Zapalila sam virutelnu lomaču. Sve je otišlo. Sve sam htela da ode. Neke stvari su ostale u memoriji dragog mi kompjutera. On će ih čuvati. Ostalo… u Hondurasu je. Jas am odavno tamo, pa ne vidim zašto me moji snovi i tekstovi ne bi pratili.Hoće li se vratiti? Ta otkud znam? Nisam ih pitala. Nisam ni sebi postavila to pitanje. Možda. Možda će I doći nazad kad sve dobre namere nauče da ćute, kad se i ljubav utiša, kad i reči nauče da zaneme. Sasvim sigurno ne pre toga, a i tad… možda. Samo možda. Ja više ništa ne znam, osim da sam naučila lekciju. Nikada je neću zaboraviti. Neću se više tako ni rečima služiti, barem ne u razgovoru. Igru ću prepustiti pisanju, onda kad za tim osetim potrebu. Drugo nešto? Ne. Red je da tu naviku izbacim iz CVja. Jer, samo bez veze povređujem ljude, jer bez veze bivam povređena.

 

HM! Smešna stvar je kako su ljudi u stanju da se igraju s prijateljima. Smešno je kako smemo sebi da dozvolimo luksuz da se u nekim rečima prepoznamo, da se uvredimo, da glumatamo neki ponos, da vređamo i da se mi osetimo izdanim, a da se nikada ne zapitamo – kako je drugoj strani? Pitate li se vi to ikada? Kako je drugima? Kako je onima koje smo mi uvredili? Koje smo mi povredili? Koje je oštrica naših reči probola pravo kroz srce? Pitate li se? Ja da. Svakog dana. Čak i kad sam vraćala ljudima milo-za-drago bilo mi je žao. Jer umem da budem užasna, kad hoću. Umem i da pokosim. Umem i da se suzdržim i radila sam to. Gutala pljuvačku, slagala žuč u grlu i brojala od sto do jedan, lagano, kao da mi život zavisi od toga, samo da ne zloupotrebim sve ono što su mi rekli. Znaju oni koji su pričali o sebi, o svojim ljubavima, o svojim mržnjama, o svojim problemima, a kasnije bivali suočeni sa mojim besom da umem da prećutim neke stvari. Čak i kad sam strašno povređena. Zašto? Ma bolje je to za mene. Prezir je ponekad mnogo jače oružje od mržnje. Prezirom i zaboravom čovek uklanja trulo meso iz svog života, a mržnjom samo truje sebe. A ako ne volim nekoga dovoljno da bih ispravila stvari neću ga ni mrzeti. Ne zaslužuje mržnju. Eto, ne zaslužuje je.

 

 

Neko mi je skoro rekao da me se plaši kad sam hladna, kad spustim glas i najmirnije moguće kažem najstrašnije reči. Neko je skoro rekao da se plaši jer se zatvaram, jer se sada još više smejem i zajebavam pred drugima, a svoje demone otkrivam samo papiru i onoj strani pisanja s kojom se niko, nikada neće upoznati. Hm... strah... nije dobar. Pokreće ljude na mržnju. Kad čovek oseti strah, počne da mrzi i prirodno želi da uništi predmet svog straha. Budi se ratnik i kreće u napad. Kad otkrije da je problem u njemu - prolazi neozleđen, kad je svet kriv ožiljci se samo broje. Ne želim ožiljke, ne želim povrede. Okrećem se sebi i svojoj tišini, svojoj buci. Kome se svidja – dobro. Kome se ne svidja – opet dobro. Nemam ništa s tm. Egoista sam bila, to i ostajem. Do kraja.

 

I neću da praštam. Ne više. Ne mogu. Ne umem. Neću! Zbogom svim tumorima uma, zbogom svim lažnim ljubavim, svim pritvornim prijateljima, svim vukovima u jagnjećoj koži... Zbogom. Na igralište se spustla noć, ljuljaške, klackalice i sve te spravice obavija tama, ja nisam umorna, ali ne želim više da se igram sa vama. Zbogom.

 

Neću ni da se meni išta oprašta. Jebi ga. Nije mi važno. Ja sam samo jedna velika budala koja mnogo priča i previše veruje pogrešnim ljudima. Povredila sam zato nekoga ko to uopšte ne zaslužuje. Ispala sam najveće g… na svetu. I stid me je. Zato neću više da ponavljam tu grešku. Danas sam se zarekla – nikad više ništa nikom ni o kom, ni o čemu i ni zbog čega neću da kažem. Teme za razgovor? Sve površno. One neke ozbiljne teme su ispod tepiha. Red je da malo skupljaju prašinu.