Moje proljeće

Nazvaću danas pogrešnim svaki momenat prepoznavanja simptoma onih pojava od kojih se sklanjam iza tamnih paravana. I čučim u izmještenim prostorima i bježim baš pred tim trenutkom u kojem opteretim sebe osjećanjima koja troše dušu i ostavljaju za sobom jezu u tijelu.

Plivam po površini i zaobilazim zagadjene mrlje. Moje uzbudljivo putovanje. Maa krstarenje ! Zaronim ja...Ali jebi ga, tamo se niko ne zadržava. Jeste čistije, ali "nekako je tiho i usamljeno". Jer svi žele da se miješaju, guraju, plutaju, da jedni druge spašavaju pa postaju prijatelji u nevolji. Fala privilegijama koje prijateljstva donose. Jeste. Nema čekanja u redovima. Uvijek prvi na listi, uvijek na pozivnici za ovakvo i onakvo druženje, maženje, krečenje.

Plutaju sa mrljama a ne dodiruju ih. I ne prljaju se. To je brate vještina...I kako drugačije nego da zaronim? Do dna. I ukopam glavu u pijesak da zaustavim glas. Da prestanem da govorim. Bez kajanja, molim.

Gladna sam danas. Sebe sam gladna a oglodana sam do kosti. I boli me danas ona stvar što mi plivači pokradoše državu ( ne dam im ni veliko slovo ). I baš me boli i ona druga stvar što nemam društvo za ronjenje. I ona treća me stvar boli što je nevidljiv put za gore.

Pošalji komentar ::

Znaš li kako se školjka kreće po peščanom dnu?
Tako što mora pustiti u sebe i iz sebe.. sve,
pa i zagadjeno. Na gore ili na bolje, svejedno je, samo doći do hrane. Ma nije svejedno ff.. jer nit smo životinje, niti smo biljke, ali bi od njih štošta mogli naučiti..

a kad se dotakne dno, nema više straha, može se samo vraćati na površinu :)))

Kaljali su u kaljaju.I povrsinu i dubinu. Ali postoje bistri potoci kojima poneko plovi, obicno usamljeno, ali u cistoj vodi izmedju onoga sto pluta i onda te bas zabole sve tri i ostale stvari. A dusa ostaje cista.

Onome ko ima dušu smeta i smrad.
A onaj ko smrdi on se na vonj toliko navikao da i ne oseća da zaudara. Bezdušje, na sreću, nije tema kada zavučeš glavu u pesak. Ne treba je ni vaditi kako stoje stvari. Proleće nekom drugom. Mi ćemo riškati u potrazi za još dubljim dnom. Od užasa i sramote.

"Nazvaću danas pogrešnim svaki momenat prepoznavanja simptoma onih pojava od kojih se sklanjam iza tamnih paravana. I čučim u izmještenim prostorima i bježim baš pred tim trenutkom u kojem opteretim sebe osjećanjima koja troše dušu i ostavljaju za sobom jezu u tijelu."
I potpuno si u pravu.

Nije lako uvek zaroniti na pravom mestu, moze se desiti da ne nadjes ono sto ocekujes...ali ipak ronimo, trazimo, zatvaramo oci pred onim sto ne zelimo da vidimo...pa to je zivot, zar ne?

Vestina je ostati na povrsini a cist u direktnom kontaktu sa mrljama...to je tesko.....mudrosti treba pronaci u sebi za takav poduhvat.Ipak....ima u tome i nekog posebnog zadovoljstva...jer to je rast....onaj licni rast.Dobar je put zaroniti...duboko....i isplivati na povrsinu.....

Bitno je znati(teshim se)da postoje ljudi!!!!To zakopavanje glave u dno da ne osetish i ne vidish ume dugo da traje a zhivot brzo prolazi.Oni chiste dushe se prepoznaju a IMA IH,shto reche moja baka uvek postoji gore....Otvori ochi i nek boli ,kad boli josh osecash ,imash privilegiju da si ipak ostala CHOVEK!

Sve stoji
I svi govorite zrelo i mudro.
Zivot u sistemu koji pleše sa djavolom
nije zivot.
Životarenje je, a yapravo skrivanje.
Malo je ljudi pored kojih mogu
makar manje da osjecam stid
zbog nemara, laži i licemjerstva
naroda ili nacije ili samo sela
koje ne poštuje čovjeka i ne priznaje njegovo pravo da kaže ili pokaže da mu je odavno zlo i muka od loših ljudi u crnim odijelima... crne mrlje.

Ne radjaju se svi kao ajkule, ali svi umiremo kao sitna riba u čeljustima veće. Oprez je majka mudrosti. Potraži sebe, nisi mogla daleko od sebe da se sakriješ.

sebe odlichno chitam
josh uvijek...nema laganja.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->