Ne znam zašto, možda to ima neke veze sa ludilom ili je način da ne postanem voajer u onom skaradnom smislu, ali me je posmatranje ljudi, njihovih reakcija i naročito saglasnosti reči i postupaka, oduvek predstavljalo veliko zadovoljstvo. I zabavu, moram da priznam. Možda zato toliko volim knjige. Daju mi poptun uvid u nečiji život, a znam da nikome ne narušavam privatnost, niti telesni integritet i suverenitet. Svi akteri su ili već mrtvi ili izmišljeni ili ih nije briga šta ko o njihovom životu misli, piše i čita.
Čitam Crnjanskog, "Roman o Londonu" i zaljubljena sam. Tačnije, što više čitam više se zaljubljujem, a do pre par meseci nisam ni znala da je on to napisao. Nije me zanimalo i nije imao ko da mi kaže. U srednjoj smo radili "Seobe" koje sam mrzela i koje sam se jedva naterala da pročitam. Tu mi se sve smučilo i mislila sam da me ni puškom neće naterati da se njemu vratim i posvetim. Puška nikome nije bila potrebna, jer je trebalo samo upotrebiti lepu reč i toplu preporuku.
Pokušaj, nemaš šta da izgubiš, a možeš mnogo da dobiješ.
Čitala sam:
Ima u svetu neka skrivena lepota koja se svud može naći. Rusija je to, u koji se Engleska pretvara, kad je zavejana. Pojedine, tako različite, zemlje, razna doba godine sjedine se u nek sličnu, sasvim sličnu sliku, te noći. Kako je čudno te noći odjekivao i sat, koji je odzvanjao sa tornja Parlamenta u Londonu. Kao zvono u Sakt Petersburgu, u njegovom detinjstvu, u crkvi, iza obale, na Nevi, gde su stanovali u svojoj velikoj kući.
Samo jedan mali deo koji volim. Maleni deo. Drag. I lep.
Zapitah se, nije li ovo samo još jedna od onih knjiga kojima je suđeno da mi "dođu" u određenom momentu? Zašto mi je niko nije preporučio u srednjoj, dok sam još imala na pretek vremena za čitanje? Taman toliko vremena koliko sada nemam ni za odmor.
Nemam pojma. Uostalom, i ta srednja je bila čudna. Samo sam džabalebarila. No, makar su me puštali da čitam na časovima i da ne slušam materiju koja me ne zanima, da ne slušam blede, gotovo bedne odgovore za ocene i ne narušavam svoj duševni mir neoprostivim greškama. Ne lapsusima. Ne, ne... lapsusi se prepoznaju i oni su smešni i pamte se, jer to tako treba. Dakle nikako lapsusima, već greškama. Jer, greška je i to neoprostiva reći da je nešto "visoko, čelično, u Parizu" Luvr i biti siguran u to. Lupiti. Obrukati se i ne mariti. Samo da dobiješ neku oceni, a opet ne baš ni bilo koju ocenu, već peticu. Užas, strahota i sramota.
Kad sam skoro pričala sa drugaricama rekle su mi kako je neko od profesora rekao za našu profesorku engleskog kako ne zna svoj posao baš najbolje, kako nije dobar predavač. Najstrašnije sam se razgoropadila i poželela sam da odem i da im se tamo svima nagovorim i majke i preko majke! Neverovatno je i, da nije frustrirajuće bilo bi smešno, koliko su ti ljudi gordi i slepi u toj svojoj gordosti, koliko su bezobrazni i koliko su im duše sitne. Potpisujem i gde treba i gde ne treba da danas ne bih znala da prozborim engleski da mi nije bilo nje i da ne bih imala volje da ga radim da se ta žena nije toliko trudila. Čak i kad sam je rasplakala svojim bezobrazlukom na jednom času u drugom razredu, nije mi se (o)svetila, ali jeste bila povređena. Meni, posle toga, nikad ni na kraj pameti nije bilo da se ponašam kako ne dolikuje učeniku.
Za druge profesore... pa... baš i nisam najsigurnija koga bih mogla toliko da nahvalim.
Smešna mi je ta gimnazija danas. Upoređivala sam svoje znanje iz srednje škole sa znanjem odlikaša iz jedne od ovdašnjih gimnazija. Crvenela sam od glave do pete. Mislim da mi je i kosa bila crvena od stida. Istina, moje znanje o muzici je bilo veće, o film, sportu, dešavanjima, umetnosti, književnosti naročito, ali... ona školska znanja su, mahom, predstavljala veeeeeliku rupu. Nije baš da sam bila totalni duduk, ali iz filozofije i sociologije, na primer, ne bih znala amam baš ništa da nisam samostalno istraživala i čituckala, a opet - kako da budem sigurna da je to dovoljno kad od osnove nemam ni O?
Raspitivala sam se kako sada stoje stvari i da li se išta promenilo. Od učenika kojima je stalo samo do ocene i do onoga što će ih predstavljati u svedočanstvu sam čula kako je sve super. Od onih, pak, koji bi da nešto rade, da nauče i da znaju sam čula samo žalbe. Ništa se nije promenilo. I kod nas su neki retardi imali odličan uspeh, ali to nije menjalo činjenicu da su bili (a neki (većina) su i ostali) retardi. Jbga, istina boli, ali je ipak istina.
Neki dobri profani pričaju kako nisu deca ta koja su glavni problem. Kako su roditelji neverovatni. Njih nije briga da li, šta, kako i koliko zna njihovo dete, već koju ocenu ima. Bitno da oni blistaju od ponosa u društvu kad mamin i tatin ponos i dika donese svedočanstvo puno petica. Tačno ne znam ko je veći retard - roditelji što su zaslepljeni lažnim sjajem, deca jer dozvoljavaju sebi da veruju da su dobri, iako su daleko od toga ili profesori jer uništavaju generacije i generacije? A opet, možda sam i ja retard jer se zalažem za neke stare vrednosti, za neki red, pa ako sam zaslužila da imam najbolje ocene neka tako bude, a opet ako zaslužujem da me neko izbaci iz kabineta kroz prozor - so be it! Ne znam, nisam pametna.
No, ono što znam je da bi moja gimnazija, obzirom na platu koju profani imaju i na ambicije i želje roditelja i učenika, trebalo da u svakoj generaciji ima barem 50% genijalaca koji će da prže, žare i pale kako na takmičenjima i, kasnije, na fakultetima, tako i u životu, a koji će opet, pre svega imati zavidno vaspitanje i biti dobri ljudi. Jer, ta gimnazija je obrazovno-vaspitna ustanova koja vaspitava i obrazuje, samo ako ima koga, kako to reče jedna naša profesorka.
Nismo mi loši. Naprotiv, ima iz svake generacije desetak ljudi koji postižu zavidne rezultate, što jeste uspeh, ako se ima u vidu da je u mojoj generaciji bilo nas 60tak. Ipak, svi mi smo mladi ljudi koji su ambiciozni i koji znaju šta hoće i koji bismo bili tu gde jesmo i da nije bilo nikoga od njih. Zato mi je i smešno kad čujem da se nešto cakle, jer imam utisak da smatraju da su odiglrali glavnu ulogu na našem životnom putu. Njihova uloga jeste bila važna. Meni je bila čak izuzetno važna, jer sam među njima imala ljude čiji sam model ponašanja usvajala i ljude koji su mi služili kao reper svega onoga čega u životu treba da se klonim i što nikako sebe ne smem dozvoliti da budem.
Ostalo? Ta... bila bih ja tu gde jesam i da nije bilo njih.
A što se budućih generacija tiče, odgovorno tvrdim da ni profesori, ni roditelji ni klinci nisu bez putera na glavi. Tvrdim da su(smo) svi podjednako odgovorni i da sve to treba preko kolena pa po jednu vaspitnu, pošto je očigledno da ovde apeli i lepe reči ne pale. A možda, opet, nas valja udariti po džepu (ipak, batine utiču na povećanje nasilnosti kod dece i posmatranje nasilja kao normalne pojave), jer je to jedino što prosečnog čoveka zaboli, a ma kako se mi tu nešto busali u grudi i prodavali muda za bubrege - svi smo mi isti. Razlike? Nijanse su u pitanju, dragi moji.
I za kraj, ne znam zašto sam ovo napisala, ali valjda mi je drugarica večeras dala šlagvort pizdeći na bahatost mojih bivših, a njenih sadašnjih profesora. Mada, možda sve to ima veze i sa povećanim nasiljem u školama, sa klincima koji nemaju pametnija posla pa se međusobno ubijaju od batina i maltretiraju. Ne znam, nisam pametna. Znam samo da sam juče izašla iz te srednje i da se već ne snalazim u ovim modernim tekovinama. Tu 'ladno lud zbunjenog malo j... u mozak.
A mogao je ovo biti zaista lep tekst. O Crnjanskom i književnosti. Ne smem više dozvoliti da mi misli odlutaju. Izgubim se i potom ne znam da se vratim.
