Pričao mi je o ljubavi.

On, moja misao, moja želja... Meni, trubaduru noći, gospodaru svih maski, laži i smicalica.

I lagao... slatko, medeno. Lagao mojim rečima, krio se iza mojih maski, pokušavao da mi podvali služeći se mojim podvalama.

Svaka čast. Svaka čast.

Očekivao je da poverujem, skinem krinku i otopim led.

Uzalud.

-Sorry, dečače, ali u meni se toliko nakupio jed da je jedini logičan sled stvari da neko od nas dvoje iz ove priče zapali.

Ipak, i dalje je očekivao poverenje, osluškivao moje damare i pokušavao da na mojim kukovima svira bluz.

Avaj, neuspešno!

Bluz se voli, bluz se razume. On to nikada nije mogao, nikad uspevao, nikad naučio... niti će.

Zato mu ni da me natera da spustim gard nije uspevalo.

- Kako bi htela da te volim?

- Lepo. Strpljivo. Grešno. Nonšalantno, a opet predano. Onako kako bluzer voli svoju gitaru, svoj džin i cigaretu u uglu usana. Kao ljubav, taj meki zvuk i težinu noći izraženu kroz muziku, kao melasu u koju sam se zbog tebe pretvorila, ljubavi... možeš li to?

- Pokušaću.

I jeste, zaista jeste pokušao. Bezuspešno. Bluz ga je umorio, od gitare je tražio tvrđi, prljaviji zvuk, džinu pretpostavio pivo, ljubav kao noć tešku odbacio radi lepote izvesnosti i nahranjene sujete, a melasu sprao žaleći se da je preteška, prekomplikovana... previše Ja.

Mislim da je želeo da me menja, u nešto bliže sebi i svojim prethodnim ljubavima oblikuje. Mislim da je želeo da stvori neku drugu - neku manje tešku, manje sebi okrenutu, manje hladnu, manje komplikovanu, manje zahtevnu, manje protivrečnu... neku drugu, bilo koju... iako bi me tako ubio. Za smrt jednog paradoksa on nije mario.

No, nije uspeo.

Na kraju, njemu je ostala cigareta u uglu usana i jendostavnost drugih devojaka. Meni... meni je ostala neizvesnost mojih mesečarenja, moje pisanje, ludilo pod šiškama i mastilo na prstima. Ostala mi je ljubav kao muzika. I bluz koji on nikada nije razumeo.

 

Ne sećam se gde sam čula rečenicu, možda sam je i pročitala, ali znam da sam se s njom složila i maltene je prisvojila – ima neko zlo u ljudima. Da, to je tako prokleto istinito kao ona Šekspirova trulež u Danskoj, kao instant kultura svuda oko nas, kao nedostatak kulture, kao smena dana i noći ili redosled mesečevih mena i moje ludilo za vreme punog meseca.

Istina je, svi mi sanjamo. Neko sanja pare, neko moć i uspeh, neko ljubav, neko da čini zlo, neko da čini dobro. Neko sanja da bude heroj, ne kao Džems Bond, prokleti tajni agent. Želio sam biti heroj, heroj ulice, bar jedan dan, djevojko bar jedan sat. Volim tu pesmi, volim i Kazalište. Usudiću se da kažem da sam čak zagriženi fan PK-a, a da mi je ova pesma definitivno najbolja. No, problem je što mi NAŠA STOKA (kad kažem naša mislim na srpsko-hrvatsko-bosansku... ma na ex-jugoslovensku stoku) uvek ogadi uživanje u lepim i malim stvarima.

Naime, bude mi mrsko da uključim Winamp ili bilo koji plejer na kompu i ajt, kad sam već na Netu, odem na ju tjub da tamo slušam muzikicu. U zavisnosti od raspoloženja pustim Azru, PK, Elemental, Marčela, Indexe... maaaaa... pravi muzički bosanski lonac! Ponekad, nemajući pametnija posla čitam komentare koje ostavljaju ljudi i ne mogu da verujem kakvih sve debilčina ima. Sve go kreten!

Jedan komentar, baš za pesmu Heroj ulice glasi (uzela sam taj kao primer, jer mi je prvi dopao miša, a i relativno je negativno-kulturan. Ima daleko većih bisera):

Ne sumnjam da se neki naš dragović našao da dotičnoj osobi „propisno“ odgovori, a ako i nije, naći će se. Verovatno i neko kod nas misli kako su oni nas zajebali, uzimali nam pare i... blablablabla... mržnja se nastavlja. Mržnja kojoj ja ne vidim smisla. Ona neće da vrati godine koje su svim nama pojeli skakavci. Neće vratiti ni mrtve. Niti izbrisati rat.

Razumem ja ogorčenost. Razumem i bol onih koji su izgubili najmilije. Razumem i želju da se više nema nikakav kontakt s onima s druge strane. Hej, pa ja sam iz Mitrovice i ja prva ne želim nikakav kontakt sa Šiptarima. Međutim, ono što ne razumem to je MRŽNJA. Čista, nepatvorena, bezgranična mržnja. Iracionalna mržnja.

To nikada nisam razumela, niti ću. Naročito ne zato što najviše mrze oni koji se pozivaju na veru. E to mi vrhunac ironije, jer koliko ja znam (a usuđujem se da kažem da znam podosta) nijedna religija ne propagira mržnju. No dooooobro, možda ja grešim.

I smešna mi je ta neka priča koju malo-malo proture mediji, o pomirenju naroda – pa narodi su se odnavno izmirili! Prvo su se izmirili kriminalci, potom su počeli da se mire biznismeni i bizMismeni, potom su se „ispod stola“ pomirlili i političari, pa su kao krenula neka javna pomirenja, e onda na red dolaze obični ljudi, gde uvek ima onih kojima još uvek nije jasno ko se tu uopšte i svađao, niti ko tu treba da se miri, jer se mnogi uopšte ni nisu svađali sa svojim prijateljima iz drugih republika.

Priznajem, meni je smešna ideja jugoslovenstva. Nisam doživela Titove „najbolje godine“, o kojima svi toliko pričaju, ali itekako doživeh i proživeh posledice tog „dobrog života“. Od kako sam se rodila te posledice osećam. Osećam ih čitave 22 godine. Neka mi niko ne zameri, ali je meni sam pojam Jugoslavije asocijacija na Frankenštajnovo delo i psujem sve redom zbog te tvorevine. Počev od Pašića i kralja Aleksanda (ma i onih pre njih, nisu oni jedini zaslužni, odnosno krivi!) pa naovamo. Dakle, ne propagiram nikakvo bratstvo-jedinstvo. Štaviše, kontam da ćemo i moj buraz i ja jednoga dana imati svoje živote, svoje stanove i biti odvojeni. Suludo je veštački spajati države, kad se čak i najrođeniji dele i odvojeno žive u miru i slozi (no, lako je posle bitke general biti).

Jedino što je smešnije od toga, tačnije što bi bilo smešnije da nije tragično i zastrašujuće jeste opčinjenost nacional-fašizmom toliko zastupljenom u nas i u susednim nam državama. Veća ironija postoji samo kad čuješ za fašiste u Izraelu ili Poljskoj.

I ne znam zašto ljudima smeta muzika. Ne znam ni čemu svi ti debilni komentari tamo gde im ama baš nije mesto. Jebeš mu miša, ne možeš mi zabraniti zato što sam Srpkinja da slušam Kazalište, niti ja mogu zabraniti bilo kome da sluša neki srpski bend. Pa to je nenormalno, na granici sa nemoralnim, bre!!!  

I ne možeš pačati politiku u muziku i sport i umetnost i... i... ne znam koliko nečiji lični identitet treba da bude slab da bi morao/la da se krije iza vere, nacije i narodnosti, iza pripadnosti nekoj grupi. Ako je to jedino što nekoga određuje kao osobu, onda bi trebalo ozbiljno da se zamisli. Ako moraš da pripadaš nekoj grupi da bi bio/bila siguran/na u svoj identitet nešto s tobom mora da nije u redu. No, za to postoje stručnjaci i oni se plaćaju na sat. Ljudi kažu da umeju i da pomognu. Za teže slučajeve postoje i ustanove gde će im se posvetiti puuuna pažnja.

Fascinira me, zaista me fascinira plitkoumnost ljudi sa svih meridijana (dakleM, ne samo sa Balkana. Budale su iste svuda). Fascinira me sitničavost, zloba, ljubomora, prostakluk... zaista me fascinira! Svi ti ljudi se ponašaju kao da onaj s druge strane nema iste probleme sa kreditima i kamatama koje idu u p... materinu kako se bankama ćefne, ili probleme oko članova porodice i prijatelja koji su (puj, puj, puj...) bolesni, ili iste ljubavne probleme, iste snove, ista nadanja, maštanja... kao da sve to u suštini nije isto, samo se razlikuju osobe i države i gradovi i...

Ne znam. Možda ja grešim. Uostalim, jedna misao ne prestaje da me opseda i čudi – ili sam ja ili su svi drugi ludi?

Pretpostavljam da sam ja problem, a sve zbog dobrog starog i voljenog:

 

P.S. Ako ijedan fašista pročita ovo (u šta sumnjam) – prestanite da mi ogađujete muziku! Širite svoj korov i otrov negde drugde. Poubijajte se, što se mene tiče (oči povadili!), ali mi muziku ne dirajte!

 

 

 

 

Flash news! Buraz se ženi.

Nikome ove vesti nisu bile toliko flash koliko meni, kevi i pater familijasu. Zamislite, mi ni nismo imali pojma da čovek staje na ludi kamen. Da stvar bude gora, o tome ni on sam nije obavešten, tj. nije bio obavesten dok mu juče drug nije javio da se ženi i pritom mu čestitao.

Meni i bratovoj devojci obaveštenje o tome je dočekalo na njenoj terasi dok smo sa njenom cimerkom i još jednom drugaricom tračarile. Umalo sve četiri nismo pale sa stolice. Doduše, ja i da sam ’tela nisam mogla da padnem. Fino sam sebi iznela fotelju na terasu i tu smestila cenjenu mi pozadinu. No, da smo se šokirale, jesmo. Ne toliko samoj vesti koliko činjenici da se Aco iznervirao.

Eeeeeeeeeeeeeeeeeeej!!! Moj brat šizi zbog tračeva! Hm... već duže vreme imam čuuudan osećaj da se čudne stvari zbivaju, ali sada sam sasvim sigurna u to. Zašto? Zato što njega nikada nijedan trač nije potresao. Obično bih ja bila ta koja bljuje vatru, a on se smejao. Sada smo zamenili uloge. Ja sam se još i zajebavala na foru protiv koga se ženi, jel muško il’ žensko i da li se to događa tek posle mog rehab-a i promene pola... ma missim... strašno.

A otkud ta priča? E to je interesantno. Naime, drugar je to čuo na svom radnom mestu od neke gospoŽe iz Opštine KM(aha, radi u toj ustanovi) koja je (zaboga!!!) bila uvređena jer je naši matorci nisu pozvali na svadbu, koje će biti, iako se oni protive braku. Reakcija moje mame je bila

-A Aco se ženi? I pravimo svadbu? I protivimo se braku? Au... a koliko oni nama plaćaju za autorska prava na tu špansku seriju?

 (latino seriju, mama! Dobro, de, isti đavo!)?

Reakcija na mestu. No, ja svakako nisam umela da se snađem. Samo sam se smejala. E da mi je mozak tih ljudi na tri dana, čisto da se malo odmorim. Valjalo bi.

Nikako ne uspevam da provalim taj mentalitet, taj i takav mentalni sklop ljudi. Koliko treba da ti bude dosadno da se toliko baviš životom drugih ljudi i to ljudi koji ti nisu nit’ rod nit’ pomoz’ Bog? Koliko, ali zaista koliko, treba da budeš dokon i da je sam tvoj život neinteresantan ili da si, naprosto, zlonamerna osoba (ne bih baš da kažem „zla“, ipak nije (valjda) dotle došlo) da razmišljaš i živiš na taj način?

Po ko zna koji put sam neviđeno zbunjena. Doduše, još više se zbunih kad uhvatih sebe kako ja, u poslednjih desetak meseci (a možda i nešto više) slabo znam šta se dešava i u životu onih koji su mi najbliži i najdraži. Gde ću se još baviti tamo nekim osamdeset trećim?! ’ladno sam uhvatila da odavno ne znam kako se ko od mojih prijatelja oseća i kroz šta prolaze. Ne setim se da pitam, oni se ne sete da ispričaju i na tome ostane. Ne pitaju ni oni mene, ne setim se ni ja da sama nešto kažem i tako ukrug. E onda padne neko poduže kafenisanje i prosipanje sadržaja duše, srca i uma nadugačko i naširoko. Jedino, uhvatila sam nas kako i tome prilazimo sa izvesnom zadrškom. Pretpostavljam da to nije krivica bilo koje od nas. Jednostavno, živimo neke svoje živote, sa nekim drugim ljudima i to je to. Ne volimo se manje. Ne, ljubav je ista. Razlikuju se samo iskustva.

Ponekad poželim da sam više prisustna. Ponekad poželim i da su one više prisutne, ali na kraju dana, zadovoljna sam ovih statusom. Istina je da ne valja preterivati, a kroz neke gluposti jednostavno moramo proći same(i). Iako bimo želele drugačije, ne možemo uvek biti tu i ne možemo sve znati. Često je biti neznalica najbolje. Ja sam to naučila na teži način, ali sam naučila i to je bitno. Više ne pitam ni ono što me se ne tiče. Čak ni ne pitam, a kamoli da pričam. Teško je, jer se ponekad najbolje namere negativno protumače i – šta tad?! Kako da objasniš da nisi mislio(la) ništa loše? Kako da to druga strana shvati? Nikako. Čitava priča ode u tri lepe šargarepe. I sve postane ružno.

A ja? Ja se u poslednje vreme svemu smejem. I kad mi nije smešno. Zašto? Zato što se mnogo družih sa Marfijem, lately. Sve što je moglo da krene naopako(osim Marfijevog zakona) je krenulo naopako – razbolela se, polomila tuš, zapušila mi se sudopera, zveknula izuzetno važan ispit, napravila tri haosa u stanu (Hirošima i Nagasaki sa sve Černobiljem su male bebe spram ovoga! Samo čekam da mi se trinosaurusi odnekud pojave) loše spavala par nedelja, još gore se hranila... svašta nešto.

Svemu tome sam se smejala. Jbga, ponekad se zaista moram nasmejati životu. Uostalom, rekoše mi da probleme teraš od sebe kad se smeješ i radiš. Hm... još uvek ne uspevam da se nateram na rad (npr. ako red u stanu odslikava red u duši, onda mogu komotno da se ubijem), ali neko duže vreme nisam ni uspevala da se nateram na smeh. Ovo sada je poveći napredak. Čak i ako se smejem glupavim tračevima i još glupljoj Mitrovici. Definitivno se nikada neću vratiti. Umrla bih. Ništa lično ni protiv koga. Jednostavno, grad i ja se ne razumemo. Možda se (grad i ja) i volimo, ali se ne razumemo. Ne mogu da budem sa nekim ako nema razumevanja. Uključujući tu i gradove.

Pokušavao sam nešto lepo da joj još jednom slažem. Vredelo bi to za te usne, za taj struk i meki prevoj trbuha. Zato sam pričao, vešto je ubeđivao. A šta je ona radila? Blejala u one skulpture na zgradi ETFa, pogledala me i prekinula moje pričanje započevši svoj monolog:

-Ne čini li ti se da su oni gore tako usamljeni? Šta misliš jesu li usamljeniji od nas ili smo mi i pored svih ljudi s kojima se svakodnevno srećemo najveći samci na svetu? Šta misliš, kad bi progovoile, šta bi ti otkrile? Da li bi ti rekle broj suza koje sam potrošila? Da li bi ti rekle kako moj raspad sistema izgleda? Da li bi čuo za borbu kad se grlo stegne i bežanje bilo gde da te ne okrenem? Da li bi saznao ko me vozi kući svih ovih večeri? Da li bi ti poverile s kim se sada krešem?

 

Slušao sam to njeno baljezganje i već je počela da mi ide na nerve. Da je išla na bilo šta drugo bilo bi mi itekako drago, ali je taj dolazak ili odlazak i tu boravak vešto izbegavala. Stručno me je jbala, ali u mozak.

A ja sam samo posmatrao kako uvlači još jedan dim i poželeo da ja budem na njenim usnama. Baš ja! Baš tamo! Ja, a ne neka slim-qrac-palac-cigareta... prekinula mi je dalji tok misli

 

I dalje šumi njen glas. Same reči, sve te uvrede ne smetaju toliko, ali glas... hladnoća, e to je ono što nervira. Nije se ni pomerila kada sam joj u potiljak prošaputao one reči koje su je uvek ložile. Nije me ni pogledala kad sam joj rekao da pamtim...

 

 

„Da, jbg... ok.“ pomislio sam. Još jednom. I gledao kako je polako odvlačila to svoje dupence ka svom stanu i svojim ludostima paleći još jednu cigaretu upaljačem kojim mi je maznula. Znao sam da nije ravnodušna. Znao sam da sve ono što mi je rekla je samo maleni deo ogorčenja koje oseća. Znao sam da mi je mnogo toga oćutala. Zašto? Ko će ga znat’, možda zbog mladeža (a stvarno sam voleo taj na „gornjoj levoj hemisferi“, odnosno malo iznad leve dojke), možda zbog leptira (njih mi nikada neće oprostiti), možda zbog laži (uvek ih je mrzela, a od „mog vremena“ pa nadalje se samo s njima družila), a možda samo zato što nisam više ni gnjida, a bio sam ceo svet. Zajebano je to, ali ja sam ionako stručnjak da sve zajebem. Ipak je to deo mog šarma.

 

Ja nikada nisam htela da priznam da je on muzički bolje potkovan. Ne priznajem ni danas. Možda zna o određenom pravcu više, ali ja bolje poznajem muziku u globalu. Više istražujem. S druge strane, ja sam uvek tvrdila da je neuporedivo bolji pisac, što je on poricao. Govorio je da meni slaganje reči bolje ide, da ja lakše istkam priču, ali da je problem što mi fali strpljena, konciznosti i životnog iskustva. Ima običaj da kaže:

-Pisati je lepo, ali da bi lepo pisala, moraš mnogo više da (pro)živiš. Izađi napolje, ukradi malo više od života, a onda sve to stavi u priču.

Poslušala sam. Izašla napolje, zagazila u ovaj jbni život iz koga sam se povukla po dolasku na fax, jer me je mrzelo da se cimam po 26tici i da slušam malog Džipsija kako mi zavija po nekom narodnjaku i očekuje da mu za to dam kintu. Mislila sam:

Nije baš lako opisati bes koji me obuzme kad to vidim. Zato mi je telefon postao najbolji prijatelj u prevozu. Plejer je crk’o tačno dva meseca pošto mu je istekla garancija. Nije mi žao plejera, al’ mi je žao muzike. U BGu mi komp okupira neki drugi zvuk, elektronski. Nema mojih depresija, nema mojih besova, nema mojih bluzerskih tišina, nema ni mojih suza. Nema. Ni za tri godine nisam uspela da ih sakupim na jednom mestu. Valjda zato što sam otupela.

Ne cimam se više ni za šta, a opet se cimam za sve. Nedostaje mi snage da se ljudski iznerviram, da počnem da urlam, da vrištim i vičem. Ne mogu ni da se smirim. Sva sam se pogubila. Sedim, pa šetam, pa se penjem na stolicu i odatle deklamujem gradivo koje upravo bubačim, pa sa stolice prelazim na kauč, pa sa kauča na fotelju, pa sa fotelje na peć, pa... opet sedim, pa odem do kupatila, pa prozujim hodnikom, pa psujem komšijine smrdljive pse (da, ne volim pse, mačke su mi draže. Čistije su.), pa ovih dana psujem karte i Depeche i život i jednog frajera i... sve! A najviše Marfijev zakon i to što što sam prestala da osećam bilo šta osim nemira.

Kažu, stres.

Kažu:

’oće to kad se na rođeni rođendan na mrtvo ime ispičkaraš sa frajerom i ne možeš da veruješ gde su ti otišle nedelje poverenja i strpljenja.

’oće i pred ispitni rok, kad popizdiš jer ti ipit ne zavisi od toga kako ćeš da ga spremiš, nego od toga kako će profa da bude raspoložen.

’oće i kad te neko samo obavesti da dolazi i kad ne razume da tvoje „ne“ znači upravo to, a ne neko „možda“ ili, ne daj Bože, „da“.

’oće i kad skontaš da ni ove godine nećeš na odmor, jer ti se na more ne ide, a niko iz ekipe nije raspoložen za neku drugu akciju.

’oće i kad ti bruka para treba za bruku stvari, a kinta ti klizi iz džepova i kroz prste pre nego se osvestiš.

’oće i kad ti brat šest meseci posle diplomiranja, sa sve prosekom i vezama, ne može da nađe posao i kad gledaš njega nervoznog, plus snajku to be i „bračne svađe“, pa samo čekaš koga prvo da prikolješ. Da imam neku lampu poletela bi im put tintare. Ovako... tamo mogu završiti daljinski, papuča, eventualno neka čaša ili, kao kad smo bili klinci, viljuška koja je svoj put našla do nadlaktice.

’oće i kad se mesecima već meračiš da odradiš drugu tetovažu, a nikako da istovremeno uklopiš i novac i vreme. Uvek jedno fali, a daždevnjak čeka li čeka. Biće to fin dodatak mojoj devetokrakoj zvezdi i cvetu u njoj. Biće to još nešto samo moje i neću da ga se odreknem.

’oće i kad treba celu noć da provedeš ne bi li se nabubačilo 100tinjak strana, a radije bi da se družiš sa, na primer, Henrijem Milerom.

E daaaaa... „otkrila“ sam Milera. Nije kao da ranije nisam znala ko je on, ali mi milerovština do skoro nije bila interesantna. Draži mi je bio, npr. Hemingvej, a ondaaaaa... „Mirni dani na Klišiju“ su mi dopali šaka i prizori Pariza, i to onog, andergraund sveta su me bacili na kolena! Sjaaaajno!!! Dekadencija u punom svetlu i sjaju. Psovke. Kurve i one koje to nisu, ali kao da jesu. Opijanja svim i svačim. Odgovornost u neodgovornosti... sve! Čovek kao da se ruga životu i svetu i kao da istinski uživa u tome. Čovek koji piše o sexu na najvulgarniji mogući način, a ipak... to nekako nikada ne prelazi granicu ukusa. Da, da... namerno ne naglašavam da li dobrog ili lošeg. Ukus je ukus, a kakav je čiji, nije moje da sudim. Ja ne idem po svoje mišljenje kod drugih, ne tražim ni da drugi po svoje dolaze kod mene.

Uostalom, još jedino to i uspeva da me istinski izbaci iz takta – nametanje mišljenja. Odjebi, bre, u troskoku! Tvoje mišljenje nije i moje. Tvoji dokazi i argumenti nisu i moji. Tvoja osećanja ne pripadaju meni i nema potrebe da ih prihvatim i razumem. Ja sam ja i samo svojom glavom mogu da mislim. Drukčije me nisu ni naučili da živim.

Ah, da! Nervira me i nedostatak poroka! E to ne razumem! Čovek nije živ ako nema barem jedan porok. (Ili je psihopata.) Ne verujem osobi koja niti puši, niti pije, niti se kocka, nit’ švalera, niti... ne verujem ljudima bez poroka. Eto, ne verujem, pa ako sam za to kriva... e jebi ga sad!

A i to „jebi ga“ sam počela da prezirem. Čitav živt je počeo da se svodi na „jebi ga“. Šta god da se desi – jebi ga! Koga god da povrediš – jebi ga! Ko god tebe da povredi – jebi ga! Šta god da upropastiš – jebi ga! Šta god i kad god da se sjebe – jebi ga!

Na kraju ispadne da je problem upravo u tome – u previše jbanja, a premalo voljenja. Više niko nikog ne voli, svi se samo kombinuju. Izgleda da smo se uplašili osmeha i dodira. Izgleda da zaziremo od nežnosti. Izgleda da se panično sklanjamo od iskrenosti. O begu od osećanja se ne usuđujem ni misliti, a kamoli pisati i pričati. Preterala bih. Rekla i više nego što treba.

Jebi ga, počevši da živim počela sam od života da zazirem.

Jebi ga, sve je to samo ironija.

I na kraju sve stane u jedno jedino, debilno...

...jebi ga.

Da li vam se ikad desilo da vas jedna reč smete, pogubi, sakrije tragove dok je vijate po linijama dlanova? Reč, jedna jedina, obična, a opet moćna. Reč koja može da znači sve, a opet može i da vas odvede samo u jedno veliko ništa. Reč koja budi hiljadu asocijacija i svaka je ispravna i svaka je baš ona prava, ali nijedna dovoljna, nijedna baš TA – vaša. Reč...

Gubim se. Ispred mene je ogroman papir, potpuno ispisan. Milijardu mogućnosti, lavirint reči i rečenica, teza, hipoteza, formula... sve, samo nema nijednog jedinog aksioma i one predivne, praiskonske ideje, „eureka!“ momenta. Nema ga! Fali! Skriva se, a ja tražim i tražim i tražim i... izgubih se(be) u spostvenom traženju, u sopstvenoj mreži, a s druge strane me gleda ona, ta reč – jabuka.

Lepa je, zar ne? Jednostavna. Zvučna. Divna!!!

Zvuči na ljubav, na zdravlje, na sreću, ali i na razdor, greh... vodi ka dobru i zlu podjednako. Za šta da se čovek opredeli?

Razdiru me nedoumice – šta, kako, gde, ko, s kim, s čim, o kome, o čemu... samoj sebi postavih sva ova pitanja i prošetah se kroz deklinacije, poigrah se sa padežima, iako se nijednog pravila više ne sećam. Svađala sam se sa gramatikom. Glupa je. Lepom izražavanju se možeš naučiti iz knjiga, ne treba ti gomila suvoparnih pravila, za sve što ti nije jasno možeš uvek da pitaš ili samo da obratiš pažnju na ono što čitaš. Sve to sam tvrdoglavo tvrdila. I odbijala da se povinujem i pevušila pravila, pravila, kad bi me udavila... Sreća pa ti je za dobro odrađen test gramatike bilo potrebno samo fino podmazano kefalo. Sve je logično, čak i onda kada se čini da je logika sasvim zakazala.

A ta tvrdoglavost... aj, aj, aj... još jedna Dr Džekilovska i Mr Hajdovska dilema – da li ostati pri jabuci ili naću drugu reč?

-Evo, fanfare niko nije uzeo, a ima toliko toga lepog da se kaže. Možeš to, Koprivice.

-A ne, ne, ne... ne'š ga majci, da si još tolika! Uzela si jabuku i sad ima da grizeš i pričaš! I marš u ćošak i stidi se što tako lako odustaješ.

Ovoga puta je pobedio onaj inadžijski deo ličnosti. Šanse su im bila iste. Podjednako lako odustajem, kao što umem ponekad da se uhvatim za nešto i ne puštam. Valjda zato M. ume da stane, posmatra i kaže jbte, ne mogu da te provalim. Često ne znam šta misliš i hoćeš, ni kako da postupim. Slegnem ramenima. Isti smo. Ne znam ni ja.

A neznanje ume da bude prilično nugodna stvar. Rekao mi je jedan prijatelj da sam omnipotentna sveznajuća neznalica. Rekoh a bre?! i mislim da je ova moja prilično pokretljiva faca u tom trenutku imala iscrtano znak pitanja i znak uzvika kao kad vam u nekom od crtaća neki od likova stoji u oblačiću, a umesto glave vidite onaj STOP znak na kome obično piše DONKEY. Skroz me pogubio, ali se i potrudio da objasni. Kaže znaš o svemu ponešto, ali ni o čemu sve. Plus, hodajuća si enciklopedija nikom potrebnog znanja. Rekoh, hvala, volim i ja tebe. Isproziva me u sekundi, sa smeškom. Nisam uspela valjano ni da se snađem.

A samo smo pričali o jabuci. O grehu. I Bog stvori muškarca, a od njegovog rebra ženu. Htedoh da pitam da ne postoji možda ta teorija zbog toga što ženama često dođe da svojim jačim polovinama polome rebra (ili da ljubazno zamole nekoga da to učini umesto njih), pa da se ipak predomisle, jer bi lomile kost od koje su nastale, ali na vreme zaćutah. Ne moram ja uvek da imam lude i nikom interesantne teorije. Uostalom, šta me se tiču sve te religijske zavrzlame? I zašto su tako zgodno ispustili Lilit, a ostavili pokornu, ovcastu, Evu (još će mi se ovce uvrediti)? I... nebitno, batali religiju. Raspalim se svaki put kad pričam i pišem o tome. Još ako ima muško-ženskih odnosa... aj qq! Nekad bi sve žene u Danteov deveti krug, a nekad muškarce. Hejtujem. Po zasluzi, doduše. A hejt baš i ne valja, složićemo se.

I nije taj hejt isto što i mržnja, mada to jeste ingliška reč za istu. Hejt je nekako, barem u mojoj interpretaciji, blaži. To je ono jogunasto nezadovoljstvo. To je... kao kad se neko dete naljuti pa onako smešno preksti ruke i nabre onaj prćasti nosić i usne i... ne zna ni samo šta radi, ali videlo je da to odrasli rade kad se ljute i tako je slatko kad na taj način negoduje da može da vas zeza kako mu/joj drago, a vama će sve to biti super. Eto, ja mnogo volim kad se deca tako dure. Možda zato što sam, još uvek, jedno veliko dete. Eto, to je hejt. Kao kad čitate Popu koji kaže

 

I čudo prestane da se šali i vrati vam krpice, a vi biste mu/joj ih opet dali. Kao ja sada, dok pišem ovo u sumrak, dok mi Gipsy Kingsi onako lepo i vedro sviraju iz zvučnika, a ipak padam u depresiju kad čujem Escucha me, dok se pale svetla kod crkve, dok razmišljam o neformalnoj kafi sa drugarkama i na svaki mogući način izbegavam knjigu i hranu, dok... mnogo šta! Za sve to vreme ja svom čudu ipak vraćam krpice, a moje čudo je moj grad – raspolućen, podeljen, siv, umoran, lud, poseban... moj! Moj čak i onda kada se osećam kao prokleti stranac koji tu ne pripada, čiji koraci samo narušavaju mir žvaka zalepljenih za ulice i đubreta po onome što se nekada nazivalo parkovima, a u kojima smo provodili mnogo vremena poslednjih 7-8 godina. Nikad, ali nikad mali veseljak neće odrasti! Parkovi ili ono što na njih liči će ga vući nazad, baš kao i kompleks Petra Pana, i ljubav, i smeh, i suze, i... sve!

Svako mesto je jedna uspomena. Ljubili smo kod 028, ubijali vreme, pričali neke naše priče i isprepletali sudbine, smejali se ljudima koji bi dolazili da pišaju pred put, pa bi se neki put pogubili kad bi klinci počeli da se cerekaju, a ponekad nonšalantno obavljali radnju. Brojali smo opuške, startovali su nas raznorazni likovi i pitali da ne znamo neki način za nabavljanje vutre, slušali smo neku muziku, voleli, mrzeli, smrzavali se, kuvali... svašta... Mislim da sam bubrege u amanet ostavila tom mestu i promrzle prste i najiskrenije misli i... sve sam tu ostavila.

A sada ostavljam pisanje. Opet se izlupetah. Ne, neću o ovome govoriti kad dođe vreme. Nije mi to namera... sad sam pisala jer su me malo pukle emocije, a to ume da ne bude dobro.

Možda odem do groblja ovih dana. Eto, da upalim sveću dedi kog i dalje volim najviše na svetu. Možda posetim i grob profesora francuskog i latinskog koji je bio totalna legenda, nosio živopisna odela i svakog dana menjao sat i uparivao sat sa hemijskom. Legenda koja je govorila osam jezika, ne računajući latinski i, jednom prilikom, potrošila celu platu na zavesu sa jednom velikom crvenom tufnom. Legenda. Upalivši sveće njima, odaću počast i jednom vremenu, jer tek sinoć, u Pabu, gledajući onu mlađariju shvatih da neke stvari ne mogu da vratim, ali da mi fale i da sam, ipak, užasno srećna jer sam ih imala.

Upravo zato sam kad su me jednom prilikom pitali smatram li se bogatom odgovorila

A sve ovo samo zbog jedne jabuke. Šta li će se dogoditi kad nađem drugu reč?

Kad su komšijinog klinca, sa Brda, upitali šta će biti kad poraste odgovorio je:

Lepo su to smislili, majke im ga bezobrazne. Obnavljaju im kuće. I što je najjača stvar u ovoj priči, prvo su počeli sa kućama u kojima ni pre bombardovanja niko nije živeo. Za vreme bombardovanja tamo je bila smaštena naša vojska i odatle su mu ga malo dali po artiljerskoj paljbi i gađali Bair. Posle toga su se tu „uselili“ Danci. Dakle, svi su tu boravili sem Šiptara (ne, neću biti politički korektna, a kome se ne dopada može da mi pljune pod prozor, a i to da li može je diskutabilno).

Toliko Srba je iseljeno odozdo, po selima isključuju struju sve u šesnaest, za pogrom iz 2004te godine niko nije odgovarao, niti za smrt dečaka na reci u Goraždevcu, niti za čuvenu „žutu kuću“ (samo se, eto, malo pisalo i pričalo. Provlačilo po medijima. Čak je i B92 izveštavao o tome, što bi me začudilo da ne znam da je to puko bacanje prašine u oči, ali oni valjda misle da im to što su učestovali u rušenju Miloševićevog režima daje pravo da se bahate kako hoće. Sve mi ovo sve više liči na „Životinjsku farmu“, kada su sada neke životinje odlučile da su malo jednakije od drugih. Ko se prepozna – njegov problem.), na Južnu stranu možeš da odeš, ali niko ne garantuje da ćeš i da se vratiš. Godinama već mi, u Mitrovici, vodu jednog dana imamo do 19h, a drugog do 22h, dok u toku leta se događa da je nema po par dana itd. itd. A najveći problem (oooooooo... Sodoma i Gomora!!!) je što Šiptari posle 10 godina ne mogu da se vrate na Brdo, iako su se svi fino smestili tamo dole južno. Smem da se kladim da ovde ni neće useliti naše stare komšije nego neku ko zna odakle prispelu... neka, neću dalje... već isuviše besnim. Počeću da sipam uvrede kao... nije vredno.

Još sam ogorčena, a ja čak i nisam od onih ultra-mega-giga patriota. Ma, jbe se meni za patriotizam, ali na nepravdu ne mogu (još uvek) da ne odreagujem.

Pa maaaaaaaaaaaaaaaaaajka mu stara, ko je ovde lud?

Mislim, razumem ja kako stvari stoje – sila Boga ne moli. Razumem i da je i Evropi i svetu pun šešir i nas i Šiptara, pa će drage volje žrtvovati još par desetina, stotina, hiljada... nebitan je broj (da prafraziram Staljina (čini mi se) – jedam mrtav čovek je tragedija, milioni su samo statistika) Srba, ako će to da međunarodnoj zajednici problem Kosova i Metohije skine sa grbače. Što je najgore, i to mogu da razumem! Na njihovom mestu bih se verovatno isto ponašala i u ovom momentu mi dođe da samoj sebi pljunem u lice, ali dobro sad.

Sve to ja razumem, samo... ne razumem našeg čoveka. Jer, naš čovek dok se sve ovo dešava, gleda samo kako će da nešto zavrne (da ne kažem ukrade). Tenderi se raspisuju, stanovi se dele rođacima, prijateljima, tzv. socijalnim slučajevima, a ponajviše koječijim švalerkama, a za jednog, na primer, magistra nema! Zašto bismo mi motivisali školovane ljude da ostanu u Mitrovici? (Nepismene je ionako lakše kontrolisati, mada sam srela nebrojeno mnogo intelektualaca koji su najobičnije poltrončine, s jedne, i isto toliko ljudi sa osnovnom školom koji zaslužuju svako divljnje, sa druge strane). Ne razumem ni direktore prosvetnih ustanova kad dođu i naprosto narede profesoru da ne smeju da zaklji loše ocene. Hoćemo li mi to da stvorimo dembele i debile ili nam je cilj, što se kaže, zdrava, prava i normalna (ma šta se pod tim podrazumevalo) omladina? Ne razumem... ništa više ja ne razumem.

Bila kod kuće, sad za Vaskrs. Umalo da nas jedan lokalni mafijoza pokosi na raskrsnici. Iako je KM prčvara jedna najgora, gde je nemoguće voziti više od 20 na sat, lik se zaleteo. Jbga, može mu se. Srećom, to se nije dogodilo, da jeste... znam za par osoba koje bi bilelo d...uvo za to ko je on i šta je. Kroz par dana bi imalo da ga nema. I kraj.

A meni to nije bilo bitno. Ne tiče me se taj lik. Ne tiče me se ni to što je neko za nabavku kompjutera za opštinu Zubin Potok uzeo 3,5 miliona dinara, a pritom im toliko računara nije potrebno. O daaaa... sami izračunajte koliko je za tu svoticu moglo da se kupi računara dok je evro bio tu negde oko osamdeset i nešto malo više dinara (negde u to doba su dobili pare). Ja znam da je to previše. Ne sumnjam da i odgovorni znaju, ali to vam je kao u onom vicu kad Velja sarađuje sa NASAom i traži 4 miliona evra da popravi satelit. Zašto? Milion Velji, milion članovima komisije i dva miliona Nemcu da bi on obavio čitav posao. Ko je tu kako raspodelio plen – nije moja stvar.

Ipak, itekako je moja stvar kad qrva krene da mi priča o pošetnju i kad vidim da će opet obični ljudi da najebu dok se nečija guzica širi ko zna gde. Ne volim da me lažu, a to rade. Bezobrazno. I bezobzirno. Kao da će svi oni vladati večno. Kao da im je ovo babo ostavio (jebo ih on, kad ih stvori tako nesposobne i lopovske. Sve redom!).

A opet... ako uzmemo da svaki narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje, a mi odvajkada imamo kojekakve na grbači postavlja se pitanje – kakvi smo to mi? Koliko smo onda mi loši kad nas ovako jbe kako ko stigne? Kakav smo to mi narod kad više nije „selo gori, a baba se češlja“ (a jok! To je sada serija o kojoj svi pričaju, a ja izgledam kao budala, jer ne znam nijednu foru, nijedan lik... ništa!), već je da sada gori država, a baba lakira nokte i traži novog sponzora?

Sve me manje napušta misao da smo sve što nam se dešava zaslužili jer smo ili loši ljudi ili najobičnije nesposobne kukavice koje nemaju snage da menjaju sistem, nego dozvole da sistem promeni njih. Verovatno je to zato što svako ko hoće da nešto suštinski promeni završi u Aleji velikana ili negde drugo, ali samo mesto nije bitno, suština je u ona dva metra zemlje koja ih pokrivaju.

Ljudi su ili nepošteni ili se sklanjaju ili ih sklanjaju ili od gamadi ne mogu ništa dobro da urade.

Da, izgleda da smo sve splačine koje godinama gutamo zasužili. Zato je klinja u pravu kad kaže da će biti lopov. Pridružujem mu se. Kad porastem biću kontroverzni biznismen. I takča.

Radili smo neku danas neku vežbicu. Dobili smo neku uopšteno ispičanu situaciju i trebalo je da ocenimo likove i da to argumentujemo. Živeo brain storming! Imaš 10 minuta da razmisliš zašto bi bilo kome od njih dao jedinicu, dvojku, trojku, četorku ili peticu. I treba da to dobro obrazložiš. Tako dobro da možda nekog i ubediš u svoj stav. Hm... koliko je ko od nas dobar bio ne znam, jer znam da moj stav niko nije uspeo da promeni, a opet je u jednoj dooobroj stvari bio različit od stava cele grupe. E volim da se razlikujem, pa to ti je! Na kraju je ispalo da sam koristoljubiva i beskrupulozna. Hm... sve je moguće. Baš sve.

Kako mi je ta pričica bila zanimljiva, moram da je postavim, pa makar i ne radila sutra kolokvijum iz MJPa, jer mi je ostalo još 50 strana da naučim, a ni pogledala ih nisam. Hm... ma ionako je važno da spremim ispit tamo negde do juna, 50 strana manje-više.

A priča glasi:

 

Naš zadatak je bio, dakle, da ocenimo njihovo ponašanje. Ko je tu postupio pametno, ko glupo, ko je bio moralan, a ko ne, ko je oličenje zla, a ko sušte dobrote. Moje ocene na prvu loptu su bile znatno drugačije nego nakon što sam dobro promislila i suprotstavila sve pro et contra argumente. Konačno, mislim da mi ni argumentacija nije bila baš očajna, mda mi se ne sviđa što nikako ne uspevam da usporim kad pričam i što sam koristila sleng, a ne književni jezik. No, zaista nisam smatrala da objašnjenje iziskuje ko zna kakvo kićenje i ulepšavanje. To ću već ostaviti za neku drugu priliku, a Bogu hvala, biće ih. Naročito što će za moj rođus (kakav poklon!!!) da nam „u goste“ dođe ili neko od glumaca ili neko od advokata i, kako reče profesor Sima, tek tad, iako ćemo misliti da znamo nešto o besedništvu, ima da shvatimo da nemamo poooojma. Meni se čini da ja nikad i neću postati besednik. Opet, i tu je sve moguće, pa ne bih da po ko zna koji put smaoj sebi skačem u usta.

Što se ocena tiče, najviše muke su mi zadali Marija i Žika. Kom se prikloniti carstvu? Kome dati najveću, a kome malo manju ocenu?

Na kraju, 5tica je otišla Žiki skeledžiji. Zašto? Zato što je Žika tu ispao krajnje racionalan čovek. Ona hoće da pređe, on je taj koji prevoz može da obezbedi, a skeledžiji mora da se plati. Mislim, znamo da ni preko Stiga iliti, kako je još zovu, reke Stiks nije moglo da se pređe u Had osim ako se ne plati skeledžiji Haronu ili ako duše umrlih na neki način ne prevare Hermesa i ne uvuku se na zadnji ulaz kod lakonskog Tajnara. No, da ne preteram sa digresijom, a ionako ovaj deo iz grčke mitologije nisam iskoristila na času (rekoh sebi Ana, ne smaraj da te ja ne smorim! Vidiš kako neki preteruju. Mirna! Ojs!). Dakle, Žika je postupio krannje pragmatično. Izneo svoju ponudu – možeš da platiš u novcu, a možeš i u naturi. On nije znao hoće li ona da pristane, čovek je preuzeo rizik i rizik mu se isplatio, sad to što je ona bila toliko naivna da ipak nije našla neki drugi način da ga ubedi ili, pak, pređe (da ne kažem prevari), to je već njena stvar.

Upravo zato je Marija od mene dobila četvorku. Zato što, prema onome što se da zaključiti iz priče, nije pronašla drugi način da ga ubedi i zato što ga nije prešla. Mogla je. Postoji milijardu i jedan način! Prosečno žensko sa sobom uvek ima neku dragocenost. Nakit, na primer. Ja, doduše, nisam od tih devojaka, ali sa sobom uvek vučem foto-aparat i to nimalo loš i nimalo jeftin Sony. A uostalom, i da nema ništa, uvek je mogla da složi neku nevinašce facu i da obeća da će spavati sa njim pošto je preveze, da posle toga ovaj može da uživa i nedelju dana ako mu je volja, a onda da ga iskulira, da pobegne ili da ih sačkajuu frajer i drugari pa da skeledžiji promene lični opis, a Boga mi, može i ona da se postara da lik u pantalonama zadrži sve što treba da ostane tamo. Ima načina i to da se sredi. Konačno, ponekad zaista treba upotrebiti sva moguća sredstva. To je razlog zašto je dobila jednu ocenu manje, ali... zašto je dobila visoku ocenu?

Zato što mi je muka više da se žensko posmatra kao jadno, slabačko i nezaštićeno čeljade!!! E muka mi je! Uvek je ženskoj osobi potrebno neko muško da je zaštiti, a ona, jadna, nije sposobna ništa sama da uradi i ne ume sama da se brani. Ma nemoj?! E nećemo to tako! I ne nervira me toliko kad to kažu muškarci, ali kad vidim da prosečno žensko sebe na taj način srozava, nije mi dobro! Tačno mi se povraća i ne znam da li bih pre to uradila ili išamarala osobu koja dozvoljava da o sebi i ženskom rodu uopšte, misli na taj način. Pobesnim!

Jedna devojka je govorila da je to nešto sa čime se stalno susrećemo i da će često gazda devojku(ženu) da bi je zaposlio ili unapredio da primora da se ona upusti u sexualne odnose sa njim. Naravno, to siroto čeljade neće znati šta da uradi pa će popustiti. E nije nego! Tobože, nema izbora. Mico, uvek imaš izbora. Ne moraš tu da se zaposliš, ne moraš baš tada da dobiješ unapređenje, možeš o gazdi da iskopaš ko zna koju prljavštnu i ti posle njega da držiš u šaci, možeš... ma, bre, milijardu stvari. Zato me niko, ali NIKO NIKAD neće ubediti da je ona, jadna, se kresnula sa nekim samo zato što je morala. Nije morala, u životu se ništa ne mora. U životu se HOĆE i MOŽE ili NEĆE i NE MOŽE. Pitanje je samo jedno: šta ti je vrednije – to da se kresneš sa nekim iz koristi ili da ti određuješ sa kim će, kada, koji i kakav sex da padne?

Uostalom, zašto to žensko čeljade ne bi, uz pamet, iskoristilo i izgled da napreduje? Ja, lično, se ne bih služila tim trikovima (bar mislim, ali ne bih smela da se zakunem), ali nemam ništa protiv ako to neko radi. Što se mene tiče, Bog joj pomogao. Ta devojka ima petlju, ja je nemam. Kraj priče. Pa pogledajte ljudi Karleušu! Imam nenadjebivi utisak da ona sve nas jebe u zdrav mozak i da sve ljude koji je nešto kao ismevaju dobrano zajebava i uživa u tome! Pa šta je pre neku noć radilo nas par načitanih, obrazovanih, dobro informisanih, a usudući se da, bez imalo lažne skromnosti, kažem i inteligentnih ljudi, nego komentarisalo Jelenu Karleušu?! To je poenta! To je cilj - ne moraš me voleti, ali ne možeš ni biti ravnodušan prema meni. Ona je to postigla i svaka joj čast. Nema veze sa pevanjem, muzika joj je očajna, meni se njen izgled uopšte ne sviđa, ali ZNAM KO JE! Isto to radi i Merlin Menson. Ljudi ga ne vole, ali znaju ko je on i pričaju o njemu. A šta reći o kraljici samoreklame, o Madoni? Ja nju gotivim, gotivim i njenu muziku, naročito ranije albume i svađala bih se tri dana sa svakim ko bi rekao nešto loše o njoj, ali... ako bih bila objektivna, ona zaista nije ništa specijalno. Naročito što se tiče njenih glasovnih mogućnosti. Ima toliko neuporedivo boljih pevačica. No, ona ima whole package i ume to dobro da proda. Nikog od njih ja ne mogu da osuđujem, mogu samo da im zavidim jer oni to znaju i imaju petlju, a meni fali i petlje i znanja.

Naravno, nisam sve ovo rekla, jer bi se argumentacija onda neverovatno odužila, a nekako sam imala neodoljivu želju da što pre završim. Zato idemo dalje.

Trojku dobija Nikola. To sam obrazložila parafrazirajući Bila D Bučera (Gangs of New York, fenomenalni Denijel Dej Luis, ako je neko (ne daj Bože!) zaboravio ili (sto mu gromova!) nije znao) – nije mi ni hladan ni vruć i zato što je mlak, ispljunuću ga. Jednostavno, ne podnosim ljude koji nemaju stav. OK, buraz, ti si Markov drug, ali dolazi ti neko da ti se požali na svoju muku, a ti ga nonšalantno odjebeš rekavši To nije moja stvar. Super, sutra tebi neko obije stan i ti mi se požališ i ja slegnem ramenima i kažem da to nije moja stvar. Pa možeš, majka mu stara, makar kao rame za plakanje da poslužiš, nezavisno što bi osećao da izdaješ druga. Možeš i da kažeš toj devojci da je ćurka, jer nekada, upravo kad ljude totalno ubijemo u pojam, postignemo da se trgnu i urade nešto povodom čitave problematične situacije. A možeš i jedno i drugo da uhvatiš za uši i nateraš da porazgovaraju kao ljudi, pa sve i ako ne budu ponovo zajedno, ta situacija može da se završi koliko toliko bez gorčine ili se ta gorčina može, makar malo, ublažiti. Sve je bolje, nego reći mene se to ne tiče. Jer, ljudi govore i za dešavanja u Darfuru da ih se ne tiče i da ih ne zanima (a trebalo bi da nam je važno!), a što je najgore itekako ih se tiče i itekako ih zanima ko je od holivudskih ili naših dzvezda koga pojebao ili se s kim posvađao ili... ma vrednosti su nam u klincu! I sve to zato što nas se ne tiče.

A opet, možda i tu grešim, jer je još jednom život našao načina da me natera da sama sebi skočim u usta. Večeras, da stvar bude još gora. Kako? Tako što sam krenuvši ka trafici, tačnije ka frižideru da uzmem fantu videla lika kako je maznuo dvolitru coca-colae i okrenula glavu. Nije me se ticalo, a i šta ja znam zašto taj lik krade i ako je njemu to ok, onda to zaista nije moj problem. A časna stvar u ovom slučaju bi bila da sam ga otkucala.

E jbga, ne postupamo uvek časno i zato sam se sve vreme, ako ne otvoreno, a onda makar u sebi smejala i podsmevala svim onim ljudima koji su na času deklamovali neki kodeks časti. Možda sam ja preogorčena, ali toliko puta sam viđala kako, upravo oni koji se najviše kunu u čast i koji najviše pričaju o poštenju, rade upravo suprotno da, po inerciji, imam gard prema svakome ko tako govori. Iskustvo je keva, a moja iskustva sa takvim pričama nisu prijatna. Jbga, ali tako je kako je.

Nadalje, dvojku je dobio Petar. ’oće lik da se ženi! Meni bi prva reakcija bila jel ti dobro, majke ti? Are U on drugs?! Dolazi tu, naš čova, Pera, ki vitez na belom konju i odmah bi on da se oženi i da spasi čast ucveljene đevojke! U jbmti, odmah zbunim se! Što reče jedna kolegenica, zaista mi nije jasno u kom to mi veku i vremenu živimo da je neophodno da se on sad tu nešto ženi njome. A što bih ja rekla – otkud možemo znati da on nije već bio zaljubljen u Mariju pa mu ova situacija došla kao kec na desetku. I kako to, bre, dolaziti ženska ucveljena, jadna, nikakva, a ti bi odmah pred matičara? Alo, bre, ona je sada vervatno zbunjena i nesrećna i treba joj prijatelj i rame za plakanje, a ne neko muško koji će da izigrava nekog spasioca! I kakav mozak treba da budeš da bi se tako postavio, da ulećeš u nešto tako ozbiljno kao što je brak, a ta osoba još ne može da se sastavi? Eeeeeeeeeeeeeeeeeeej... mozgu nerazvijeni, nepromišljeni!!!

Naravno, iznervirao me je taj postupak. Žacnuo me u feminizam. Opet ono staro da je žensko nesposobno da kroz bilo šta prođe samo. Pa znači.... grrrrrrr... ujedam! Istina, podrška je uvek dobrodošla, ali ne i da neko smatra da ne umem ni kašiku da držim! Čim me neko tretira tako dobije putokaz ka vratima i biva srećan ako ne dobije cokulu u dupe ili u neko znatno osetljivije mesto.

R E S P E C T, što be rekla Areta Frenklin, to se traži.

Naravno, kečurdu dobija Marko. ’oću kakim, neću kakim. Ja te volim, ti si moja duša, ali ja te ostavljam jer me ortaci zovu, a onda te hitno zovem da dođeš i ne zanima me kako ćeš to da izvedeš, ali ima da budeš tu, e kad mi na kraju kažeš koliko te je to koštalo, ja ću tebe da nazovem kurvom i svašta nešto i da kažem da neću da čujem za tebe. Bravo!!! Aplauz! Pravi nesigurni, egocentrični kreten! E on bi dobio cokulu po sred međunožja i to... ma sa apetitom!!! Doduše, ne mogu da mu zamerim što je otišao kad su ga drugovi zvali. I ja sam ranije dečka ostavljala i ispaljivala zbog drugarica. Ni sad se ništa nije promenimo. Kad bi me zvala Svilena ili bilo koja od njih iz bilo kog malčice važnijeg razloga(npr. umire koliko joj se izlazi, a niko nije u gradu ili imaju neodložne obaveze), a ja planirala da se vidim sa frajerom, frajer bi bio dismissed, pa nek’ se ljuti kol’ko ’oće! Zato se, doduše, ni ja ne ljutim kad se dogovorimo nešto, a on mi u poslednjem trenutku kaže da mora da bude ovamo ili onamo. Plus, ni ne ispitujem da li je to što mi je rekao istina. Ne može pa ne može! Ne zanima me zašto! Bolje da nije tu, nego da jeste, a da više želi da je negde drugde. Demokratija bato, a ti se snađi!

A ovaj dragović sa kečurdom ju je zaslužio, jer sam ja uvek na strani žena. Dosta su se muški solidarisali. Sad je vreme da stvari malo drugačije postavimo. A istina je, ako bi trebalo da ga branim, mogla bih to bez ikakvog probema da učinim. Meni je i njegov postupak krajnje razumljiv. U stvari, sve što je iko od njih uradio, mogu da prihvatim, pa čak i da odobrim. Jbga, zašto su to učinili, nije moja stvar, a nije ni moje da sudim.

 

A zašto sam ispala beskrupuklozna i koristoljubiva? Zato što sam dala Žiki peticu. Jedina u grupi! Rekoh, u jebemti! Dooooobro... i to je moguće. Ne znam, nisam kompetentna da o tome govorim. Mada, ako bi me neko pitao, rekla bih da nisam takva. Proračunata da, ali nikako beskrupulozna. Neki red mora da se zna. No, moraću da proverim da li je ovo istina. Moje drugarice će imati prilike da se susretnu sa prilično zajebanim pitanjem na koje očekujem iskren odgovor. Možda ću, na kraju dana, ja imati prilike i da se susretnem sa prilično zajebanim odgovorima. We’ll see. A priču neću dalje da dužim i neću ni da se pravdam ni objašnjavam, jer sam već preterala sa pisanjem. Uostalom, ja najbolje znam ko sam, šta sam i kakva sam. Sve ostalo je i više nego nebitno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Znaš, ne volim da dajem sebe ni komadiće svoje duše, parčad svojih misli, delove onoga što zovu srce, ni otiske dlanova mi...

Znaš, ne plašim se da ću ih izgubiti, već da neću moći da ih nađem.

Ne plašim se da ćeš ih razbiti, već da neću moći da ih sastavim.

Ne plašim se da ćeš ih povrediti, već da rane neću moći da zalečim.

Ne plašim se... plašim se... želim...

 

Želim da mi zamrljaš boje da te gledam izmaglicom.

Želim da mi zamrsiš misli, da ne mogu da razlučim svoje od onih koje sam ti bespovratno dala.

Želim da mi sve konce pokidaš i da ne budem više pajac.

Želim...

Želim da budem tvoj povetarac u noćima, da ti sa dlanova jedem nar, da ne mogu da smirim damare kad si tu... Želim...

 

Znaš, noćas sam melasa. Teška, spora, lepljiva...

Obaviću se oko tebe, ući ti u svaku poru i tu zauvek ostati. Nećeš me se otresti.

Noćas sam tvoja.Urezujem svoje ime između tvojih lopatica... Nežno...

Noćas sam... Svakakva, jer neko promuklo peva o ljubavi...

Nemoj mi biti blizu dok slušam špansku gitaru, dok neko opeva ljubav i ima taj napukli glas, glas koji asocira na smokve, a smokve na...

I da, uzdignuta na prste, polusklopljenih očiju, poluotvorenih usana, bestidno pratim ritam... Ne bi ni pomislio da umem tako...

A znaš, ne volim da dajem... A bih...

 

 

It is a sad day, today. At least for the Happy Commitee or, to be more precise, The Third Comitee of General Assembly at this years BIMUN. BIMUN is over. Šmrc!

A bilo nam je stvarno mnoooogo dobro!

No, da počnem od početka. Za one koji ne znaju, BINUM je Beogradski Internacionalni Model Ujedinjenih Nacija. Kažu ljudi, a nema razloga da im ne verujemo, da je to jedan sjajno organizovan MUN, a broj studenata iz inostranstva koji dolaze, to potvrđuje. Naravno, dolaze oni i zbog činjenice da će na taj način upoznati Beograd, naročito beogradski noćni život, a Boga miii... upoznali su ga. Noćni život, mislim. Kiša je sprečavala da se bilo šta drugo odradi.

Inače, iako je svake godine navala da se bude u Savetu bezbednosti ja sam poslušala brata i aplicirala za Generalnu Skupštinu. U pitanju je bilo zasedanje Trećeg komiteta vezano za pariticpaciju mladih. Sjajna tema, barem po mom mišljenju, ali priznajem da se nisam razbila od rada. Ja sam bila honorable delegate of Singapore, te samim tim smo, Jasna (moja kodelegatkinja) i ja, predstavljale dovoljno značajnu zemlju da nas svi hoće na svojoj strani, ali opet nismo toliko moćni da bismo imale obavezu da nešto radimo, baš kao što nismo ni u kakvom problemu pa da je trebalo da izguramo neke predloge ili bilo šta slično. Moja reakcija je bila odlično! Sjajno! Tu sam, radim nešto, ali ne moram da se mnogo pomučim. Tako je i bilo, a imala sam sreće da je i Jasna bila potpuno istog mišljenje. Fenomenalno mi se pogodilo! Osnovni strah mi je bio da će da mi padne neko preambiciozan i da ću da umrem pored takve osobe. Srećom, to se nije dogodilo.

Uglavnom, počeli smo u četvrtak u Domu omladine. Posle smo se preselili u Skupštinu Opštine Stari Grad, a onda se vratili u Dom Omladine. Naš komitet je zasedao na osmom spratu. Ja bila oduševljena pogledom, ali me je prvi dan malo uplašio. Čega? Toga da bih mogla da se smorim. Znate, zeznuto je kad ste prvi put na tako nekom mestu i ne poznajete ljude. Istina, bio je meni tu burazer i jedan od njegovih super ortaka koji je meni kao burazer, ali... pa nisu oni baš moja ekipa. I istina, prvog dana sam se malo smorila, ali su onda honorable delegates of UK, Germany, Zambia, Puerto Rico, Bolivia i Singapore (bratova ekipa, a sa njima i moja malenkost) u 4 sata popodne zaglavili u „Kazini“ na pivo. Sjajno! Ipak, sednica je i dalje bila malo z... jer, mene nervira to prespianje iz šupljeg u prazno, a diplomatija, rekla bih, i nije ništa drugo. I tako su oni nešto pričali, ostali su slušali, Jasna i ja se jednom javile za reč, tek da bude da smo rekle nešto i završismo nekako taj prvi radni dan, koji je najzeznutiji, jer se ljudi tu još uvek odmeravaju i gledaju ko je ko i svašta nešto. Preživesmo, to je bitno.

Posle toga je bila organizovana večerinka u „Kristalu“, ali tu nisam otišla zbog utakmice. Ne, nisam bila na utakmici, jer su svi ovi moji sa godišnjim kartama išli i nije bilo godišnjih viška. I was sad because I had a great time watching Lotomatica and this was much better. Avaj... zla sudbina. No, bitno da je Partizan pobedio i drago mi je zbog toga, iako sam Zvezdaš. Red je da se radujemo i kad komšije uspeju, a da se okanemo onog klasičnog srpskog da komšiji umre krava. E sad, posle večerinke se išlo u „Plastik“ na dizel party. Nisam ni tu otišla, ali samo zato što sam se toliko smrzla idući od Voždovca do blokova da sam, čim sam kod bratove devojke dotakla krevet i jastuk, zaspala. To, doduše, i nije ispalo tako loša ideja jer sam sve nadoknadila u petak i juče.

A petak mi je zezunto počeo. Zbog dolaska delegacije iz Slovenije su blokirali Nemanjinu, i morala sam da pešačim, pa presvlachenje nabrzaka i uletanje u bus onako na štiklicama i u haljini (groteska, čoveče! Uvek mi je bilo fascinantno kako sve te silne žene preživljavaju bus na štiklama, ali videh da nije tako teško) i, naravno, kasnila sam! Na zapadu ništa novo, a i ništa nisam propustila. Opet oni kreću sa objašnjavanjem predloga od Kulina Bana. Singapur se smorio i cenjeni delegati su rekli da je sve to što oni pričaju lepo, ali ajte ljudi da mi vidimo šta ćemo konkretno da radimo i kol’ko para tu treba da se da i kako mi možemo da pomognemo, bilo finansijski, bilo ekspertski. No, to je zaista bila istorijska sednica, jer su se složile Kina, Rusija i SAD! Značiiiiiii... da čovek ne poveruje! Čisto sumnjam da bi se to u realnom životu moglo desiti, mada... kako je pitanje bilo vezano za pare i nije li neka akcija koju su predlagale Francuska i Nemačka bacanja previše para, ne treba da čudi što su se složili.

Ipak, i taj radni dan završismo oko nekog doba, mada sam ja klisnula ranije da bih otišla na jedina prevanja za ove tri godine kojima se istinski radujem, na predavanje, odnosno vežbe iz Retorike. Ostali su otišli na Megatrend gde su stranci predstavljali svoje države. To nije bilo obavezno pa sam odlučila da su mi vežbe važnije. Čak mi zbog njih nije smetalo da u štiklicama tapkam od Doma omladine do Pravnog. Ultra elegantana! JA! Koja dođem na fax kao poslednji klošar. Nje... šta se mora i voli nije teško. No, Retorika je jedna potpuno druga priča. Biće reči i o njoj. Valjda... jednog dana.

Uveče je trebalo da se ide u „Magacin“. Bili smo, bili smo!!! Još drugarica položila tog dana ispit... aj, aj, aj... nije mi bilo dobro. Zagrevanje je započelo u Zemunu, kod Džonija i tukli smo po nekoj tekili. Oko ponoći smo Joka i ja bile u „Magacinu“ naletele na drugare i zezanje je počelo. Čak imam fotku koje je prava reklama za izvesno pivo, moje magično T. i mislim da ću im je poslati na sajt pošto stalno imaju te neke akcije i gotive kad se ljudi tako fotkaju. Moram da priznam da mi je u Magacinu bilo odlično, ali da ne verujem da ću ponovo ići dok si ne kupim prednje farove. Radijacija čini čuda, a ova današnja deca... čime li su ih hranili?! Što bi rek’o Marčelo „ovolike sise i guzice, al opet zbunim se“. ’ladno ti nabiju kompleks. Još maloletni, pa izlaze do jutra, a setiš se kako si ti u tim godinicama, kao neko siroče, morao da budeš kod kuće najkasnije u jedan i to u posebnim prilikama. Samo kompleksi! I ništa više.

Iiiiiiii... konačno... jučerašnji dan! Probudila sam se jedva, psujući kišu. Zasedali smo u Gradskoj skupštini u Velikoj sali ili amfiteatru, nem pojma kako zovu to čudo, ali znam da kad god je prikažu na TVu ona zvrji prazna. Mi smo je napunili. I onda smo se ganjali oko neke rezolucije, tačnije oni su se ganjali, a nas par je stručno kuliralo i iako smo mislili da ćemo ostati tako do ko zna kad, zavšili smo do 4 sata. Sjaaaaaaaaaaaajno!!! Taman da odeš kući, odspavaš jednu partiju, spremiš se za Skadarliju, a posle... gde te noge i alkohol odnesu!

Bili smo u „Dva jelena“. Poslednji, podrumski nivo. Večerinka. General Assembly, veći deo GA, je okuprao jedan veeeeeeeliki sto. Separe. Strpali smo tamo i više ljudi nego što regularno može da stane, ali smo zaista hteli da budemo zajedno. I prvo smo malo ćaskali, zajebavali se, pili, klopali, a kad smo se najeli počela je žurka. Od početka večeri je honorable delegate of Russia pitala gde je ta muzika, i ona i njen kodelegat. Kad je muzika došla mi smo počeli da pevamo i igramo. Međutim, vrlo brzo su otišli gore gde je bio ostatak BIMUNovaca, a mi smo ostali da se sami zabavljamo. Hm... moram da vam priznam da nam to nije bio problem. Pevali smo iz sveg glasa i to od Silvane do Nirvane, štono kažu. Tako smo prvo postali Happy Comitee, a kako je noć odmicala bivali smo više Waisted Comitee i bilo nam je mnooooogo dobro. Čak me ni štikle nisu ubijale, čak me ni činjenica da imam malu (u punom smislu reči) crnu haljinu nije preterano tangirala. Važno je bilo zezanje. Još je Jasni danas rođendan pa smo joj u ponoć pevali i „Happy Birthday“ i „Divan dan“ i čak su Strahinja i Nevena namolili muziku da dođu da nam odsviraju „Divan dan“.

A utisak večeri? Italijan!!! Lik je bio u Savetu bezbednosti i nem pojma da li ga je iko od nas upoznao, ali je čim smo počeli da pevamo italijanske pesme došao i počeo da peva sa nama. E sad, nije bitno to što smo pevali, već to što čovek ima FENOMENALAN glas! Glasčinu! Mi smo bili oduševljeni, zaprepašćeni... ne znam ni ja više šta smo bili. Uglavnom, našeg prijatelja u veselju smo pozdravili gromkim aplauzom! Sjajno, zaista sjajno.

Posle „Dva jelena“ smo otišli do „Francuske sobarice“ gde sam ja zaboravila kišobran, ali sam srećna da je samo to zaboravljeno, s obzirom na činjenicu da sam se napila kao tri d... I Džoni i ja smo bili u stanu negde oko 5 sati, a morali smo danas u podne da budemo u ex-Saveznoj skupštini. Još uvek mi nije jasno kako sam ustala, ali sam bila presrećna što sam uspela da se istuširam bez da se okliznem u kadi. U Skupštini smo imali Završnu sednicu, dobili smo sertifikate, aplaudirali, fotkali se(ja ne preterano, nisam bila u stanju za fotkanje) i na kraju, ekipa svakog ogranka UNa je otišla negde na kafu. Generalna skupština je svoje nezvanično druženje završila tamo gde smo ga i započeli – u „Krugu Dvojke“. Spojili smo stolove, pričali, zezali se, neki su muku mučili za glavoboljama i mučninama (gilti as čarčd!) i tako... bilo je ovo lepo druženje, a dan je bio tužan jer je sve gotovo.

Ipak, uvek postoji sledeća godina. Ja ću sigurno opet aplicirati. Jedino može da me spreči to da tih dana nekim čudom ne budem u zemlji ili neka druga veća obaveza, mada ću se truditi da mi tih par dana posvećenih simulaciji rada Ujedinjenih Nacija budu itekako slobodni.

Zašto?

Zato što sam radila nešto korisno.

Zato što sam upoznala gomilu novih, fenomenalnih ljudi koji se itekako zabavljaju, iako bi čovek na prvi pogled rekao da smo samo gomila dosadnih štrebera (e pa, ne bi bio u pravu!).

Zato što sam naučila nešto novo i o radu Ujedinjenih Nacija i o Singapuru(moram da znam nešto o zemlji koju predstavljam).

Zato što sam se potpuno primila na tu diplomatsku priču i zaljubila se u Singapur. Volela bih da smo mi kao oni ili da živim tamo.

Zato što sam obnovila engleski, a tri godine ga nisam govorila nikako sem u zajebanciji.

Zato što sam imala četiri poptpuno ispunjena i zanimljiva dana i noći.

Zato... razloga je zaista mnogo i, što se mene tiče, jedva čekam BIMUN 2010. Drago mi je da Beograd ima i nešto ovako.

Ona je mnogo mala. Malo blesava.

Ona voli kafu. Jaku. I NES sa puno mleka,

Zagrejanog, bez imalo pene

Mislim da ponekad voli i mene

(mada kaže da u ljubav ne veruje i da je sve to samo hemija)

Ona nosi kapice sa štraftama i marame jarkih boja,

I nenadjebivo hoda

(a voli taj svoj drčni hod i ponosno ga održava)

Ona zna da želim da je moja

Iako me k’o debila voda preko granica

Svih poznatih i nepoznatih država.

Ispod njenih šiški se skriva klica ludila

Mnoga jutra sam dočekao tako što me je

Golicavim poljupcima budila

I razmišljao kako je ne smem duže od tri sekunde ljubiti

Jer bi me taj ukus mogao ubiti.

Njen planer je prepun, a za mene ipak nađe vremena

I u dva po ponoći ostavlja vrata otvorena

I ne postavlja pitanja kad se iskradem dok je jutro mlado

Ali će me na prvi jutarnji bas izbaciti rado

Jer je nerviram.

Njen veš je dečje naivan,

Koža bela i meka,

Mazio bih je dok je sveta i veka,

Jer ona ume da ispada, da mi beži iz rime

I ni u najvećoj ekstazi mi neće izgovoriti ime.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ubi me inspiracija.

Bojkotuje mi misli. Beži od njih.

Biće da je zato što ne volim,

A želja mi se ne da opisati.

Beži mi i reč,

Sakriva se u bunare bezbrojnih uludo potrošenih dana,

U budžake mojih dlanova

Po ćoškovima zenica otvorenih baš za te usne...

Pobegla mi je reč... ne mogu je uhvatiti.

Sakrila se.

Podigla sam prašinu u najdubljim ponorima duše tražeći je.

Nije tamo.

Razbila sam granit koji mi okiva godine

Misleći da sam je zaboravila negde u prošlim danima,

Ali reč nije volela prošlost, nije u njoj obitavala.

Otopila sam zatim led u svome dahu

(možda ju je on zarobio!!!).

Uzalud. Samo sam upalila hartiju disanjem, napravila požar...

Kao piromana su me zatvorili, a nju ne nađoh.

Pokušala sam i da putujem.

(Možda je negde na nekom puteljku zaostala!

Možda je ostala utisnuta, upisana u tragovima guma, otiscima stopala!

Možda...)

Ha! Baš!

Džaba sam đonove izlizala, ni zbog čega štikle istrošila.

Nije se na mojim putovanjima sakrila.

Svuda sam tražila, čitav svet prevrnula,

Spolja i iznutra sve dobrano osmotrlia,

Lukavica se, naprosto, izgubila.

 

Оd kraja novembra se s tim romanom vučem. Pokušavam da čitam. Danas sam se i zvanično smorila i ostavila je, a moj mazohizam to više nije mogao da izdrži. Da, priznajem, sjajna je. Da, prizajem, i Crnjanski je odličan pisac, ali ja ne mogu više!!!

Kao i obično njegova proza mi ne leži. Teška je i spora. Istina, tema je zaista dobra, jezik kojim se služi lep, prelep, ali dosta usporava priču. Ponekad mi se čini da ću od tolikih znaka interpukcije poludeti. Naravno, svaki je na svom mestu, ali može ponegde i bez njih, čisto da se ta paučinasta atmosfera razbije. No, pretpostavljam da bi onda sve nekako bilo drugačije i da Roman o Londonu ipak ne bi bio tako poseban. Ipak, ja zaista ne volim taj paučinast osećaj pod prstima dok prelazim pogledom preko ispisanih reči i sklapam neku sliku u svojoj glavi.

Nije ni čudo što knjigu vučem dva meseca. O daaaa... istina je da usled krajnje burnog života i ispitnog roka nisam ni imala vremena da čitam, ali to me ipak nije sprečilo da se posvetim nekim drugim pričama. One su bile manje zamorne.

Izgleda da je ovde definitivno problem u nerazumevanju koje odvajkada postoji između Crnjanskog i mene. Još od kako sam, ćurka kakva jesam, u osnovnoj školi pročitala Seobe, ja se ne razumem s njim. Još manje razumem njegove junake, a najviše sam sklona da ih prezirem.

Njegovi junaci su, mahom, beznadni. Jadni. Hteli bi nešto, a ni sami ne znaju šta. Sve je to neki beskrajan plavi krug i u njemu zvezda. Super, kaže onaj večiti cinik u meni, a gde je taj krug i kako da se dođe do njega i zašto oni čekaju da neko za njih dosegne tu zvezdu, zašto sami ne zakorače ka njoj i zašto, uopšte, i gledaju u zvezde, kad je život ovde ionako dovoljno zajeban i bez potezanja za nekim nedostižnim visinama? Cinik u meni se pita i onda počinje da odgovara, da se podsmeva, da širi otrov.

Opet sam postala otrovna. Sada više nego ikad. Opet sam postala krajnje neprijatno društvo, ako neko ne želi da čuje istinu, jer istine najčešće nisu prijatne, a sve oblande u koje bih mogla da ih uvijem sam pobacala. Sada se istina služi gola golcata i, jebi ga, sa dozom podsmeha. Podsmevam se prvo sebi, pa ne vidim razloga da bilo koga drugog poštedim.

I onda sam krenula da analiziram tog... tog... Rusa! Nervirao me je. Glupavi, glupavi knjaz, koji nikako nije uspevao da se snađe u jednom vremenu i da mu se prilagodi, već je živeo u nekom svom paralelnom svetu i verovao u ko zna šta ko zna zašto. Idealista, jbali ga ideali! Nesrećan čovek. Beznadan. Pa šta? Kao da je on jedini na svetu! Nesrećni su i toliki drugi, pa nikom ništa! Šta se žali, koji moj? Što ne preduzme nešto da se to promeni? Ah daaaaaaa... taj ponos, to osećanje da si bolji od drugih, egomanijaštvo u punoj snazi. I ta potreba da nekome nešto znači, da ne bude zaboravljen, nemogućnost da se pomiri sa činjenicom da svet ima svojih briga i da ne može o svima da se stara. Taj dobri stari osećaj tako prisutan kod svih nas. Misao da smo važni i da svi treba o nama da vode računa i da uvek budu tu. E žao mi je, ne treba i neće! Možda sam ja sada surova i preterano jednostrana, ali jesam u pravu. Svako ima tonu svojih problema i ne može da bude tu kad god je nama to potrebno. U 90% slučajeva ne može da bude tu, a od nas je krajnje sebično, bezobrzno i bezobzirno da to zahtevamo.

No, dooobro, možda ja i ovoga puta nisam u pravu. Ma lažem, u pravu sam! Sasvim sigurno jesam! Altruizam je, na žalost, samo iluzija. Kraj priče.

Već vidim facu svoje profesorke srpskog iz srednje da sam počela ovako da joj govorim o knjazu Rjepninu. Isti izraz lica kao kad sam napljuvala gospožu Dafinu zato što se uopšte i usudila da se pokaje i pitala što se, kog vraga, kajala ako je već donela odluku da mora da se žrtvuje da bi spasla dete i šta-ja-znam-vec?! Isti izraz lica kao kad sam napljuvala Anu Karenjinu, ali ne zato što je varala muža i prekršila sva pravila tadašnjeg drutva (javno! Bravo Ana!), već zbog njenog odnosa prema kćerki, zbog kajanja i zbog toga što se bacila pod voz (sram je bilo!). Tipična ženska ćurka, rekla sam i za jednu i za drugu. Profka je bila i oduševljena što neko iznosi svoje mišljenje bez obzira ne sve, ali i zgrožena mojom tvrdokornošću i tvrdoglavom ostajanju pri svome, uprkos svim suportnim dokazima.

Uzalud je bilo tražiti da posmatram stvari u kontekstu vremena, da obratim pažnju na tadašnje društvene prilike i norme. Ma dajte, molim vas, koja društvena etika?! Da li se to ikada menja? Ako se ja dobro sećam podataka iz istorije, ne postoji ta epoha u kojoj jedni nisu živeli potpuno dekadentno, drugi potpuno moralno, a treći ni tu ni tamo. Ako raspolažem dovoljnom količinom podataka uvek je bilo tako, ljudi su uvek živeli isto, samo su se lica, uloge, smenjivale. Razlika u odnosu na ovo danas i tad jeste da je danas sve to mnogo javnije i labavije, nego preko ne-znam-ni-ja-koliko-godina. I da, sve je na tom nekom globalnijem nivou.

Pa jbga, živimo u globalnom selu, ne? Meni, lično, ono uopšte ne smeta, a kome smeta-e to je već njihov problem. Neka se izbore s tim. Kao što ću ja da se izborim sa pokličima bezbroj antiglobalista koji mi siluju mozak, a koji bi se prvi pobunili da neko uzme sve njihovo i da nekom drugom. I kad god krenu da mi drobe o nekoj socijalnoj pravdi, bratstvu i jedinstvu, komunizmu... glupostima, skrenem im pažnju na to kakvu je kolevku za eskalaciju nasilja napravio komunizam u nas i upitam ih da li bi pristali da čitavog života uče i rade samo zato da bi 50% njihove plate bilo oporezovano radi davanje socijalne pomoći onima koji su se, u mladosti, dok su ovi žuljili stolicu, provodili i kulirali. Ne dobijam odgovor. Dobijam samo milion izvrdavanja i nekih dokaza, teza, hipoteza... ne znam ni sama čega sve ne. Ali prosto da ili ne, ne dobijam nikako. Zato što ni oni sami ne znaju. I kraj. Onda mi ta rasprava dojadi i samo ih sočno opsujem Jebo vas Tito, da vas jebo Tito i svi ostali s njim!

I kakve ovo veze ima sa kjazom Rjepninom? Verovatno nikakve. Osim možda mog revolta prema ljudima koji stalno nekog drugog ili nešto drugo krive za sve svoje neuspehe. Eh, ta zlehuda sudbina! E jebem joj ja mater malo! Zlehuda je, ako ti odabereš da bude takva i ako se predaš, ako cmizdriš i kukaš nad životom umesto da isti uhvatiš za rogove. Najlakše je sažaljevati sebe. Teško je nastaviti, a to treba uvek učiniti.

I zato me Crnjanski nervira! Zbog tog beznađa njegovih junaka, zbog tog nekog očekivanja i toga što bi oni nešto hteli, a ni sami ne znaju baš šta, ali bi da im padne s neba, a možda bi se i potrudili da ga pronađu, a kad bi ga i pronašli nisu baš sigurni da li je to to i...

A k vragu više!!! Glupa sam ja za sve te životne zavrzlame. I nervira me to premišljanje. Možda je ono dostojno tinejdžera, onih koji tek počinju da istražuju život, ali sve te sumnje u umu odrasle osobe nisu dobrodošle. I, da se ne lažemo, mrzim kajanje. Ako već nešto uradiš prihvati odgovornost za to i potrudi se da naučiš lekciju i da se čovečno izboriš sa tim. Ne vredi kajati se ili, što se u moj kraju kaže, posle jbanja, nema kajanja.

I mnogo me je namučio ovaj Roman, i totalno sam ambivalentna prema njemu. S jedne strane sam totalno oduševljena, a s druge mrzim ga iz dna duše. Budi mi čemerne misli, a malo mi je, priznajem muka od mraka. Tera me da mislim kako šta god da uradiš život ipak ima da nađe načina da te zajebe, a ja sam borac i to bih i da ostanem. Čini da i sama osetim neko beznađe, a onda dolazi novi anksiozni napad i gušenje i... samo još veći prezir prema svetu. Ne želim to. Ja sam ipak malčice hazarder i kad već grizem kolač, grizem do kraja, a ako pogešim, e jebi ga, sranja se dešavaju.

A možda je sve ovo posledica činjenice da me već tri dana muči nenormalna glavobolja? Nemam pojma. Verovatno jeste. Hm... misliću o tome sutra. A vi, mazohisti, koje ste ovo bulažnjenje do kraja pročitali, ostajte mi zdravo i sa mnogo manje negative od ove u tekstu prisutne. Dan je lep, sunce sija i oseća se proleće u vazduhu. Možda je vreme da malo više volimo. I o tome ću misliti sutra. Sad samo samo osetila potrebu da koprivnjački prljim.

 

Već je sve bilo pripremljeno. Sve! Sačekuša za utapanje ogorčenosti. Dobro belo vino i dobra muzika. Teška. Takva da ti se tonovi lepe po koži i ostavljaju brojne šare... tragove... kao onaj ugriz koji sam ostavila. Onaj sat, doduše, malo neprevilan. Moglo mi se.

Nije mi se dopao smer koji smo se upitili te večeri. Nije mi se dopalo ono što hoću niti ono što je želeo. No, mi i alkohol nikada nismo bilo dobra kombinacija. Neki zajeb mora da ispadne. Zato smo ratovali. Zato se i završilo sa njegovim samo me zagrli. Uspela sam da nešto zadržim za sebe, a i da nešto dobijem. Uspela sam da ne uzme sve. Sem malo vremena.

Jebi ga, nisam baš raspoložena za slatke stvari. Nikad i nisam bila. Zato belo vino odgovara svim mojim trenutnim potrebama. Zato sve i pišem noćas dok mi štipa nepca i razliva se venama. Prija, znaš. Mnogo prija. Čini da se na druge stvari fokusiram. I mudrujem o tome objaviti sada ili ispatetisati jutro. Na kraju, patetišem podne. Ionako je nedelja. Kada su podneva nebitna. Svakako su učmala, malo patetike im neće naškoditi.

Ja nemam pojma šta se, u stvari ovde dešava niti ko koga zajebava. Eto, ne znam! Nemam odgovore. Ni ne trebaju mi. Znam da sam ugrizom pokupila malo čemera sa tog ramena. I nije me se ticalo ko će to da vidi. Znam da će smisliti valjani izgovor - neko od bliskih nam klinaca se zaigrao i takoooo... nisam ja, nije nijedna druga. Mala laž kao uvod u milijardu većih.

Istina je, govori o nama, a mi ne postojimo. Postoje oni... oni koje namam prava da uništavam, koje NE ŽELIM da uništavam, ali za koje me nije briga.

Govori kako to njihovo ne vredi, kako je propalo, kako je sve u qrcu, kako... ma daaaaaaj... laže. No, laže sebe. Ja odavno ne verujem. Naučih još pre mnogo godinica reči Marine Cvetaeve:

 

 

Izgovarala sam ove stihove te noći dok su se dve jake volje sukobljavale i dok je trajala borba u kojoj neće biti pobednika. Barem ne te večeri. Žao mi je, ali okraćali su nam rukavi i svi kečevi su poispadali. Ostala je samo patetika i pokoja laž. Ostala je Ona i neki žešći smarač od frajera sklon nadimcima, tepanju i kakvim romantičnim porukama.

Ko me terao da ipak dam broj?! Amore izrečeno od strane nekog ko me prvi put vidi mi je bilo smešno, kod srce sam htela da povraćam, a na pomen romantičnih poruka sam rekla e aj odjebi u troskoku. Šteta, a delovao je kao dobar materijal za zavlačenje i iživljavanje. Htela sam da se iživljavam, ali me je na trule fore zaboleo želudac i napustilo strpljenje. Dobro je pa sam makar u odjebavanju i ignorisanju genijalac.

I u čemu je uopšte fora sa tim glupostima?! I ko danas pada na slatke (bolje reći bljutave) nadimke? I ko ih još koristi? Da li su deojke tako glupe, a frajeri nemaštoviti? I u čemu je svrha pitanja kako ti se činim?

Šta me koji qrac pita za mišljenje? Jbmi se kako mi se čini! Neću da ga ženim, a plus nisam ni tri rečenice razmenila sa likom. Šta da mu kažem? Činiš mi se kao smarač?! I da li je ova rečenica, uopšte, gramatički ispravna?! I... a jebem ti, kako je jedna poruka uspela da upropasti savršeno patetisanje! A taman sam se zalufala! Taman sam sebi objašnjavala da treba ovog prvog da pustim da laže, da uzimam šta hoću i šta mi treba dok ne dosadi, a onda da odem.

Zašto bi me bilo briga za tamo neku nju? Nemam ja ništa protiv nje. Nisam ljubomorna. Zašto bih bila? Nema razloga. Konačno, iz ove priče uvek mogu da odem. Ništa mi ne znači. Ostaće samo fina uspomena na svet okrenut naglavačke u poslednjih 20tak dana, par lepih susreta i jedna svađa. Od mene-dosta. I više nego dovoljno. Više me mrzi da dam.

Snove Ti ne dam. Eto, neću.

Ne dam Ti svoje mesto u njima, ne prepuštam ga nikome.

Svoju ulogu u njima ne odbacujem. Naprotiv, držim je (se) čvrsto.

Najvršće.

Ne zanima me kome je posvećena Tvoja java, niti kome streme sve Tvoje svesne misli.

Ne zanima me.

Daću... sveću dati... Pokloniti. Sve!

Sve Tvoje što mi sada pripada ću mirne duše i drage volje preneti u tuđe ruke. Baš sve.

Jedino, Tvoje snove ne dam ni svoje mesto u njima.

Predugo sam se urezivala u svaku poru podsvesti Ti da bih se sad prepustila. Predugo sam ostavljala trag da bih ga sada brisala i dozvolila drugima zatiranje moga lika u Tvojim zenicama.

Eto, ne dam! Za inat! Ne dam Ti snove i nemam nameru to ikada učiniti.

Svesno podari kome hoćeš, ali nesvesno pripada samo meni.

Ja imam monopol.

I kraj.

Usuđujem se da predložim zdravicu. Bezrazložnu.

Za sve dane koji su prošli, za one koji jesu i one koji će doći!

Za sve ljude izgubljene na raskršćima života.

Za sve naše neuspehe! Za sve propale prilike!

Za svaki put kad smo sebi rekli da smo budale!

Za svako slomljeno srce!

Za svaku pokidanu vezu!

Za svaki protraćen život!

Za one koje nikada nismo voleli!

Za one koji nas nikada nisu voleli!

Za demone!

Za strah! Za ljutnju! Za bol! Za tugu!

Pijmo u njihovo ime! Pijmo za njih!

Da oni ne postoje ne bismo znali da smo živi!

Ne bismo znali koliko čovek ume nisko da padne!

I zato postoji ovako bezrazložne zdravica kao što je sva nesreća bezrazložna!

Kao što smo, na kraju, svi mi tu bez nekog posebnog razloga.

 

Ponekad se, prosto, umoriš od igranja, ponavljanja istih pokreta i praćenja tog ritma koji ti neko diktira, a čak i ako ti vodiš dojadi tooo... to vođstvo. Leadership, kako bi rekli Englezi. Da, na engleskom mi je nekako moćnije, zvučnije. Možda zato što na tom jeziku sanjam. Snovi, ovi moji, su lakši za preboleti i zaboraviti ako nisu na maternjem. Na srpskom želim sanjati lepo.

Umoriš se i od snova, i od nadanja, skrivanja, prećutkivanja, odgonetanja, dolazaka i odlazaka... svega.

Nije to nervoza Rođeni moj, niti prekor što te nema. Ne prekorevam već dugo nikoga, jer ne želim da to meni neko čini. Kritična sam sama za sebe i prema sebi dovoljno. Ne treba mi neko drugi da mi ukaže na greške u koracima, a kad ih i činim – misliš li da mi i tada nije lepo? Misliš li da me je strah (jeste, priznajem, ali...)? Da će me milimetar više levo ubiti? Ne, neće, rođeni. Gromovi koprive ne ljube. I tako je to u prirodi.

Nije ni nestrpljenje. Nestrpljiv je samo onaj ko čeka, a nije navikao ili ne želi nešto dovoljno. Ja... niti čekam, niti sam nenavikla, niti ne želim. Naprotiv. Mogu biti tu, a mogu i otići. Naviku imam, davno su je drugi stvorili. A želja? Tu je. Velika. Dovoljna. Jedna od onih koje se ostvaruju. Jbga, mora neko(m) i to.

Nije to ništa sem onog bluza, one neobjašnjive tuge koja ume da se javi kad joj se najmanje nadam i kad je najmanje želim. Samo dođe, nepozvana. Može joj se. To je, znaš, ona tuga sa kojom se neki ljudi naprosto rađaju. Nisam je birala, odabrala je ona mene i sada je tu, zapisana u zvezdama ili negde u genetskom kodu... otkud znam gde već ne! Tu je i kraj.

Nemam objašnjenja. Nemam ni potrebu da ih dam.

Znam samo da sam milovala plamen i opržila prste. Poželela sam i dugu da dotaknem i izgubila je iz očiju kad sam doznala da je sve to igra svetlosti, samo divna varka. Bolela je ta izgubljena prva, detinja iluzija. Onako kako samo prvenac boli. I smešno, ali neke gubitke nikad ne prežališ. Preko nekih pređeš lako, koračajući kao srna, čak iako si najobičniji mrki medved. Ništa posebno. Samo preplešeš gubitak i posle se čudiš i pitaš se gde je nestala ta emocija, a jednom ti se činilo da ćeš bez nje umreti i nestati i... i ništa ti nije jasno. Glup osećaj, ali valjda i to mora da postoji. Ne znam, nisam pametna.

A znaš, Rođeni, moji hvatači snova su uspeli da makar na neko vreme ubiju košmare. Doduše, ubili su mi i muziku, ali barem spavam slobodno. No, oni će se svakako povampiriti. Možda će mi tada i muziku vratiti. Videćemo.

 

 

Ranije sam uspevala da čujem to, taj ton... Opisivao je mene, moju dušu. Sada se više nigde ne pronalazim. Osećanja su umrla ili sam ja izgubila sposobnost da osećam onako iskreno, potpuno, do krajnje granice. Ne nalazim tu pesmu, te reči, taj zvuk koji će da me parališe, zalepi za stolicu, natera da sklopim oči i posle ko zna kojeg vremena učiniti da poteku još neke suze, osim onih koje izaziva bes i nemoć, ali ne... Toga više nema. Ili su moji standardi otišli u klinac ili je muzička industrija zakazala. Rekla bih da je problem u meni. Uvek je u pojedincu problem. Jednostavno, sve je to u glavi, a glava je... valjda još uvek u Hondurasu. Mnogo joj se sviđa tamo. Anarhija, bato! A ovamo prezire anarhiste i još su joj smešni. Smešna je ona sama sebi, tako čupava ili ispeglana, sa podočnjacima ili bez njih, pametna ili glupa... smešna!

 

 

I zamisli, usudila sam se da završim jednu priču, a možda je to bila i pesma. Ne znam. Znam da je bila epska, da je prešla preko svega i svačega i da se sada završila. Naglavačke sam izletela, sklopila korice te knjige ostavši pred sobom potpuno ogoljena i prestrašena. Bez mape i kompasa. Sa novim listovima u rukama, novim mastilom i predivnim penkalom koje me je mamilo da počnem da žvrljam. Pomislila sam I would like to take it slow, to learn to fly at first, and later... well, who knows... Ispostavilo se da je leteti lako, ali koraci su bivali sve teži. Učiti hodati mi je valjalo. Jedva sam savladala pokrete. Krivac je strah... od početaka.

Kažu da su krajevi teški? Lažu. Laki su. Samo pišeš i pišeš i pišeš... a onda prekineš kad se smoriš, staviš tačku i ćao-zdravoooo... nema više. Objasniš to sebi i nekako nastaviš.

Ono što je stvarno zastrašujuće je početak.

Kako početi? Koji potez odigrati? Kakav raspored figurama dati ne bi li se Kralj zaštitio?

Zajebi strah. Valja nam nešto početi.

U nekom sam nedobrovoljnom pritvoru. Ne samo ja, većina. Kao da je neko uveo policijski čas, a od istog nema ni „p“. Rekoše da uveče nije preporučljivo izlaziti, pa se ostaje kod kuće. Smoriću se kao šef. Bar da me ne mrzi da učim, pa da vidim neku korist pritvoru.

Istina, večeras je na TVu okay film. No, to bi onda zahtevalo socijalizovanje sa mamom, koja nikako da shvati da ona i ja nismo prijateljice i da ja nemam tu potrebu da joj se ispovedam i pričam priču o svom životu. Ona je majka i svaki pokušaj da bude bilo šta drugo doživljavam kao ozbiljnu povredu svog suvereniteta i personalnog integriteta. Zato i šizim i mislim da ću se, ipak, družiti sa kompom ili nekom knjigom za odmaranje, a samim tim i regeneraciju mozga.

Kako mi je „krasno“ počela godina! A moglo je biti lepo. Doček je bio fantastičan, iako su me, iskreno, narodnjaci od nekog doba smorili, ali sam isključila čulo sluha i samo pičila po nekoj melodiji ne registrujući šta se to peva. Ionako 85% što su svirali nisam znala. Plus su kokteli i tekila odradili svoje. Ipak, najlepši deo dočeka je bio doručak (ako uopšte zaslužuje da se tako nazove s obzirom na vreme jela) da drugaricama. Falile su nam samo još neke osobe i sve bi bilo shiny happy people holding hands! Bilo bi kompletno. No, i ovako je bilo lepo. A tzv. reprizu sam provela kod kuće sa drugom i cevčili smo Napoleon i pričali, pričali, prilčali... ispričali se više nego za sve ove godine koliko se poznajemo. Ogovarali bivše, sadašnje, buduće ljude, događaje... one značajne i one bagatelne i... takoo... Oko 3.00h je trebalo da se ide na spavanje, mene je san dotakao oko 5.30h, a buđenje u 7.00h, sređivanje stana i onda se hvata bas u 12h za Mitorvicu.

U basu sam još jednom shvatila zašto imam averziju prema masi i svemu što u sebi sadrži bilo šta što ima veze sa masovnom produkcijom. Ljudi su užasni ili su samo užasno bezobrazni. Naime, iako sedišta nisu bila numerisana neki fićfirići su našli da podižu devojku sa mesta samo da bi mogli da sede zajedno. Pa sve i ako su njih dvojica par mogli su izdržati koji sat puta odvojeno, a posle neka čine što im je volja. Plus, ako već ideš na Kop i tražiš neki komfor uzmi auto, dragi moj! U basu ne možeš zahtevati uslugu za pet zvezdica. Zatim su neke „gospoje“ zakerale oko grejanja i šta ti ja znam čega sve ne. Folirantkinje i neke naturalizovani B-građanke koji kvare sve ono lepo što čini prestonicu nam i njen specifičan duh, meni drag. Konačno, kao šlag na tortu je došao neki manijak koji je počeo da se dere (ne da viče, već bukvalno da se DERE) na vozača što nema grejanja. Zahtevao je da se bas vrati u Beograd iako smo bili negde blizu naplatne rampe, a grejanja JE IMALO. Jedino što onoliki bas na kome su vrata bila otvorena sve vreme, dok se putnici nisu, zbog svojih puš pauza i opraštanja sa svima redom, smilovali da uđu. Tu sam već popizdela i dobila želju da ubijam. Majke mi, nisu mi jasni takvu ljudi. Alo, bre! On se svađa sa čovekom koji bukvalno drži njegov život u rukama. Jedna greška i odosmo svi u... krematorijum ili na groblje. U najboljem slučaju bismo se prošetali do bolnice. I lik urla na njega i još ga vređa. Mislim, 'ajde što je nekulturan, to je već njegov problem, naročito ako nekome ko može ćale da ti bude (tip je tu negde mojih godina) ni ne persiraš, nego što je glupo! Em sneg, em treba vozač da bude nervozan, em nerviraš još makar desetak ljudi u basu svojim uličarskim ponašanjem. Istina, nisam ni ja najljubaznija osoba, rečnik mi obiluje psovkama, naročito kad pobesnim, ali neki red, majku mu, mora da se zna! Ovaj đilkoš ne zna ni to. Još jednom mi je bilo drago što retko kad koristim međugradski, a i kad ga koristim, neka živi plejer, pa ne slušam debile. Fali mi samo neki dezodorans da špricam okolo zbog običaja da mi se zalomi neko „miomirisan“ i sve će biti super. Srećom, sada sam putovala sa drugarkama pa niko takav mi se nije mogao uvaliti na sedište pored.

I tako... prvo smo se iznervirale (sve četiri) a onda je neka naša priča i zajebancija uhvatila maha, a hit puta nam je bila Nata Bekvalac. Kad si u Rimu radi što i Rimljani i ja se priklonila drugarkama i čak mi se neke pesmice uvrtele u uši i svidele. Nemam pooooojma zašto, ali su mi se svidele. Naročito ona sa tamburicama. Mora da je zato što volem tamburice, a i tekst mi je ok. Verovatno je to onaj stari fazon – nije bitno šta, nije bitno gde, bitno je s kim. E kad je društvo okay, ništa ne smeta.

Preksinoć smo, srećom, bile preumorne da izađemo. Već zamišljam kako mi kevu odvoze na Interno, kad su pukle bombe, da sam bila napolju, iako ja u VIVA-u nikad ne idem. Ona bi me već videla mrtvu ili iskasapljenu. Opet na scenu stupa jedna narodna(doduše, više vezana za muški rod, ali možemo mi to i permutovati) neka ti Bog uvek da ono što ti misli žena, a nikad ono što ti misli majka.

I tako... ljudi su povređeni, u gradu je napeto, neko se brine, nekom puca nokat, a neko me možda sve ovo orkestrirao, pa zadovoljno trlja ruke i ne grize ih savest što nevini stradaju. Ništa ne znam. Ništa ne želim da znam.

Ja sam sinoć ratovala sa svojima, jer sam htela napolje da se grudvam, a oni su zahtevali da sedim kod kuće. Danas sam položila oružje i večernja varijanta je kućna, ali dnevna me vodi svuda ili vodi ljude k meni. Fali mi samo još jedna osoba da se javi i da mi kaže da je sve u redu, da je zdrava i da smo mi okay i biću najsrećnija na svetu. Istina, situacija je sada krajnje komplikovana i zamršena i ne znam na čemu sam, a to me užasno nervira. Više volim da me neko otera u tri lepe nego šargarepe nego da ne daje glasa od sebe. No, ako mi pukne film, ja ću biti ta koja će zahtevati par informacija. Pamet mi ne smeta. Nemam je. Naročito kad i ako se zarakijam, a nije nemoguće da se to desi u dobrom društvu u kućnoj varijanti. Ima se par dobrih pića, ima se i s kim i može se, bre!!!

Ionako sam ovu godinu proglasila godinom u kojoj puštam Id da divlja i godinom u kojoj će se moj egocentrizam ispoljiti u punom sjaju. Proglasih je i godinom u kojoj će se raskrstiti i sa poslednjim moralnim nazorima, sa onim ostacima morala koje je tako teško oterati. Neka bude što luđa i ja ću biti okay. Kako mi je počela, biće sve samo ne dosadna. To je dobro. Ne podnosim dosadu.

Znate, znam da zvučim ravnodušno prema dešavanjima u Mitrovici, jer bi trebalo da pišem o situaciji i jer to mnoge zanima, ali – ne želim. Napisaću svašta nešto što ne treba. Napisaću sve ono što skrivamo kao zmija noge. Ne želim to. Odavno sam napustila borbu sa vetrenjačama. Imam preča posla, a ovo treba da sređuju oni koji su zamesili i nek im je Bog upomoć. Mada, da su oni ikada mislili o sređivanju i o bilo čemu, ne bi do svega ovoga ni došlo. No, dobro, šaka ludaka uvek napravi belaj, a vi se posle snađite. E do đavola sve. Odoh opet u Honduras.