Prošle nedelje (konkretno, mislim na nedelju kad je počeo april, ova još uvek traje. Ne, ne mislim da je iko debil pa da to ne zna, već jednostavno osećam potrebu da naglasim) sam u nekom cigaret-alkohol stanju (za koje nisam kriva pošto ne duvanim, a od tri vodke se u životu napila nisam) skontala koje osećanje najviše na svetu mrzim. Koje? Apatiju. Je li apatija uopšte osećanje ili stanje svesti? ’ebem li ga, ne znam! Uglavnom, znam da me poslednjih mesec-mesec i po konstantno opseda i strpljiva je kao legendarni osvajači Troje.

(Čak ni u ispitnom roku nisam imala živaca da se nerviram zbog bilo čega, jednostavno me je bolelo uvo za sve!)

Džaba što sam se opasala debelim zidinama. Džaba osmeh na licu (koji je, iznenađujuće, bio čudno i čudovišno neodglumljen). Džaba sve, jer nemam volje ni za šta.

-         Hej, gde si? Šta ima? ’o’š na kafu?

-         Oket. – kažem, a mislim whatever.

Sa svima je tako. Da, hoću da se vidimo, da popijemo kaficu, razmenimo par fraza i tako to, ali me, u suštini, za sve to nimalo nije briga. Uostalom, sumnjam da je i na drugoj strani osećaj išta bolji.

-         O užasi promiskuiteta!!! – štono neko rče u nekom našem filmu (mislim da je to replika iz Anđela kec, Nikola Kojo glavom i bradom)

Da ne bude zabune – govorim o intelektualnom promiskuitetu. Ovaj telesni je ionako yesterday’s news. Ništa novo, a sve prazno.

A da komedija bude veća nemam čak ni volje, još manje snage ( o nameri tek da ne govorim!) da se žalim! Ma jok! Kakve žalbe?! Koja još briga za to?! Ma ako nkoga i jeste briga, ja ne marim! To je ostalo zakopano negde u XV veku pre nove ere mentalnog puberteta iz kog još uvek ne nalazim izlaz. Tešim se samo prokletstvom većine da još uvek ne pronalazi put iz paleolita i da je taj predhtistovski petnaesti vek neka nuklearna fizika za njihovo poimanje stvarnosti.

Šta je?! Potcenjujem?! Ne!!! Ne potcenjujem ja nikoga, samo sam u mizantropskoj fazi i ne mogu da smislim sve te endogeno-promiskuitetne gmazove sa ovsenom kašom umesto mozga ( o zašto li vređam sirote gmizavce?!) koji ipak uspevaju da relativno bezbolno prođu kroz život. Ponekad im prokleto zavidim.

Gadim se i psujem. Najviše sebe. Zašto? Zato što se postavlja krajnje jednostavno pitanje – a šta meni koji qrac sad fali?! Šta to ne valja kad imam sve (ili bar mislim da imam)?!

Ne znam. U tome i jeste najveći problem. Nemam jebenog pojma (opet psujem, a nedavno sam obećala sebi da ću iskoreniti tu, krajnje ružnu, naviku)! Da znam šta fali – ne bi falilo. Ako je manjak nadoknadila bih, ako je višak – ništa što lomača i uorođena mi sklonost ka razaranju ne može da srede. Ovako mogu samo da sedim i da se pitam i pišem ovako debilne tekstove koje ni ne shvatam kako iko ima želuca da čita (bez uvrede, ali ponekad samu sebe ne mogu da smislim, svoje tekstove još manje. Koliko volim svet – zaključite iz ove premise).

I odlepljujem jer ne kukam, već posmatram sopstveno stanje svesti kao potpuni stranac i dolazim do zaključka da, u stvari, samo bespotrebno serem o nekom smislu i nalaženju istog.

Zašto?!

Zato što smisla ima. Zato što, da ima smisla, ne bi kreten tukao majku (ne pitajte, danas čula priču za nekog lika i preseo mi dan, a moglo je sve tako lepo da bude). Ne bi se ljudi klanjali u bogomoljama i fanatično ispunjavali sve svoje obaveze prema Bogu, a prema ljudima prenebegavali (uticaj Singera, ako vas baš zanima), ne bi se pojedinci u ovoj zemlji ponašali kao da je poseduju, ne bi sise i ostali extremiteti (a bogme i kinta i veze) pravili karijere na raznim mestima već talenat, rad, trud. Da ima smisla – mnoge stvari bi bile drugačije! Da ima smisla – taj lik bi sada bio u zatvoru ili bi njega neko prebio pa da vidi kako je to. Majka mu je i to ima da poštuje. Nije on nju devet meseci pod srcem nosio niti u mukama rađao već ona njega. Dakako, on može kao opravdanje da uzme to da nije tražio da se rodi (ucena kojoj sam pribegavala kad sam želela nešto da postignem i kad sam govorila da, kad su znali da me naprave, znaju i da mi ispune želje, a danas se toga, iskreno rečeno, ne stidim, već nemam reči da opišem taj sram), ali to nije dovoljno. I nisu mu roditelji krivi što je debil nesposobni i ništa od svog života nije napravio. Nije mu niko kriv. Nikome od nas drugi nisi krivi i prestanite već jednom da teret svaljujete na bilo koga, jebali vas svi oni! Za sve što vam/na se dešava ste/smo sami krivi i zaslužni! Niko više! Kraj priče!!!

I jebe mi se više i za smisao i za ljubav i za politiku i za gramatiku i za muziku i za pisanje i za... za sve! Bojkotujem život! Baviću se amebo-bitisanjem! Puca mi nokat za sve i to prevashodno zbog nedostatka vitamina, jer ne brinem – samo se nerviram i mrzim ceo ljudski rod.

I izvinite zbog slovnih grešaka i eventualnih gramatičkih nepravilnosti. Baš kao ranije, ni sada nemam živaca da bilo šta ispravljam ili doterujem, jer ću izbrisati ceo tekst, mada bi to verovatno i bilo najbolje. Čisto da mi ne bode oči.

I can feel the whole world spinning around

I'm losing ground

I feel it every day

And I can feel you coming inside out

I'm losing touch with all reality

I remember the look in your eyes

The way that they pulled me inside

All I've got now in my defence is my innocence

I've been hypnotised

I can hear the church bells ringing out

Reminds me of some bright and sunshine day

When all the pretty horses you would ride

Would come right back to feel your energy

I still remember the look in your eyes

The way that they fooled me inside

All I've got now in my defence

Is my innocence

I've been hypnotised

You know it won't be easy

It's never easy

I've been hypnotised

It won't be easy

So tell me what you think

Do you think I'll sink Number one scapegoat?

I'm the missing link

All I know I've been Hypnotised

It won't be easy

If you've got a heart that burns inside

Let me get inside let me tangle with the flames

If you've got a light that burns inside

The heat will rise and melt down once again

I'm waiting for a sign, help me realign

Maybe it's a sin I know but it's not a crime

All I know, I've been hypnotised

Maybe there's a way I can find a way

Final hour Judgement day

All I know, I've been hypnotised

And then I realized

(Simpe Minds – Hypnotised)