I tako ti pričam, sjebala si brain, bre!
Zajebana ste sorta vi, pisci... ne diži mi ništa sad tu obrvu i zatvaraj usta, ništa ti ne treba da govoriš. Sad ja pričam.
Da, ja sam taj. Džo. Budala, idiot, tvorevina stvarnosti i tvog uma i ja mogu da ti kažem šta god poželim. Ti ćeš, ovoga puta, da ćutiš i slušaš. Za bolje i nisi.
I ponavljam - zajebani ste bre! Nemate respekta ni prema čemu. Sve dajete na uvid svima i baš vas briga. Puca vam za sve! Svoj i tuđi bol, svoj i tuđi život, patnju, sreću, ljubavi - sve to prodajete u bescenje, za malo pažnje. Jebem vas tako nenormalne!!!
I ti jesi luda, kažem ti. Pa gledam te, bre, dok stalno preispituješ svaki svoj korak, dok kao zvečarka posmatraš kako se drugi kreću spremna za napad. Ne veruješ nikome, još manje očekuješ da tebi neko veruje. I šta dobijaš time? Ništa. Otuđenje, samoću, a opet živiš jebeno zadovoljno taj (sub)život. I i dalje nemaš ništa.
Nemoj misliti da ne znam za razmišljanje da pitaš psihologa koji se vrag događa i u kome je problem - u tebi ili drugima? Nemoj misliti da ne znam o pomisli da mu/joj napišeš pismo koje bi/ga je dovelo do ludila. Nemoj misliti da ne provaljujem koliko perverzno zadovoljstvo ti pruža ta igra mačke i miša, koliko želiš da im pokažeš kako možeš da ih izludiš. Imaš talenat za to i obilato se njime služiš, kurvo kamenjarko.
I hoćeš li objaviti ovo? Imaš li petlju da pokvariš svoj "blogić" suvislim buncanjem Džoa kome je doqrčilo da ga optužuješ za sve? Hajde, da te vidim sad!

Gledaš me Džo i ne veruješ očima. Zajebala sam i tebe i sve belosvetske psihologe i baš me briga za vas. Gledaš me i vidiš kako mrzim introspekciju. Gledaš kako imam petlju da objavim ovo, a da ipak isečem onu veću gomilu gluposti. Uživaj, Džo. Kiselo ipak ima lep ukus, ne?