Bože, meni tako malo treba ispod ovog svetog neba

            Topla postelja i njena oka dva,

            Šalji anđele čuvare svoje, jer je duša duše moje

            Brani je od zla, Bože kad ne mogu ja...

            Za sve te neke laži koje sam sposobna da prospem večeras – praštajte.

            Za sve istine koje i večeras i inače izgovaram, a koje drugi ćute – praštajte.

            Za svaku ukradenu misao i svaki poljubac koji sam virtuelno poslala nekome 300km daleko tražim oproštaj, a znam da ne bi trebalo.

            Treštalo je u pabu Bože, brani je od zla. Ja, koja nikada nisam bila neki ljubitelj te vrste muzike, sam osećala svaku reč, svaki ton i nekako... sve mi je bilo tužno. I što njega nema i što ja nisam tamo gde bih inače provodila petak na subotu i što nisam s nekim s kim bih to vreme provodila.

            Možda pab i nije najbolje mesto za ovaj vid muzike, ali paz'te kad mi 'ladno puca nokat za to! E baš me briga! Meni su večeras pogodili žicu i samo mi je krivo što me mama zvala jedno sedam miliona puta te sam morala da odem. Kažu matorci ma vidi, ne zaziremo mi od onih sa juga, ali ovi ovde... ima svakakvih, nikad ne znaš šta može da se desi.

            Eto, i dotle je došlo. Nemaš poverenje ni u šta, ni u koga i nikad nisi siguran.

            Često kažem kako bih volela da je ćale samo običan marginalac i da niko nema potrebe da me, eventulano, maltretira jer sam ja kćerka tog i tog, već jednostavno - ako im se maltretira će mi se nakačiti iz drugog nekog razloga, a onda ću se već nekako snaći i obračunati sa... nebitno kim.

            I nije večeras toliko važno (mada jeste dosta, i to uvek!) što ne razvlačim nečije obraze, što ne gledamo neki crtać (jer ih ja volim), što se ne mlatimo (bukvalno!), što...       nije to toliko važno. Ne! Važno je ono što nam se dešava, važna je hazardna igra kojoj smo skloni kao ljudi i važno je to što zaista mnogo stvari ne razumem i iz dana u dan imam sve više pitanja, a od odgovora nemam ni O.

I nisam srećna. I plače mi se. I želim da spavam i da zaboravim i ko sam i šta sam i odakle dolazim i gde idem i... sve! Iz tog razloga nisam večeras znala ko je najmlađi Jugović. Baš me briga. Ne živim od mitova i stoga naše ne želim da znam.

            Nikad se ne zna – možda mi u toj neoj virtuelnoj stvarnosti bude bolje, možda više neće biti potreban alkohol da se opustim i možda, ali samo možda, konačno naučm da kuliram neke stvari. Možda...

            Zar nikada nećeš odrasti mali veseljače?

            Neću. Nikada. Ali ni nisam veseljak. Naprotiv – trenutno sam uprkos lepoti vremena provedenog sa drugaricama, sa devojkama koje obožavam, strašno tužna. Valjda zato što me svaki lep trenutak, do koga dođe, podseti kolika je retkost sve to i koliko je sve to dragoceno i da ponekad jesam u pravu kada se obučem sva u crno – to nosim crninu za svim onim lepim trenucima koji se nikada neće vratiti.

            A Sunce mi, eto, mnogo fali, jer zna da izađe na kraj sa ovim mračnim momentima i zna kada jednostavno treba da ućuti i pusti me da u svom umu sama bijem neke svoje bitke.

Toše Proeski – Bože brani je od zla