Dok se neki manijaci napolju deru iz mozga, dok me mrzi da se pakujem i dok mi dođe da arlaučem koliko me boli grlo, um mi opet opseda misao o krhkosti života. Banalno, ne? Sinoć je poginuo dečko, sin prijatelja mojih roditelja, a ja kukam zbog grla. Jesam li kreten? Itekakav! No, ne mogu ljudi ja to, ne mogu da budem licemer.

            Znam dečka od malena, godinu dana je stariji od mene, ali ga nikada nisam gotivila. Njegove roditelje i starijeg, a posebno mlađeg brata, gotivim strašno, ali njega – ne. I jeste mi žao, žao kao što mi je teško uvek kad se jedan život ugasi, a posebno ako je reč o mladom životu. Ipak, najviše žalim njegove roditelje. Ljudi, obični, što bi se reklo narodski. Nemaju neke pare, nemaju neke škole, ali imaju dušu, a valjda je to ono najbitnije.

Prema meni su se uvek odnosili na najbolji mogući način. Tetka Z. bi se uvek obradovala kad me vidi, volela sam i ja nju da sretnem da popričam s njom. Priča glasno, pravi nebrojeno mnogo gramatičkih grešaka, ali mi nekako to kod nje, kod njih, nikada nije iritiralo sluh. Zašto? Zato što se nikada nisu pretvarali da su nešto što nisu, uvek su iskreni, bez poze. A čika Ž. je još srčani bolesnik. Samo bi falilo da još njega srčka strefi pored sve ove tragedije.

Teško je breme roditeljstva, a činjenica je da nema veće tragedije nego da dete ode pre tebe. I zamisli kako je sve moglo da bude lepo – stariji brat mu se prošle godine oženio, lepo veselje, veliko i dobio je sina ove godine. S. je trebalo sada da se zaposli i možda bi sve ispalo dobro. Možda bi za sve njih započeo neki bolji život. No, nije mu bilo suđeno.

Izašao je sinoć, otišao u Zubin Potok, popio i sledeća stvar koja se dešava jeste da je auto završio u jezeru i da je on mrtav. A sreća u nesreći je da je bio sam. Meni je, isreno, kamen sa srca spao kada sam čula da moj brat od strica sinoć nije bio s njim. Osećam se kao najgore đubre jer tako razmišljam, ali ne mogu da budem licemerna, ne mogu da kažem da mi nije laknulo. Premda bih htela.

U celoj toj priči meni je ipak najžalije njegovih roditelja i braće, malog Veljka posebno. Još je dete (jeste da je I srednje, ali je meni dete), a preživljava takvu tragediju. E jebi ga, život je zaista nekom majka, a nekom maćeha.

A možda je alkohol kriv? Možda je za sve kriva ta jebena kultura koja postoji u nas da se smatra da si lud ako ne piješ?! Ne znam! Znam samo da sam sinoć oko pola sata-sat pričala sa likom zato što mi je, kao da mi je ćale, savetovao da ne pijem. Kaže Ana

E rek'o mi Darko da ti kažem da mnogo piješ, bre. I da ne treba to da radiš.

Hm... i ne bi trebalo. Nikom ništa dobro to nije donelo, a na mnogim kućama se zbog toga zavijorio crni barjak.

Sahraniće S. sutra u jedan, ali neću otići. Ne mogu. Videti toliku tugu, tugu koja ima svoj izvor, onaj najveći, najiskreniji i koja nije hinjena, nije veštački stvorena... tugu majke za detetom – ne mogu. Sebična sam, znam, ali bih umrla od tuge zbog bole te žene, žene koja se, ma koliko da im je do sada bilo teško, uvek smejala i smejala se iskreno. Takvi ljudi iskreno i žale.

Da, da... život jeste qrva. Najveća.

(Bez muzike, samo tišina)