Od svih stvari na svetu najmanje volim onu debilnu "nastaviće se". Nastaviće se ŠTA?! Život? O hoće, itekako! Želeli mi to ili ne.

Ne sviđa mi se sve ovo. Ne sviđa mi se ništa.

Ne sviđa mi se ni ponašaje većine ljudi. Šta? Takmičićemo se ko je nenadjebiviji? Ko je načitaniji? Pametniji? Prefinjeniji? Ironičniji? U čemu ćemo koji kurac da se sada takmičimo?! I kada ćemo da (pre)stanemo?! Da pogledamo u nebo i pomislimo "da, lep je dan." I ništa više. Čak i ako je nebo sivo, i uprkos tome što pada kiša i što vam je uginula ribica i imate tu traumu po buđenju (a kao po naređenju se svakog jutra budite u 6.11h, iako ste možda na spavanje otišlu u 4.00h i ne možete da zaspite nikako, bez obzira na spuštene roletne... ne pomaže), a po izlasku iz zgrade vidite kako viršla pada na travnjak sa ko zna kog sprata. I sve vas čudi. I to ne bi trebalo da se desi Čak i ako vam je zgrada puna nekih malo ŠLB bez B dekica i bakica (a sasvim sam sigurna da niko od njih nije odgovoran za taj flash), te jedna bakica sa sprata ima običaj da zaluta u vaš stan. Znate o čemu je reč, stara je, senilna je, plus ne vidi dobro, a hoće da umre od dosade u četiri zida i mora da šeta tim hodnikom na osmom spratu, pa eto, ponekad (otprilike tri puta za deset minuta) zaluta ka vašim vratima. Košije vam se izvinjavaju i čude se kad kažete da je u redu "mi ćemo naprosto da zaključamo vrata, pa kad vidi da je promašila, otićiće gde treba".

I kako ćete vi bakici kad vas onako, detinje, upita da se provoza liftom, da objasnite da to ne sme?! I kako ćete da izdržite da vam se ne gadi neko ko bi je, takvu, ismejao? Jer, postoje i takvi ljudi, a ja, na žalost, previše njih poznajem. I muka mi je.

Od svih formi razgovora i načina komunikacije, u poslednje vreme najviše volim monolog. Osim reči izgovorenih za vreme prelišavanja naučenog, prođe i po dva-tri dana da skupim pola sata razgovora. Ukupno. A ja još volim da pričam. Ili sam barem volela. A možda sam i imala o čemu i šta govoriti. Možda više nemam. Đavo će ga znati...

Nešto kao učim. Nešto mi puca nokat za taj ispit. Otićiću u utorak, stati pred profesorku i mlatiti nešto, tek da ne bude da sam mutava. Ako bude šestica, poništiću ispit. Laže svako ko kaže da mu nije stalo do ocene, posebno ako govorimo o laganom ispiti, lepo napisanom, koji može da spremi za petnaest dana, samo kad mu/joj ne bi falilo volje i motivacije. Meni fali. To mi uvek fali kada govorimo o onim stvarima koje idu lako, koje teku. Sve što zapinje - na kraju ispadne daleko lakše nego što sam očekivala, jer je bi(l)o izazov.

I tako, čekam... čekam da dođe taj utorak sa samo jednom pređenim gradivom i 10% gradiva koje nisam ni pogledala, niti ću. Ako sam maler (a nisam) ko ga šljivi. Biće sexa preko leta.

Treba da dam tri hiljade za jedan dan na Exitu. Neka hvala, radije ću sačekati da Manu Chao dođe u BG. A za te tri hiljade napraviću Manu Čao parti za sebe. Velkom tu Tihuana, tekila, sexo, marihuana.... bla, bla, bla...

Otišla sam... otplovila... videću ljude u nekom drugom vremenu... sada neke stvari previše bole with every heartbeat. Da, to je pesmica na koju sam trenutno naložena Robyn-With Every Heartbeat, što me nije sprečilo da se danas oduševim kad sam videla jednog klinju da nosi majicu Rammones. Go kid!!! I tako se to radi - od malena upućivati dete na prave vrednosti. Ne na razne šarade.

Niti na naložitis sličan onome kome je moj brat prisustvovao sinoć. Kaže, bilo je extra, oko 2000 ljudi u bašti SKCa. Rekoh "extra, znadoh ja za te likove davno pre nego polovina od te dve hiljade, ali neću da idem." Zašto? Pa zato što primera radi, dolazi brat jutros i pevuši "a ja bih želeo da jebem sve, sve devojke, drugarice..." ili nešto u tom fazonu. I još kaže da su rekli kako je to prava istina o muško-ženskim odnosima. Rekoh "da, ali možda o nekim pičkastim muško-ženskim odnosima, u kojima se svi kurčimo, izigravamo nenadjebive face i kao nešto glumimo bogove u želji da pojebemo sve i svakoga, da kao svi hoće baš nas, a mi se ne nećkamo, već uzimamo šta nam odgovara, dok bismo istovremeno samo da nas neko mazi, pazi i voli ovakve kakvi jesmo i to nije patetika, već realno stanje stvari. Smešno. Ne, dragi brate, draža su mi sva kukanja od takvog fazona, jer su kukanja uglavnom iskrena, a taj neki muško-ženski prezir je samo gluma i maska satkana od straha svih nas i njih koji ne bi(smo) voleli da budu (budemo) povređeni. I nemoj da si se usudio da kažeš da grešim, jer znaš da nije tako. A i da misliš da jeste, ne progovaraj - glavu ću ti razbiti."

Jeeeeeeeeeebote, a taman sam oladila (namerno nema ni apostrofa niti bilo čega sličnog što ukazuje na naznaku lepog, pravilnog pisanja. Jebe mi se i za pravilno pisanje.) sa psovanjem. I opet psujem, preterano.

Neku noć sam se okomila na fanatike. Svake vrste. Na svaki vid extremizma. Extremisti u svakom pogledu su budale. Večiti nezadovoljnici koji vrište da budu primećeni i ne znajući kako, na kraju se okrenu nekoj takvoj metodi. Ne, ne, ne... dame i gospodo, ne radi se to tako. Ponekad je dovoljno samo da radite ono za šta ste rođeni, ili mislite da ste rođeni, i da se (po)trudite da to odradite dobro. Tada će vas neko primetiti. I videti i čuti i poštovati... a ako vas i budu napadali - a šta vas boli kurac? Vi samo pokušavate da živite svoj život, za razliku od milijardu besposličara, zar ne?

P.S. Nastvaiće se... do nastavka - u Hondurasu sam. Ovde dođoh samo da prospem još malo otrova "da me otrgne od snaaaaa..." kako se to kaže u pesmu jedne, drage mi, naše grupe.

(Robyn-With every heartbeat, repat milion puta, barem kod mene)