i ispostavi se da se moja ideja potpuno izvitoperila. Da li se posle izvesnog vremena pogled na izvesnu stvar ili događaj promeni ili je nešto drugo u pitanju, nisam sigurna, tek znam da gajim averziju prema stvarima koje ostavim da sleepover. Bilo da je reč o pisanju, bilo da je reč o životu.
Čoveče, a nakupio se ogroman neviđen broj tema, utisci se slažu jedan na drugi i sve tvori jednu konfuzno-skladnu celinu. Onako kako u mom svetu obično biva. Hrpa od milion delova slagalice koje nekako uspeš da uklopiš i dobiješ „nešto“. Tragam za savršenom slagalicom, i u životu i u vidu tzv. pazli. Zašto? Zato što slika koju dobijem obično bude blago razočaravajuća, već viđena. Ja bih nešto novo, čisto za promenu.
Ništa se ne menja. Baš ništa. Samo sam sinoć izjavila jel znaš kad ću opet prosjaku da dam neki dinar?! Nikad! Znaš kad ću da prestanem (kao da sam ih ikad i imala! No, dobro, od sinoć ih imam i jake su.) da imam predrasude prema Ciganima i da bude tolerantna? NIKAD!!!
Zašto? Scena sledeća – izašle moje drugarice i ja. Pivnica, ja u novim belim pantalonama u koje sam se zaljubila na prvi pogled. Sklonile se mi malo sa strane da bismo mogle na miru da se zezamo, đuskamo i sve što uz to ide. Verujte, posle krajnje iscrpljujućeg porodičnog ručka na kome isplivaju sve one zgode i nezgode svake porodice i na kome sam morala da trpim izvesne osobe koje bih najradije da ne vidim nikad u životu, ali mi kurtoazija nalaže da budem ljubazna (zahvaljujem Bogu na tome što sam od malena trenirana tako da umem, kad treba, da budem itekako dobar diplomata), trebao mi je taj izlazak. Opuštanje.
Međutim, Marfi je genije, mame mi! Moje bele pantalone su popile pivo. Polio me Ciga koji je negde u pozadini izvodio neke kerefeke, a pre toga je išao od stola do stola tražeći žrtvu da mu plati piće i da cigarete (na kraju nisam bila sigurna koga bih radije ubila – Cigu ili onoga ko mu plaća piće). Naravno, tražio je i pokoje neispijeno pivo koje bi se slučajno zateklo na nekom stolu. Ciga je ili lud ili je bio nadrogiran ili pijan u pizdu lepu materinu! Barem mu je bilo dobro. I barem je izvodeći tamo neke besne gliste tako sočno zamahnuo rukom kojom je držao pivo da je sadržina flaše završila na mojoj cenjenoj pozadini i celoj zadnjoj strani pantalona.
Blago je reći da sam popizdela. Gledala sam neko belo čudo od tih istih pantalona, koje je trebalo da posluži kao kaiš i zamišljala kako ga davim. Slika kao da ju je Ali MekBil projektovala! Baš realno! Kada je prišao da promumla neko izvinjenje uspela sam da se razderem smesta se gubi da te ne zadavim! Najgore je – bila sam u stanju to da uradim. Da sam kojim slučajem, kako sam nameravala, obukla i omiljenu košulju te da je i ona nastradala... ne bih razmišljala. Vratila bih se kući, obula rendžerke i neko bi najebao. Nisam jaka, priznajem, ali jesam luda, a i to priznajem.
A čudo su ti prosjaci, stvarno! Posmatraš ih kako obavljaju taj svoj posao, stručno. Puca im qrac za sve. Nađu se pokoji pametnjakovići pa krenu ponekom detetu na ulici što prosi da sole pamet kako to ne treba da radi, kako treba da se pobuni protiv onih koji ga nagone da prisi, kako ovo, kako ono... svašta. Pažljiv posmatrač bi lagano mogao uočiti dosadu u detetovim očima i neizgovoreno e ajde ne seri, nego daj neki dinar ako 'oćeš, a ako nećeš idi svojim putem. Takođe pogled bi mogao da pita a jel ti zaista nemaš pametnija posla nego da mene smaraš ovde?
Njima je jednostavno dosadno. Oni su navikli na taj i takav život. Možda sam preterujem, možda moja mizantropija i snobizam ovde zaista uzimaju zamah i više nego što treba, ali... a šta da mislim doli da su navikli na taj život, kad vidim da su neki od njih onako pošteno lenjo-ugojeni, a ovamo prose? E jebi ga, moj novac, nije mi pao s neba – neću da ga dam! Može mi se i kraj.
Ima i onih prosjaka (ili je klošar bolji izraz?) koji nonšalantno priđu nekome tražeći pare za pivo. Verovatno su ranije pokušavali sa nekom pričom kako im treba još pedeset dinara da bi kupili kartu za ovde ili onde, a onda bi se našao neki stručnjak koji bi izjavio e da si mi odmah rekao da ti treba za pivo, dao bih ti! Više nema izmišljanja, pivo donosi pare. Barem tako izgleda.
U mom kraju jedan lokalni džanki konstantno smara ljude za po neki dinar na foru kako čeka drugaricu, a treba mu za kredit još 10-20-30... dinara. Daj, care, promeni ploču, bre!!! Jednom sam dala pare, dva puta sam se izvinila jer nemam, svaki sledeći put sam se pravila Engelz. Mislim, puca meni qrac što će on to da da za drogu, njegov izbor, ali ne volim da me neko smara.
Još pamtim i onu Ciganku koja me je zaklela u brata za neki dinar i ona koja je izjavila dece ti, kad sam bila sa strinom i sestricama i... e da! Totalni popizditis. Debela Ciganka prosi! I još te zakljinje! Jel može da se uvede neki porez na prosjačenje? Možda bismo mogli i da zaradimo.
Jbmti... još mogu i gluposti da pišem.
Nemam više snage da se ganjam sa idotima. Neću više u ovoj jebenoj Mitrovici ni da izlazim. Ne želim da mi se odjednom stolica nađe na nozi, da me drug uhvati za glavu, saginje i gura iza sebe, jer je lokalno narkomačne odlučilo da je red da se s nekim pobije. Jebi ga, nije odavno izigravalo qrčinu. E neću! Dosta mi je bre više!!!
Ponekad stvarno mrzim ceo svet.
Odavno sam prestala da dajem dinar-dva cigančićima. Zašto? Imala sam prilike da u prodavnici TIGAR vidim kako ti isti mali cigančići čim nakupe dovoljno gvozdenjaka, trćećim korakom uleću i kupuju 1 kg lepka.....E neće do mene za to dobijati pare !!!
Sad imam bolji odgovor: "Čekaj samo malo, evo zovem Sigurno kuću da te povedu i nahrane.." U sekundi se razilaze.
mene su prošle noći jedno tri belca posula pivom.
po jednoj od omiljenih (naravno) crnih majici.
četvrti belac je u nastupu neznamčega bacio punu čašu tuborga (plastičnu) u masu, iznad moje glave.
jedna belkinja sa decom u mcdonaldsu je oterala u p. materinu jednu cigančicu koja je pitala je l imaš neki dinar.
Onda je cigančica došla do mog stola i ja sam je pitao jel gladna, jesam kaže, hoćeš ovaj pomfrit, hoću, i dao sam joj. Onda je belkinja svojoj dečici pričala kako su cigani odvratni, kako se ova pravi da je dete, a vidi kolke sise ima, ma marš tamo radi, tako je govorila belkinja svojoj beloj deci. Hteo sam da joj nabijem onaj big mac u usta.
jebiga. to mora da im je način života.
ne znam.
ili moje predrasude.
to sinoć, polivanje pivom ne računam
evo mene :-) i nemoj mrziti cijeli svijet...dogodi se, jednostavno se dogodi......nedavno bilo na tv poznata riječka "daj babi kunu" koja ordinira po autobusnom kolodvoru i Korzu- ima dva stana na najljepšem dijelu Rijeke- otada imaju svi minus kod mene ...samo me frka na parkiralištu da mi ne izgrebu auto...eto..no sikiriki no no noo :-)
@Veshtichara, ah da... lepak... nisam ih vidjala, ali sve drugarice su mi prichale kako su videle dete, mozda oko pet godina, u 27mici kako duva lepak. Strashno. NE znam, ali... chudo je sve to. Bilo bi lepo kad bi moglo drugachije.
@nndjbv, prishlo mi je dete, Ciganche, na stanici 26tice, gledalo me je kako sam upravo kupila jedan od najskupljih magazina i videlo je koliko novca dajem, videlo je da imam para. Reklo je "seko, jel mozesh da mi kupish neshto da jedem? Gladan sam." Samo sam ga odvela do pekare da bira shta hotje i kupila, bez ikakve primedbe. Da, tako hotju da dam novac i ubudutje. Da, i onako sam davala novac i do prekjuche, ali osim ove moje revoltiranosti, desilo se da je doshla zena, Ciganka, fine linije kod jednih prijatelja na vrata. Trazila je novac. Prijateljica je rekla da tje joj dati hiljadu dinara, a i vishe, ako opere prozore. Znash li shta je odgovorila? "Nisam luda." E pa... nisam luda ni ja vishe.
A shto se tiche tih belaca koji me iznerviraju, s njima lako izlazim na kraj. U aprilu sam zamalo popila batine od nekih zeshtje opasnih momaka, jer su izigravali neke frajere (mada... oni i jesu frajeri, ako gledamo po tome da jesu opasni likovi. Mislim da ne moram u detelja.), a za stolom je bilo nas, shest cura. Dogodilo se to da sam odlepila i kada su poredjali svoje tekile na sto kako bi pravili neki shveps-teklila-dum-dum-koktel (tako ga mi zovemo), a prethodno su nam sve isprosipali i ispolivali nam i stvari i nas, tekile su zavrshile na podu paba. Jedan od njih me je pogledao, hteo da me bije, oterala sam ga u qrac i rekla da moze da proba, ali da mu ne garantujem da tje da ostane na tome da tju samo ja da popijem batine. Jesam zensko, ali... snatjitju se vetj. Imala sam ludu sretju, jer je liku to bilo smeshtno, ali... i da nisam, morao bi da me ubije, jer ako bih ostala ziva, pa makar bih platila nekoga da ga zgazi.
Konkretno, belcima tju da jebem sve po spisku kad me iznerviraju gore nego njima. Zashto? Zato shto mi je dosta nashe qrchevitosti, a i... niko me ne moze optuziti da sam politichki nekorektna.
Dalje, shto se rada s njima tiche. Bila je jedna NVO u chijem projektu, a u vezi sa pomotji Romima (tako su oni rekli, a meni je ovaj vid politichke korektnosti ravan licemerju, no dobro... mozda i ja greshim), uchestvovala. Cilj je bio da im se obezbedi, makar za klince, hrana, higijenske potrepshtine, da se obezbedi bilo kakav vid edukacije roditeljima da bi bilo gde mogli da rade - mislish li da je uspelo? Nije. Sve bi smesta nestalo. Kako? Shta? Gde? Nemam pojma. Ja sam u projektu bila kratko, ali neki ljudi su uchestvovali godinama. Tek 5% uspeha su zabelezili. Shto je, moram priznati shteta, jer sam na radiju imala kolege, Ciganin i Ciganka (ili treba da kazem Romi?) koji su bili extremno cool ljudi. Bolji od 50% belaca i to ne zato shto su manjina. Jednostavno su bili normalni, prirodni, nasmejani, kulturni... sve shto uz to ide.
Razumem shta hotjesh da kazesh, razumem i da ne treba da generalizujem, ali... ponekad imam pravo da budem krajnje revoltirana. Ne znam... sve to je i vishe nego komplikovano, ali... ne volim kad im dam pare, a posle 10min. me isto to dete startuje za kintu i josh me pravi budalom kad kazem da sam mu dala novac, a trazi i moj sok i moju chokolodacu. Da je to uradilo bilo koje belo dete bilo bi mu rehceno da se gubi, njima - ne znam shta da kazem. SAmo sam bespomotjna.
@Nemirna, hm... mozda ne bi trebalo ni ja, ali... osetjaj bespomotjnosti kad vidish da lik ne zna shta radi, jer nije to chista svest je tako uzasan, jer... ajde, shta mu mogu? Nishta. Nije hteo namerno, svesna sam toga, ali... sam pobesnela i opet se okrenula da ne napravim neku glupost. Ne bi bilo fer. Mada... ako tjemo pravo, nije da nisam pozelela. Ne mogu da budem licemerna i da kazem da je sve bilo okay i da sam iskulirala, kad nisam.
Ne znam, verovatno sam ja retard.
@nurli, ah to... strashno. Ne znam, nemam shta da kazem. Sikiriki je bio zeeeshtji u subotu, sad sam smirena. Posebno kad bes izbacim na papir ili ekran, te mogu da ga kanalishem da ne napravim neku papazjaniju u stvarnosti. Ne volim ni nekontrolisane emocije. :o) A to za auto? Ne bi valjda? Mislim... alo bre?! Jel to normalno? Haos.
Ovaj anonimno zaboravni idiot sam ja. Kuuu... vishe.
U principu - sve je stvar izbora! Svako ga ima! Put koji cemo odabrati zavisi samo od nas samih..mada ima tu i olosha koji koriste situaciju ili \"tudja ledja\"..Ma,ne vredi..samo se iznerviram kad pochnem da razmishljam i da se suochavam! Ljudi su zaista po nekad \"najkvarnija roba\"!!
Andjelina, slazem se. Sve je stvar izbora. Premda je ponekad problem, jer se chini da nekim ljudima ta mogutjnost nije ni data. Ne znam, nisam pametna.
Ma svako moze i da radi,i da zaradi,sve je stvar volje,koju ocigledno oni nemaju..;))
Anchi, u pravu si, samo je problem, ako govorimo konkretno o Ciganima, iliti Romima, shto oni u nashem drushtvu zaista jesu marginalizovani, te je samo retkima pruzena shansa. No, da jei u pravu govori chinjenica da ja imam na godini devojku koja jeste Ciganka, ali koja studira i kojoj, prema onome shto sam chula, jer je ne poznajem, dobro ide.
Zaista, stvar izbora, uz dodatak sretje. :o)
