NEOBAVEZNO
4.3.2008
Deseti dan vec...budi me isti osecaj. Sebicno zadovoljstvo zbog prevelikog kreveta. Netaknuta tisina. Napokon, vreme radi samo za mene. Kazaljke pomeram onako kako JA zelim. Nestvarno lako. I polako.
I nema praznine. Nikakve. Cudno...ni osecaja da nesto nedostaje vise nema.
Dali mozda ovo sve sanjam? Pogledi nepoznatih ljudi na ulici mi govore suprotno. A, ja ljudima verujem. Kad mi govore istinu. I kad me lazu, i onda verujem. Jer reci uvek nadju pravi put. Nekad neopazeno, prirodno, tiho...Nekada kao bura, dolaze i prolaze.
Mir ostaje nepomucen. Vec deseti dan.
Objavio Lela u 17:54 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Komentari:

Pošalji komentar

postoje naravno dani kod svih nas, kada imamo potrebu da se ne delimo i ne budemo ničiji do svoji...
Nekada to traje kraće, a nekada duže vreme, ali ne treba svakako dozvoliti da to traje predugo..:)
Poslao kojak u 20:39, 4.3.2008 | Link | |
Taj osecaj je tako dobar da......pozelis da traje...sto duze....;)
Poslao Lela13 u 22:17, 4.3.2008 | Link | |
Izdržat ćeš Ti....
Poslao Svemirko u 20:10, 5.3.2008 | Link | |
Moja je dilema, ustvari, u tome sto znam da se ovaj osecaj uvek vraca. Nikad ne nestane sasvim...Zapravo, sto je osecaj mira jaci, toliko su ocekivanja vezana za druge ljude manja. A, jos uvek nisam sigurna koliko je to dobro.
Poslao Lela13 u 17:28, 6.3.2008 | Link | |


<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se