A njeni su bili imućni. Bar po jednog njenog pretka su zvali kmet. Kasnije je naučila da je u nekim sredinama to naziv za starešinu. Žabica to tada nije znala, bila je premala da bi to shvatila.

Deda je, kad su stigli i kad je trebalo da se spuste do kuće, prvo tražio da se izađe iz auta i da se pogledom obihvati ceo taj prizor, kao da je znao da ona ni posle petnaest godina neće tu doći. Pokazao joj je biljku čije je središte, kad se oslobodi koje, lišća... jestivo, dao joj je da proba, a ona ga je onako gorkog ispljunula i rekla da više nikad neće jesti ni to korenje ni travu. Možda zato danas ne voli zelenu salatu. Potom joj je pokazao deo gde se nalaze njive, one prave planinske. Zatim brdo gde su neki „srtučnjaci“ dolazili da vrše ispitivanja trvdeći da je taj kraj bogat zlatom i/ili gvožđem. Rekao je „kad bi tako bilo, ja bih bio bogat još odavno, a bez da rmbačim ovoliko. Stručnjaci... oprde!!!“

A prizor koji se pružao pred njenim očima je zaista bio veličanstven ili ga je takvim danas načinila njena mašta, jer je zeleno u mašti zelenije, drveće je veće, voda ukusnija... sve je nekako lepše. Verovatno zato što stvarnost ume da bude previše siva i ružna.

Kuća... velika, teška, škripava drvena vrata. Prvo čega se seća. Zmijska košuljica na jednom od kreveta i dedin komentar

„A... ova je sigurno od smuka. Dobro mu je bilo ovde, nema šta.“

Prva zgrada u okviru kuće u koju je stupila je skrivala brojne tajne – videla je staru prelicu i vreteno i razboj i zamišljala je kako su njene pretkinje tkale, prele... kako su radile za svoju porodicu. Radile sve što je trebalo, jer tada su svi radili i nije postojala podela na muške i žense poslove u današnjem smislu – da je prosečan muškarac razmažen, te da zahteva da bude gazda u kući čak i kada žena više zarađuje. Ne, tada se neki red znao i niko nije bivao pošteđen i svima je bilo podjednako teško.

No, Žabica nije razmišljala o tim stvarima, ona nije znala ništa o tome, ali danas je već druga priča. Tada je jedino zamišljala one zimske noći kada su se sa tavana spuštale vezice luka, sušenog mesa i slanine, sušene paprike... kada se iz tora moglo čuti blejanje ovaca i muk krava, a napolju zavijanje vukova. Žabici je to bilo lepo, jer su joj pričali priče i nije ulazila u detalje.

Danas je u stanju da zamisli i šum kreveta i da se upita – a kako to da svi spavaju u istoj prostoriji? I čuje se svaki noćni zvuk i nekako biva... čudno!

Danas ona postavlja pitanja – a kakav treba da budeš da bi opstao u takvoj sredini? Koliko jak, koliko radan? I kako je to danas nama sve teško, a tada njima ništa nije bilo? Kako smo danas svi tako nezahvalni i samo skloni da kukamo? Žabica pita, ali niko ne odgovara.

I seća se da je se baškarila na livadi dok su oni okopavali krompir. I seća se da su izvadli mladog krompira koji je mama potom spremila na starom, prastarom šporetu na drva na kome je, kao da je vreme stalo, još uvek stajala ona starinska pegla sa sve kamenom koji se za potrebe peeglanja odeće zagrevao. I seća se da je taj đuveč bio preukusan. I seća se planinskih šargarepa i oskoruša i puta do izvora sa vodom i... svega.

Posebno joj je živo u sećanju ostala šuma – Stolovi i „onolike“ bukvetine. I Hajdučka česma – hladna voda... voda tako hladna da nema tog leda koji bi je učinio hladnijom. I priče o dedinom mlađem bratu kako se jednom popeo na VR’ drveta jer su ga poplašili da nailazi vuk. I jednog vuka koga je izdaleka videla.

Žabica priznaje da se uplašila, ali pssssssssst! Nećemo nikome to reći.

Nećemo reći ni da Žabica ima još sećanja, jer je rekla da su ova za sad dovoljna, a da će nam ispričati još koje, samo lepše uobličeno i življe u neko doglednije vreme. Čak je rekla i da će, ako joj uspe da se posle petnaest godina vrati na to mesto, ufotkati sve što bude mogla, ali da strahuje da je u njenom sećanju sve to nekako lepše.

A neko je jednon napisao (parafraziraću) da sećanja, kada jedina preostanu, mogu biti obmanjujuće detaljna. Ona se nada da je njeno sećanje detaljno, ali ne i obmanjujuće i da će ipak stvari zateći onako kako ih pamti, a da se jedino izmenio put, koji je sada bolji i ta polja koja, na žalost, više niko ne obrađuje, a tužna su polja koja nisu zadojena ljubavlju čovekovog rada.